F. Rodić: Može li svako kod predsednika?

Zbog čega predsednika Republike čuvaju “Kobre” i zašto ne može svako da upadne u zgradu Predsedništva Srbije?

Čester Plamer, tridesetjednogodišnji taksista, preskočio je 27. jula 1976. godine, s metalnom šipkom u ruci, ogradu Bele Kuće. Ignorišući zahteve obezbeđenja da se zaustavi, prešao je dvadesetak metara pre nego što je ubijen. Time je postao prva, ali ne i poslednja žrtva obezbeđenja američkog predsednika. Trideset sedam godina kasnije slična sudbina zadesila je i zubarku Mirjam Keri, kada je 3. oktobra 2013. pokušala da nasilno kolima prođe kroz jedan od kontrolnih punktova kod Bele kuće. Pošto je obezbeđenje pokušalo da je zaustavi, dala se u bekstvo. Potera je trajala nekoliko kilometara i okončala se ubistvom nesrećne žene. U kolima je sve vreme bila i njena mala kćer.

U nekoliko drugih slučajeva osobe koje su pokušale da nezakonito, preskačući ogradu, uđu na prostor Bele kuće, imale su više sreće, ali su snosile ozbiljne krivične posledice zbog svog čina, koliko god on naizgled bio bezazlen. Kazne za preskakanje ograde su se kretale u rasponu od višegodišnjih uslovnih kazni, kao što je to bio slučaj sa Kertisom Kombsom koji je ogradu preskočio obučen u kostim Pokemona, do godinu i po zatvora, na koliko je osuđen Omar Gonzales, koji je prilikom preskakanja ograde u džepu imao nož.

OD BOMBI DO TOALET-PAPIRA
Iako je pokušaja upada u Predsedništvo Srbije bilo neuporedivo manje nego što je slučaj sa pomenutom Belom kućom, ali i sa Jelisejskom palatom, na primer, ili Bakingemskom palatom, pamti se incident iz maja 2009. kada je Dragan Marić, revoltiran zbog nepravde koju smatra da su mu nanele državne institucije u poslovnom sporu sa JAT-om, ušao u Predsedništvo naoružan sa dve ručne bombe koje je pretio da će aktivirati ukoliko se ne udovolji njegovim zahtevima. Nedeljnik Vreme je tada, u tekstu Lizing, Rotšild i kašikare, Marića opisao kao teškog prevaranta i optužio za progon novinara. Posle višečasovnog natezanja Marić se predao, a zbog ovog čina osuđen je na 25 meseci zatvora koje je odslužio u Padinskoj skeli. U žižu javnosti Marić se vratio 2016. kada se priključio protestima inicijative „Ne davimo Beograd“ i od poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića tražio informacije o slučaju „Savamala“.

Pored toga što je zgrada Predsedništva Srbije daleko manje privlačna za upadanje raznim duševno obolelim osobama od Bele kuće (većina uhapšenih zbog ovog dela u Vašingtonu slata je ne u zatvor nego na psihijatrijsko lečenje), razlog zbog kojeg je broj neovlašćenih ulazaka na prostor Predsedništva Srbije u odnosu na američki pandan neuporedivo manji je i u tome što oko zdanja u Beogradu nema nikakve ograde koja bi se mogla preskakati. Makar je nije bilo do ovog proleća, kada su nakon nasilnog upada demonstranata u zgradu Javnog servisa i demonstracija ispred Predsedništva postavljene improvizovane barijere. Dakle, upad, osim ulaska u zgradu koji nije lak, praktično nije ni bio moguć, sve do pre neko veče, kada su predvodnici demonstranata, posle bacanja toalet-papira na zgradu, pokušali da preskoče ogradu i na ulaz u Predsedništvo odnesu svoje zahteve predsedniku Srbije.

Tu počinju intrige i različita tumačenja događaja. Jedan od predvodnika protesta „1 od 5 miliona“ Srđan Marković tvrdi da ga je obezbeđenje predsednika „napalo“ kada je, u skladu s ranijim „usmenim dogovorom“, pokušao da priđe zgradi i na ulazu ostavi pomenuti spisak sa 42 zahteva. Budući da „dogovor“ nije poštovan i pošto je sprečen da to učini, on i grupa demonstranata pokušali su da nasilno uklone ogradu i domognu se ulaza, na šta je obezbeđenje reagovalo i ne baš miroljubivo ga vratilo na mesto. Na kraju je Markoviću, ipak, omogućeno da ostvari svoj „performans“, a veče je završio u Urgentnom centru, gde su mu konstatovane lakše povrede.

Opozicioni Savez za Srbiju izdao je posle ovog incidenta saopštenje u kojem zahteva da se identifikuju „oni koji su napali demonstrante“ tvrdeći da „pesnice nisu zakonom predviđeno sredstvo za odbranu“, te da „pesnice u obračunima koriste kriminalci i huligani, što su večerašnjim aktom postali ljudi koji su se na taj način obračunali sa demonstrantima“. S obzirom na to da se najverovatnije radi o pripadnicima Vojske Srbije, SzS je optužio vlast da je prvi put od devetog marta 1991. godine „izvela vojsku na ulice“. SzS je, takođe, optužio Aleksandra Vučića da je dao naređenje pripadnicima Vojske da „tuku narod“, ali i izneo sumnju da se radi o legitimnim pripadnicima predsednikovog obezbeđenja.

Stvarnost je, međutim, malo drugačija i argumenti demonstranata i SzS-a ne stoje baš najbolje u odnosu na realnost i logiku. Pre svega, obezbeđenje nikako nije moglo da „napadne“ Markovića nego je obrnuto. Nije se Marković šetkao parkićem pa su ga „Kobre“ zaskočile i premlatile nego su od njega i njegovih saboraca doslovce branile državnu instituciju i radile svoj posao, kao što bi ga radilo svako obezbeđenje u svakoj državi. Ako primeri s početka teksta nisu dovoljno prikladni dešavanjima od desetog avgusta, pogledajte kako su se francuska policija i vojska (Žandarmerija je deo francuske armije) obračunali sa Žutim prslucima kada su prošlog novembra pokušali da priđu Jelisejskoj palati. Takođe, neko ko već mesecima organizuje proteste trebalo bi da zna da s policijom s tim u vezi ne može postojati nikakav „usmeni dogovor“, već postoji jasno definisana procedura kako se demonstracije prijavljuju i šta se sve tokom njih može, a šta ne. Vrlo je zanimljiva činjenica da su se ovi isti demonstranti na nekakav „usmeni dogovor“ s nekakvim „članom obezbeđenja“ pozivali i prilikom prethodnog nasilnog incidenta tokom protesta – upada u zgradu RTS-a.

Tvrdnja SzS-a da „pesnice nisu zakonom predviđeno sredstvo“ posebna je besmislica. Da li bi oni više voleli da su demonstranti pretučeni palicama, ili da je umesto pesnica upotrebljeno vatreno oružje? U članu 105 Zakona o policiji kao sredstvo prinude navodi se „fizička snaga“ u šta nedvosmisleno spada upotreba šake. Upotreba palice je tek na četvrtom mestu. Policijski službenici su obavezni da „uvek upotrebe najblaže sredstvo prinude kojim se može postići zakoniti cilj“. Gole ruke su, ipak, blaže sredstvo od palice, ili?

Čudna je i njihova logika da je Vučić naredio „prebijanje naroda“. Bez obzira na to što nije prebijan narod nego ljudi koji su se oglušili o naređenja obezbeđenja i preskakali i rušili ogradu, ovde je logičnije da su pripadnici obezbeđenja intervenisali po službenoj dužnosti, a posle Markovića pustili do zgrade na osnovu Vučićevog naređenja koje bi, ako ga je bilo, bilo spornije od naredbe za intervenciju. Baš kao što je Vučićeva naredba da se ograda ukloni spornija od naredbe da se ona postavi. Ovu drugu je najverovatnije donela stručna osoba zadužena za bezbednost predsednika i institucije, a ova prva je više proizvoljna stvar.

Nijedan predsednik ne može sam da odlučuje o tome ko će ga i kako štititi i mora da se povinuje odlukama ljudi zaduženih za njegovu bezbednost. U tom smislu treba posmatrati i njegovu odluku da ubuduće zgradu Predsedništva štite samo ženski pripadnici „Kobri“. Poznato je da su pojedini svetski lideri, poput Moamera Gadafija, svoju bezbednost najradije poveravali telohraniteljima „nežnijeg“ pola, ali se ovde radi o različitim motivima – dok je u slučaju Gadafija i drugih stvar bila u poverenju, ovde je pre u igri marketinški momenat.

Nelogična je i premisa da bi predsednik ove države mogao doći na ideju da za svoju zaštitu angažuje privatno obezbeđenje. Zašto bi to radio, ako već po zakonu ima pravo na najbolje moguće obezbeđenje koje mu ova država može pružiti? Jedini visoki državni funkcioner koji je svoje privatno obezbeđenje nametnuo kao državno, koliko je nama poznato, bio je pokojni premijer Zoran Đinđić (u kojeg se dotični deo opozicije inače kune) i svi znamo kako se to završilo (uz dužno poštovanje prema žrtvi jednog od njegovih telohranitelja).

KO ČUVA PREDSEDNIKA?
Prema članu 8 Zakona o predsedniku Republike iz 2007. godine, a koji se odnosi na obezbeđenje, predviđeno je da „predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potrebama predsednika Republike i propisom koji donosi Vlada“. Prema članu 13 Uredbe Vlade o određivanju poslova bezbednosne zaštite određenih lica i objekata iz 2010. i dopunjene 2013, mere fizičke zaštite predsednika obavljaju „Ministarstvo unutrašnjih poslova i Vojna policija u saradnji sa specijalizovanim ustanovama“.

Pod „Vojna policija“ podrazumeva se Bataljon vojne policije specijalne namene „Kobre“, čija je osnovna namena upravo bezbednosna zaštita određenih lica i objekata od posebne važnosti i oni čine prvi prsten predsednikovog obezbeđenja. Radi se o jedinici od oko 200 ljudi podređenoj Upravi vojne policije Generalštaba Vojske Srbije u koju mogu biti primljeni samo vojnici „besprekornog dosijea i visoke službene ocene“.

Neposredna zaštita šefova država i vlada je i u mnogim drugim državama poverena najelitnijim i najprekaljenijim jedinicama vojske. Tako je, na primer, u Velikoj Britaniji, gde sigurnost najviših državnih i vojnih funkcionera obezbeđuje Jedinica za blisku zaštitu Kraljevske vojne policije u čije se članstvo regrutuju najiskusniji ratnici iz redova Specijalne vazdušne službe poznatije pod skraćenicom SAS. I bezbednost predsednika Francuske na prvom mestu osiguravaju pripadnici vojske u okviru Vojne komande Jelisejske palate. Radi se o jednoj od najstarijih službi ovog tipa u svetu osnovanoj još 1848. godine (poređenja radi britanska jedinica osnovana je krajem sedamdesetih godina prošlog veka) čiji je jedini zadatak neposredna zaštita predsednika i njegovog unutrašnjeg kruga. Nije poznato koliko je ljudi angažovano u okviru ove službe. Širi prsten zaštite francuskog predsednika obezbeđuju pripadnici Grupe za zaštitu Predsedništva Republike (GSPR) čiji je broj varirao od predsednika do predsednika, a u okviru obezbeđenja sadašnjeg šefa francuske države Emanuela Makrona u ovoj jedinici ima 70 agenata odabranih iz vojske. Poslednji spoljašnji prsten zaštite čine pripadnici Žandarmerije, odnosno njene elitne jedinice GIGN (Interventna grupa nacionalne Žandarmerije).

U slučajevima predsednika SAD i Rusije obezbeđenje nije povereno primarno vojnim nego pre obaveštajnim službama koje, ipak, većinu svog kadra regrutuju iz vojske. Za bezbednost američkih predsednika zadužena je Tajna služba koja je izvorno osnovana za borbu protiv falsifikatora novca. Iako se ovim, kao i drugim poslovima u suzbijanju kriminaliteta i dalje bavi, u javnosti je mnogo poznatija po zaštiti predsednika, što je zadatak kojem je posvećeno čak oko 3.200 agenata u civilu i oko 1.300 uniformisanih policajaca. Agenti su uglavnom bivši vojnici, ali i ljudi koji su po struci advokati, naučnici, inženjeri, pa i lingvisti i filolozi.

Za obezbeđenje predsednika Rusije Vladimira Putina zaduženi su pripadnici Federalne službe za zaštitu (FSO), izuzetno tajnovite agencije proistekle iz nekadašnjeg KGB-a, odnosno Devetog direktorata nekadašnje tajne službe zaduženog za zaštitu najviših državnih zvaničnika. Javnosti nije poznato ni koliko ljudi radi u ovoj službi, niti koliki je njen budžet. Pretpostavlja se da se radi o oko dve i tri hiljade agenata u civilu i između 20.000 i 50.000 uniformisanih lica. Pod nadležnošću agenata ove službe nije samo zaštita predsednika nego i nošenje i obezbeđivanje takozvane „Crne kutije“, tašne u kojoj se nalaze uređaji za lansiranje nuklearnih raketa. Sam Kremlj, njegove trezore i zvaničnike koji se u njemu nalaze štiti „Kremaljski puk“, jedinica koju je osnovao Staljin 1936. od dotadašnjeg Bataljona za specijalne namene NKVD-a.

 

Autor Filip Rodić

 

Izvor Pečat, 16. avgust 2019.

Pratite nas na YouTube-u