Проблем са политиком санкција – турски случај

Конгрес подстиче администрацију да изврши законом предвиђене санкције против Турске. То би могло трајно нарушити односе НАТО савезника

Политичка криза проистекла из турске куповине руског одбрамбеног противваздушног система С-400 дубоко је нарушила америчко-турске односе, а ствари би ускоро могле да се погоршају. Турска се оглушила о америчке претње санкцијама и прекид испоруке ловаца Ф-35, а Вашингтон је одговорио искључивањем Турске из програма Ф-35. Сада Конгрес подстиче администрацију да изврши законом предвиђене санкције против Турске – што је корак који би могао трајно нарушити односе са НАТО савезником.

Одбијање Турске да откаже куповину је последњи у дугом низу неуспеха америчких санкција. Многи креатори политике виде санкције као антисептичко решење за политичке проблеме, али санкције ретко делују кад су у питању основни национални интереси циљане државе. Уместо тога, санкције често заоштравају односе и узрокују да циљане државе додатно појачају своју непослушност.

Сједињене Државе су оправдано забринуте због система С-400 будући да он није интероперабилан са мрежом НАТО-ове противваздушне одбране и могао би помоћи Русији да прати ловце Ф-35 у турском ваздушном простору и открије њихове слабости. Поред тога, могућност да НАТО чланица развија ближе стратешко партнерство са Русијом поставља питање њене посвећености алијанси. Ту је и интерес да америчка одбрамбена индустрија обезбеди продају својих производа, што је приоритет за Трампову администрацију.

САНКЦИЈЕ ДЕЛУЈУ, АЛИ…
Вашингтон је извршио интензиван притисак како би убедио Турску да откаже договор са Русијом. У једном од ретких случајева двостраначких уводника у Њујорк тајмсу, група водећих сенатора запретила је санкцијама које би „снажно погодиле турску економију – што би узнемирило међународна тржишта и отерало стране директне инвестиције“.  Према Закону о сузбијању америчких непријатеља путем санкција (Countering America’s Adversaries Through Sanctions Act – CAATSA) из 2017. године, санкције су обавезне за било коју државу која је укључена у велике споразуме са Русијом о куповини оружја, а председник је у обавези да одабере пет од 12 различитих врста санкција. Администрација би могла ублажити ударац циљајући углавном компаније из одбрамбене индустрије, али било какве санкције ће вероватно уплашити тржишта и нашкодити привредном расту.

Турска би у овом тренутку лоше поднела нове санкције. Вредност њене валуте, лире, опала је за скоро 40 одсто у протекле две године, а њена економија успорава и чини се да јој предстоји дуга рецесија. Претходне америчке санкције због притварања америчког свештеника Ендруа Брансона – иако релативно благе – показале су се штетним за турску економију. Турска се такође налази под санкцијама од стране Европске уније због спора у вези полагања права на експлоатисање енергената на Кипру.

Међутим, систем С-400 Турцима задовољава неколико важних потреба. Он је знатно јефтинији од америчког система „патриот“ и нуди свеобухватнију противваздушну одбрану, одличну у циљању и ракета и борбених авиона. За разлику од „патриота“, он је такође осмишљен да се супротстави западним борбеним авионима који насељавају ваздушни простор Турске, што је важно разматрање за владу која се још увек опоравља од покушаја државног удара 2016. године када су пилоти турских ваздухопловних снага бомбардовали парламент и председничку палату.

Грађани на улицама Истанбула спречавају покушај државног удара, 15. јул 2016.

Упркос економским проблемима са којим се Турска суочава, претња санкцијама није је одвратила од куповине система С-400. То се уклапа у пркосни образац понашања који је заједнички за све државе којима се уводе санкције због онога што сматрају својим основним националним интересима. Снажне санкције које су нанеле штету руској економији након припајања Крима 2014. године нису натерале Русију да врати полуострво и обустави подршку сепаратистима у источној Украјини. Слично томе, Иран није био вољан да чини уступке по питању свог ракетног програма или подршке својим снагама на терену, упркос бруталним санкцијама за које се очекује да ће ове године смањити ирански БДП за шест одсто. А изградња гасовода Северни ток 2 који повезује Немачку са Русијом изгледа напредује упркос америчким претњама да ће санкционисати компаније укључене у његову изградњу.

Чак и у ономе што се генерално сматра уџбеничким примером успешних санкција – санкције УН-а које су присилиле Иран да испреговара нуклеарни споразум из 2015. године – за економске патње које су довеле Техеран за преговарачки сто су барем једнако колико и санкције били заслужни глобални пад цене нафте и лоше економско управљање. Осим тога, постоје чврсти разлози да се верује да Иран никада у потпуности није био посвећен прибављању нуклеарног оружја.

ПОТРЕБАН ЈЕ ПАМЕТНИЈИ ПРИСТУП
Оно што санкције често постигну јесте изазивање гнева циљане државе и отежавање дипломатског решења. Деценијске санкције против држава као што су Северна Кореја, Куба и Садамов Ирак их нису учиниле помирљивијим, већ су њихове односе са Сједињеним Државама гурнуле у стање отвореног непријатељства. Оштрина кримских санкција довела је до најдужег суноврата америчко-руских односа још од времена Хладног рата, што је допринело обустављању Споразума о нуклеарним снагама средњег домета, а сада угрожава обнављање новог СТАРТ споразума (оба су важни споразуми у области контроле наоружања), а да притом нису постигле никакве политичке добитке за САД.

Уклањање Турске из програма Ф-35  био је одговарајући одговор на куповину С-400, али циљање турске економије због одлуке о војној набавци је несразмерно; Турска ће сасвим сигурно то тако посматрати. Имплементација санкција ће вероватно подстаћи непријатељство и одмазду, што ће Турску приближити Русији или другим америчким ривалима. Турска је наговестила да њен одговор може укључивати онемогућавање приступа Сједињеним Државама ваздухопловној бази Инџирлик или покретање офанзиве против америчких савезника у Сирији, Курда.

Председник Доналд Трамп је наговестио да он не жели да уводи санкције, а недавно је затражио од сенатора да покажу „флексибилност“ у односу на одмазду коју предвиђа CAATSA како би покушао да изнађе решење са Турском. У име администрације, сенатор Линдзи Грејем (републикански сенатор из Јужне Каролине) предложио је Турској споразум који би обуставио увођење санкција уколико Турци не активирају свој систем С-400. Ако ови покушаји пропадну, онда се чини да ће америчке санкције бити неизбежне, што ће можда нанети непоправљиву штету ионако већ нарушеним односима.

Председници САД и Турске Доналд Трамп и Реџеп Ердоган стижу на церемонију отварања НАТО самита у Белгији, Брисел, 11. јул 2018.

Моћ санкција не простиче из њиховог наметања већ из обећања о њиховом уклањању. Амерички политички апарат је нажалост изузетно спор у уклањању једном уведених санкција. Сједињене Државе би уместо тога требало да примењују санкције умерено, интелигентно, као подршку јасној дипломатској стратегији, и само у ситуацијама када циљана држава не брани своје основне националне интересе, па је стога у стању да направи компромис. Спор са Турском би требало да послужи као подстицај да поново размислимо и реформишемо наш тренутни приступ.

 

Енеа Ђоза је научни сарадник у аналитичком центру Defense Priorities и дипломирани студент на Џон Ф. Кенеди школи за државну управу при Универзитету Харвард.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор The National Interest