Budućnost slovenske civilizacije

Ukoliko Sloveni žele da prežive ovo sadašnje doba, postoji samo jedan izlaz: novo okupljanje oko Rusije i ideje panslavizma za 21. vek

Kraj civilizacije nije isto što i kraj sveta. Kraj jedne civilizacije ne znači nužno propast, anarhiju ili katastrofu. Ne prekida se baš sve sa završetkom jednog civilizacijskog i istorijskog ciklusa, niti sve propada sa smrću jedne, u ovom slučaju zapadne civilizacije – izuzev za one koji nisu u stanju da žive, misle i deluju van njenog, sve težeg i zagušljivijeg, mračnijeg i skučenijeg horizonta. Ono što danas nazivamo „zapadnom civilizacijom“ samo je poslednji, završni ciklus velike evropske civilizacije, doba njenog sumraka i agonije. Za one koji se i danas slepo drže njenih sumnjivih istina i dogmi, horizont budućnosti se, neumoljivo i zauvek, zatvara.

ZNACI UNUTRAŠNjEG RASPADA
Zapadni kulturni, politički, društveni i privredni modeli su iscrpljeni ili postaju teret – nepotreban, štetan, čak i opasan. Pre svega, model nacionalne države. „Ne možemo zaboraviti činjenicu“, primećuje Rodrigo Sobota, „da je nas (Slovene) duboko podelila iskristalisana nacionalna država, veštačka tvorevina, tipično zapadnog karaktera“. Moderna nacija, obrazovana unutar homogene nacionalne države i nadahnuta uskim i isključivim etnonacionalizmom, nije isto što i narod, zajednica dugotrajno obrazovana istorijom i kulturom, niti je jedina moguća država nacionalna. Zajedno sa konceptom „nacionalne države“, bespovratno umire i „drevni hegelovski mit o državi, koju je, prema njegovom (Hegelovom) mišljenju, najjasnije predstavljala ugledna nemačka imperija“ (R. Sobota: Panslavizam i Nova Evroazija).

U današnjem globalizovanom svetu nestaju i nacionalne države, nesumnjivi proizvod 19. veka, kao i njihove čvrsto fiksirane granice, i stvaraju se novi, supranacionalni, kontinentalni ili globalni entiteti. To nisu samo procesi neizbežnog „rastvaranja“ i disolucije, već i stvaranja nečeg novog, prilika za građenje novih odnosa i veza među narodima. U novim uslovima, i kolonijalizam i otpor kolonijalizmu dobijaju sasvim nove forme. A iscrpljene su i ideje i koncepti koji su, tokom proteklih tri ili više stotina godina, davale polet čitavom „modernom Zapadu“, i koje su mu, u jednom ipak kratkotrajnom istorijskom periodu, omogućile planetarnu prevlast.

To se danas najjasnije pokazuje upravo na samom Zapadu: individualizam, liberalizam i utilitarizam više ne obezbeđuju premoć, čak ni materijalnu, već se pretvaraju u prepreku i smetnju; štaviše, one su razlog unutrašnjem urušavanju i sve bržoj razgradnji, društva i čitave civilizacije. Sve one pripadaju epohi prosvetiteljstva, kao plodovi razuma „prosvetljenog čoveka“, „njegovog veličanstva zapadnoevropskog mislioca“. Uzaludno je voditi besplodne rasprave oko „vrednosti“ koje su već mrtve i koje pripadaju nepovratnoj prošlosti. Postoji li očigledniji znak unutrašnjeg raspada od toga?

PARADIGME NOVE CIVILIZACIJE
Smrt jedne civilizacije po pravilu označava i rađanje nove civilizacije – ili novih civilizacija, koje se, jednim delom, stvaraju na njenom mrtvom telu. Nove države i nova uređenja nisu sasvim „nove“, kao što ni „stare“ civilizacije nikada ne umiru konačno i u potpunosti. Ponešto će biti preuzeto ili nasleđeno, i dobiće novo značenje i smisao, ali u posve drugačijem kontekstu, drugo će biti neopozivo osuđeno na propast. Ali paradigme nove civilizacije se grade na starim temeljima. Drugačije ne može ni da bude, jer je sve „novo samo novi izraz drevne, večne želje“, kao što i svako istinsko „drugo počinjanje“ nije puki povratak u prošlost ni njena imitacija, već „novo počinjanje, prvobitnije od onog prethodnog“.

„Peresvet u bici na Kulikovom polju“, Boris Oljšanski (1994)
„Peresvet u bici na Kulikovom polju“, Boris Oljšanski (1994)

Mi smo do sada prebivali na periferiji zapadnog sveta, zapadne i evropske civilizacije, a ne u njenom centru; u osnovi, to je bila civilizacija germanskog i latinskog sveta. Ipak, doprinos Slovena, slovenskog naroda evropskoj kulturi ni do sada nije bio zanemarljiv, naprotiv. Prema pojedinim istraživačima, kao što je italijanski paleolingvista Mario Alinei, najstarija kultura Evrope stvorena je još u neolitu, u Podunavlju i na Balkanu, tokom „neolitske kulturne revolucije“, a njeni nosioci su bili Sloveni: „Sloveni su bili pokretači nove zemljoradničke revolucije, zanata, umetnosti, religije, jezika i prvih urbanih kultura Evrope u Podunavlju“. Sloveni su stvorili najstariju zemljoradničku kulturu Evrope, smatra Alinei, a slovenski jezici čine „najstariji supstrat evropskih jezika“.

Teza o „primogenosti germanskih naroda i germanske kulture“ je duboko pogrešna, pošto su Germani tek mnogo kasnije prihvatili tekovine očigledno starijih neolitskih slovenskih kultura Stare Evrope. Nasuprot mlađim germanskim jezicima, staroslovenski, starogrčki i starolatinski, prema italijanskom lingvisti (i ne samo njemu), „spadaju u istu hronološku ravan“, premda se ovaj status i danas osporava staroslovenskom. Podunavlje je i kolevka pismenosti (Radivoje Pešić). Kako uočava ruski mislilac Aleksandar Dugin: Podunavlje i Balkan su, „u izvesnom smislu, i kolevka evropskog seljaštva, a evropsko seljaštvo je zaslužno za mnoge ključne elemente evropskog identiteta…“ To je bio prvi i fundamentalni doprinos Slovena evropskoj civilizaciji.

SLOVENI KAO „VELIKI NAROD“
Razvoj evropske civilizacije je kasnije pošao drugim tokom. „Vrhunac“ ovog razvoja bilo je stvaranje izrazito „materijalističke civilizacije“ Zapada (Rene Genon) – prve potpuno materijalističke civilizacije u nama poznatoj istoriji sveta. Treba li u tome videti progres, kulminaciju i vrhunac ljudske civilizacije, koji ima univerzalni karakter, obavezujući za sve, za čitavo čovečanstvo? Ruski filozof istorije Nikolaj Danilevski, u svom kapitalnom delu Rusija i Evropa (1871), odbacuje samu ideju modernog progresa kao linearnog kretanja ka utvrđenom cilju. To je evrocentrično poimanje ljudske istorije.

Jedini mogući progres nije u napredovanju stalno istim pravcem, tvrdi Danilevski, „već u tome da se celo polje, koje predstavlja poprište istorijske delatnosti čovečanstva, prokrstari u raznim pravcima“. Zapadni univerzalizam je zabluda pozne Evrope. Sudbinu (germansko-romanske) Evrope otuda ne možemo identifikovati sa sudbinom celog čovečanstva. Ona je samo jedan mogući razvoj – jedan među mnogima. Ne postoji jedan i obavezujući pravac istorijskog razvoja; postoje mnogi i divergentni pravci, koji se ne mogu porediti među sobom kao stepeni razvoja jedinstvenog procesa. Tek uzeti zajedno, smatra Danilevski, „ovi pravci čine bogatstvo istorije i izražavaju različite mogućnosti razvitka čovečanstva“ (Milan Subotić: N. Danilevski: Teorija kulturno-istorijskih tipova i slovenofilstvo).

Njihove „materijalizacije“ Danilevski naziva „civilizacijama“ ili „kulturno-istorijskim tipovima“. Nosioci i stvaraoci ovih „kulturno-istorijskih tipova“ – zasebnih civilizacija – i istinski subjekti svetske istorije jesu „veliki narodi“, ili grupe jezički srodnih naroda. Pojam „čovečanstva“ je odviše apstraktan. Opštečovečanska (univerzalna) civilizacija ne postoji, niti može da postoji; postoje samo samobitne civilizacije, različite među sobom, „čiji idealno zamišljen zbir konstituiše svečovečansku civilizaciju kao skup svih varijeteta ispoljavanja različitih etničkih grupa“.

Nikolaj Jakovljevič Danilevski (1822-1885), autor knjige „Rusija i Evropa“ i jedan od velikih ideologa panslavizma
Nikolaj Jakovljevič Danilevski (1822-1885), autor knjige „Rusija i Evropa“ i jedan od velikih ideologa panslavizma

Jedan od tih „velikih naroda“ su i Sloveni. Do sada, u istoriji, prema Danilevskom, postojalo je deset različitih kulturno-istorijskih tipova: egipatski, kineski, drevno-semitski, indijski, iranski, jevrejski, grčki, rimski, arapski i evropski. Slovenska civilizacija bi mogla biti jedanaesta. Ovo je za sada samo potencijalnost.

Kakvu ulogu je istorija namenila Slovenima? Postoje tri moguća odgovora na ovo pitanje: veliki narodi, koji su istinski stvaralački, uspevaju da stvore zasebnu civilizaciju, ali mogu i da posluže kao etnički materijal od koga se grade (tuđe) civilizacije, ili mogu da ostvare svoju ulogu kao rušioci preživelih civilizacija, kao faktori koji prouzrokuju ili ubrzavaju njihov raspad.

PROTIV HEGELA
Knjiga Danilevskog Rusija i Evropa objavljena je godine 1871. Njen fundamentalni značaj nije uočen sve do polemike koju je 80-tih godina pretprošlog stoleća otvorio Vladimir Solovjov, pokušavajući da ospori ideje Danilevskog. U polemiku se uključio i konzervativni ruski filozof Konstantin Leontjev, braneći i produbljujući ideje Danilevskog. Ali kako primećuje S. Vajgačov, pisac predgovora za novo rusko izdanje, „knjiga Danilevskog sadrži misli čija je vrednost osetno porasla krajem 20. veka“.

Nikolaj Strahov, izdavač knjige Danilevskog, nazvao je njegovo delo „katihizisom ili kodeksom slavjanofilstva“. To je samo delimično tačno: Danilevski je zapravo, prihvatajući osnovne premise slovenofilskog učenja, među kojima je najznačajnija formula „Evropa truli“, oštro kritikovao dotadašnje ruske slovenofile, otvarajući mogućnost za nove misaone tokove, kao što je evroazijstvo. Osnovna slabost ranog slovenofilskog učenja, prema Danilevskom, leži u njegovom univerzalizmu na tragu Hegela i u slovenofilskom „zanosu svečovečanskim“: u iluzornoj veri u „opšteljudske vrednosti“, u okvirima jedinstvenog svetsko-istorijskog procesa.

Rani slovenofili, u stvari, dele iste univerzalne ideale kao i njima prividno nepomirljivo suprotstavljeni ruski zapadnjaci. Od njih se razlikuju samo po pitanju „različitog viđenja nosioca univerzalne, opšteljudske istorijske misije“– „ili Sloveni, ili Evropa“. U tom smislu, negirajući ideju jedinstva i sukcesivnosti svetsko-istorijskog procesa, Danilevski je, kako primećuje Cimbajev, „antihegelijanac“: mislilac koji u potpunosti odbacuje „Hegelovu sintezu“.

Pripada li Rusija i, još šire, slovenski svet, uprkos svim istorijskim nesporazumima, ipak Evropi i Zapadu? Nemoguće je ne primetiti da između ovih delova postoji duboka „antipatija“ i da je ta antipatija obostrana. Nije samo Hegel isključio Slovene iz procesa „napredovanja svetskog (u stvari, zapadnog) uma“. Dominantan kulturni kod na Zapadu, prema nemačkom profesoru istorije Volfgangu Vipermanu, bio je i ostao „antislavizam“: slovenofobija i rusofobija u svom najužem jezgru. Rusofobija i slovenofobija na Zapadu ne jenjavaju, već, naprotiv, jačaju sa zapadnim „progresom“ – odnosno, sa napredovanjem agonije evropske kulture i civilizacije. Ova ocena je potpuno potvrđena u našem vremenu.

„Blagoverni knez Aleksandar Nevski“, Juri Petrovič Pantjuhin (2003)
„Blagoverni knez Aleksandar Nevski“, Juri Petrovič Pantjuhin (2003)

Sloveni su možda jednom i pripadali Evropi, evropskoj civilizaciji, ali su iz nje odlučno istisnuti. I sama Evropa, uočava Danilevski, „u Rusiji i slovenstvu vidi nešto sebi tuđe, i ne samo tuđe, već i neprijateljsko“. Svi ruski pokušaji da se Rusija približi Evropi, primećuje Dostojevski, imali su jedan te isti ishod: „Svršilo se time, da su nas otvoreno nazvali neprijateljima i budućim rušiocima evropske civilizacije“.

ZAPAD TRULI
Odbojnost prema Evropi i Zapadu ispoljava se i u Rusiji i u slovenskom svetu uzetom kao celina. Slovenski element se ne uklapa „bez ostatka“ u Zapad, možda zbog svog drugačijeg, urođenog mentaliteta. Da li je to i duboka osnova sukoba s Rimom i upornog prozelitizma zapadne, katoličke crkve, koja teži da trajno promeni mentalitet i svest slovenskih naroda? Agresivno „zapadnjaštvo“ (prisutno i u Srbiji), sa svim svojim preteranim i karikaturalnim crtama, samo je naličje ove pojave, a na njega se i danas, kao i u vreme Dostojevskog, na Zapadu „gleda sa podsmehom“ i nepoverenjem. Ovo obostrano osećanje neprijateljstva duboko je usađeno u „sam istorijski instinkt naroda“; to je „nesvesno osećanje“, u čijem je korenu nespojivost „kulturno-istorijskih tipova“(civilizacija): zapadne i slovenske.

„Evropeizacija“ u sebi krije dvostruku opasnost. Ona je sredstvo kolonizacije Slovena od strane Zapada. Zapad truli – u toj osnovnoj dijagnozi slažu se i rani ruski slovenofili, Danilevski, Dostojevski, Leontjev i svi njihovi kasniji nastavljači, uključujući i ruske (neo)evroazijce. „Evropeizacija Rusije“(i svih Slovena), za koju se zalažu „zapadnjaci“ (ne samo u Rusiji), svodi Slovene na status „etničkog materijala“ za već biološki i duhovno sasvim iscrpljen Zapad i razara svaku mogućnost ostvarenja samobitne slovenske civilizacije jednom u budućnosti. Ovu bolest slovenske malodušnosti Danilevski naziva „evropejštinom“.

Da li ova „bolest“ na pragu 21. stoleća i trećeg milenijuma konačno jenjava? Da li će na koncu završiti ozdravljenjem bez trajnih posledica, „ne ostavljajući za sobom neizbrisive tragove koji rastaču samu osnovu narodnog života“? I da li će među Rusima i Slovenima konačno preovladati svest o njihovoj posebnoj istorijskoj i kulturnoj misiji – neophodnosti obrazovanja zasebne i samobitne slovenske civilizacije?

NOVA „SLOVENOISTOČNA“ CIVILIZACIJA
Što se tiče odjeka učenja Danilevskog, on je, približno pola veka kasnije, nesumnjivo odlučno uticao na Osvalda Špenglera, autora Propasti Zapada, koji je negirao linearnost istorijskog razvoja i obnovio istorijski ciklizam u zapadnoj misli. Ali među najvažnije nastavljače ideja Danilevskog spada konzervativni ruski mislilac Konstantin Leontjev, koji njegovom učenju otvara potpuno nove perspektive. Leontjev odbacuje ideal ranih slovenofila – puku emancipaciju i oslobođenje Slovena („samo Slovena“) – zahtevajući nešto „mnogo više“ od ideala plemenskog jedinstva slovenskih naroda:

„Rusija nije samo država, Rusija, uzeta u celini, sa svim svojim azijskim zemljama, to je čitav svet naročitog života, naročiti državni organizam, koji još nije našao svoj osobiti stil kulturnog državnog života. Prema tome, ono što treba da imamo pred očima, to nije izgnanstvo samo Turaka iz Evrope, i nije emancipacija samo Slovena, i nije stvaranje po svaku cenu plemenske konfederacije svih Slovena, i samo Slovena – nešto šire i po mislima nezavisnije moramo imati pred očima.”

Konsantin Leontjev (1831-1891), konzervativni ruski mislilac, pisac i publicista
Konsantin Leontjev (1831-1891), konzervativni ruski mislilac, pisac i publicista

„Verovao sam ranije, a verujem i sada”, zapisao je Leontjev daleke 1884, „da Rusija, imajući zadatak da stane na čelo jednog novoistočnog državnog organizma, treba da donese svetu i novu kulturu, da zameni uzmičuću civilizaciju romano-germanske Evrope novom slovenoistočnom civilizacijom”. Zalažući se za „vizantizam“ i „istočnost“, Leontjev utire put evroazijskom učenju koje ne negira panslavizam, već je s njim duboko komplementarno. Ono što ih čini posebno bliskim je zajedničko odbacivanje uskog plemenskog etnonacionalizma, a naročito primitivnog i rasizmom inspirisanog nacionalizma kakav se, na primer,u 20. stoleću javlja u Nemačkoj.

KO RAZJEDINjUJE NARODE?
Učenje Danilevskog posebno je važno i aktuelno u današnjem vremenu, kada se, s jedne strane, odvijaju pokušaji da se, u geopolitičkom i civilizacijskom smislu, prekomponuje svet i trajno promene postojeći odnosi moći, a,  s druge, Zapad potresa žestoka kriza, najteža u njegovoj ne tako dugoj istoriji. Ova kriza pogađa same temelje evropske i zapadne civilizacije. Svi znaci ukazuju da kriza nije privremena i prolazna, već terminalna, i da se Zapad i Evropa, sasvim u skladu sa cikličnim istorijskim zakonomernostima na koje je ukazivao još Danilevski, ubrzano pribiližavajusvom kraju. Evropska civilizacija velikom brzinom prolazi kroz svoj završni, zapadni ciklus; pojam Zapada u stvari označava smrt Evrope. Rusija, a i slovenski svet u celini, u tome imaju jedan očigledan interes – da sebe izmeste iz zapadnih kriza i osiguraju sebi mesto u novom multipolarnom svetu u nastajanju.

Prvog novembra 2018. godine, ruski predsednik Vladimir Putin je na 22. zasedanju Svetskog ruskog narodnog sabora, „pod omoforom Ruske crkve“, podsetio na značaj ideja Nikolaja Danilevskog. Putinov govor spada u programske, a ne u usputna i prigodna pominjanja. U njemu je bilo reči o „preformatiranju sveta“ koje se odvija u sadašnjem trenutku, u cilju razaranja svih „tradicionalnih vrednosti i kulturno-istorijskih prostranstava koja su trajala vekovima“, kako bi bili stvoreni novi „bezlični protektorati“, bez istorijske svesti i bilo kakvog istorijskog pamćenja. „U tu svrhu“, izgovorio je Putin, „koriste se ’pećinski’ nacionalizmi i rusofobija. Koristi se, bez pardona, i grubo mešanje u život crkve…“. „Jer, samo su razjedinjeni narodi,“, dodao je Putin, „lišeni nacionalnog sećanja, svedeni na vazalni nivo, narodi kojima je lako vladati, koristeći ih u sopstvenom interesu“.

Takva politika je, smatra ruski predsednik, „veoma opasna“ i „bremenita teškim posledicama“. Upravo sada se rešava pitanje budućnosti sveta u narednim decenijama. Da li će to biti svet monologa i takozvanog prava jačeg, svet „sukoba civilizacija“ (Hantington) ili svet dijaloga i uzajamnog poštovanja između različitih naroda i civilizacija? I da li je ljude i narode moguće „ubediti da idu protiv sopstvene vere, tradicije, porodičnog porekla, i, na kraju krajeva, protiv pravde i pravičnosti, protiv zdravog razuma“?

RUSIJA JE POSEBNA CIVILIZACIJA
Predsednik Putin je posebno apostrofirao sledeću misao „uglednog ruskog mislioca 19. veka, Nikolaja Danilevskog“: „Nijedna civilizacija se ne može gorditi time da je ona najviša tačka razvoja. Takvo shvatanje složenosti u razvoju civilizacija danas je fundamentalni osnov multipolarnog sveta. I ’pretežnost’, uticaj polova budućeg razvoja biće, pre svega, definisani njihovom ekonomskom, naučnom, kulturnom, duhovnom i ljudskom osnovom i potencijalom.“

Vladimir Putin i patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril na plenarnom zasedanju Svetskog ruskog narodnog sabora, Moskva, 01. novembar 2018. (Foto: Pres služba patrijarha moskovskog i sve Rusije)
Vladimir Putin i patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril na plenarnom zasedanju Svetskog ruskog narodnog sabora, Moskva, 01. novembar 2018. (Foto: Pres služba patrijarha moskovskog i sve Rusije)

U jedno, međutim, zaključio je Putin, uopšte ne treba sumnjati: „Glas Rusije će u i budućnosti zvučati dostojno i uverljivo. To je predodređeno i našom tradicijom, i našom unutarnjom duhovnom kulturom, i samosvešću i, na kraju krajeva, samom istorijom naše zemlje kao naročite civilizacije, svakako unikalne, ali bez samouverenih i drskih pretenzija na sopstvenu isključivost. Zato što je nemoguće zamisliti istoriju čovečanstva bez takvih neponovljivih civilizacija kakve su indijska, kineska, zapadnoveropska, američka i mnoge druge…“. Pre jednog i po stoleća, sličnu viziju multipolarnog sveta delio je Danilevski, odbacujući pretenzije Zapada na univerzalnost, i samu ideju „istorijskog progresa“: „To je, zaista, mnogolika složenost, čiji svaki ogranak dopunjava i obogaćuje onaj drugi“.

PANSLAVIZAM ZA 21. VEK
Kakva je, u tom „mnogolikom i raznovrsnom svetu“, a ne svetu ustrojenom i unificiranom prema jednom obavezujućem modelu, budućnost slovenstva i slovenske ideje?

Sloveni su drevan narod, sa dugom i bogatom zajedničkom kulturom i istorijom. Drevna je i želja za slovenskim jedinstvom, koje može biti obnovljeno jedino u novim oblicima. „Čak i kada među nama postoje etničke podele“, primećuje Rodrigo Sobota, „ne treba da zaboravimo da smo pre 1.200 godina govorili međusobno razumljivim jezikom“. I da „slovenska civilizacija nužno pripada ogromnim stepama Istoka… Naša etnogeneza nas otkriva kao narod iz prostranih stepa, baš kao i naše bliske indo-iranske rođake“.

„Istorijska sudbina slovenskih naroda“, upozorava Sobota, „na isti način mora težiti staroj romantičnoj čežnji za okupljanjem kao i u 19. veku. Čak i sada, kada je stara tevtonska pretnja uklonjena (pobedom nad nacizmom), ne smemo sebi dopustiti verovanje da je stigao takozvani ’kraj istorije’ i ne možemo sebi dozvoliti luksuz da pokušavamo da se borimo za utopijski kapitalistički raj“. Sve ono što je vredno i ispravno, primećuje Sobota, nalazi se izvan i iznad mogućnosti koje nude atlantističke snage. Sloveni više ne smeju da se prepuštaju „lažnim bogovima“: liberalizmu, kapitalizmu, globalizmu i atlantizmu.

Individualizam i liberalizam moraju biti iskorenjeni. Danas se Sloveni sukobljavaju s drugačijim neprijateljima, okupljenim „pod zastavom globalizma, ljudskih prava, univerzalizma i maliciozne ideologije prosvetiteljstva“. Ukoliko Sloveni žele samo da prežive „ovo sadašnje doba, koje se nalazi pod uplivom moćnih degenerativnih sila i pod pretnjom da se potpuno rastoče“, postoji samo jedan izlaz: novo okupljanje oko ideje panslavizma, koja mora da pronađe novi teren i prođe kroz prilagođavanje stvarnosti 21. veka: „Panslavizam današnjice mora doći od panslavizma iz 19. veka, ili tačnije, od koncepcija i stavova svih njegovih predstavnika… Novi nacionalizam mora izvući primere iz starog, ali sa pogledom usmerenim ka jasnoj budućnosti. Kao što današnja Nova Evroazija dolazi od Evroazije Trubeckoja, panslavizam današnjice mora doći od panslavizma 19. veka, ili tačnije, od koncepcija i stavova svih njegovih predstavnika. Svi oni imaju lekciju za nas, skoro dva veka kasnije.“

PUTOKAZI ZA BUDUĆNOST
Putokazi za to buduće jedinstvo već postoje. Sobota posebno skreće pažnju na Slovaka Ljudovita Štura, učesnika Sveslovenskog kongresa u Pragu 1848. i autora knjige Slovenstvo i svet budućnosti (Slovanstvo a svet budúcnosti, dovršeno 1851, prvi put objavljeno 1867. na ruskom), koji se zalagao za savez svih slovenskih naroda okupljenih oko carske Rusije, a odbacivao prosvetiteljstvo i zapadne političke koncepcije, kao što su slobodna tržišna ekonomija i parlamentarna demokratija. Premda protestant, Štur je Slovenima predlagao prelazak u pravoslavlje. Okupljanje oko pravoslavne Rusije, smatrao je Štur, jedini je način „za izbegavanje ropstva i pokoravanje manjih slovenskih naroda, do kojeg može doći u suočavanju sa velikim kolonizatorskim silama današnjice…“.

Ikona Svetog Serafima Sarovskog, jednog od najvećih ruskih svetitelja i čudotvoraca
Ikona Svetog Serafima Sarovskog, jednog od najvećih ruskih svetitelja i čudotvoraca

O dubini i snazi vere u novo slovensko okupljanje svedoči i pravoslavni svetitelj Sveti Serafim Sarovski (1754-1833), među čijim proročanstvima nalazimo i ovo: „Pred kraj vremena će se Rusija sjediniti u jedno veliko more sa drugim zemljama i plemenima slovenskim, ona će sastaviti jedno more ili taj ogromni vaseljenski okean naroda, o kojem je Gospod odavno rekao ustima Svojih svetih: ’Strašno i nepobedivo carstvo sverusko, sveslovensko – Goga i Magoga, pred kojim će svi narodi biti u trepetu’. I sve je to tačno kao što su dva i dva četiri, i nepromenljivo, kao što je Bog svet, Koji je odavno prorekao o njemu i njegovoj strašnoj vladavini na zemlji“.

Dragocen putokaz danas nam pruža i veliki Njegoš, koji je bio je vatreni pobornik slovenstva. Godine 1864. Njegoš se poverio Jovanu Hadžiću: „Ja samo to ispovedam da mi što god se više udaljavamo od slovenstva to sve većma propadamo“. Istorija 20. veka je na jeziv način potvrdila da je Njegoš bio u pravu (posebno na primeru Crne Gore). Na te strašne lekcije istorije slovenskim narodima koje nas opominju podseća Sobota: „Hoćemo li konačno naučiti lekcije koje nas je istorija uvek učila, veoma gorko i hladno? Ili ćemo morati da učimo ponovo, hvatajući ravnotežu između naše budućnosti i naših sopstvenih života“?

 

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard