Problem sa politikom sankcija – turski slučaj

Kongres podstiče administraciju da izvrši zakonom predviđene sankcije protiv Turske. To bi moglo trajno narušiti odnose NATO saveznika

Politička kriza proistekla iz turske kupovine ruskog odbrambenog protivvazdušnog sistema S-400 duboko je narušila američko-turske odnose, a stvari bi uskoro mogle da se pogoršaju. Turska se oglušila o američke pretnje sankcijama i prekid isporuke lovaca F-35, a Vašington je odgovorio isključivanjem Turske iz programa F-35. Sada Kongres podstiče administraciju da izvrši zakonom predviđene sankcije protiv Turske – što je korak koji bi mogao trajno narušiti odnose sa NATO saveznikom.

Odbijanje Turske da otkaže kupovinu je poslednji u dugom nizu neuspeha američkih sankcija. Mnogi kreatori politike vide sankcije kao antiseptičko rešenje za političke probleme, ali sankcije retko deluju kad su u pitanju osnovni nacionalni interesi ciljane države. Umesto toga, sankcije često zaoštravaju odnose i uzrokuju da ciljane države dodatno pojačaju svoju neposlušnost.

Sjedinjene Države su opravdano zabrinute zbog sistema S-400 budući da on nije interoperabilan sa mrežom NATO-ove protivvazdušne odbrane i mogao bi pomoći Rusiji da prati lovce F-35 u turskom vazdušnom prostoru i otkrije njihove slabosti. Pored toga, mogućnost da NATO članica razvija bliže strateško partnerstvo sa Rusijom postavlja pitanje njene posvećenosti alijansi. Tu je i interes da američka odbrambena industrija obezbedi prodaju svojih proizvoda, što je prioritet za Trampovu administraciju.

SANKCIJE DELUJU, ALI…
Vašington je izvršio intenzivan pritisak kako bi ubedio Tursku da otkaže dogovor sa Rusijom. U jednom od retkih slučajeva dvostranačkih uvodnika u Njujork tajmsu, grupa vodećih senatora zapretila je sankcijama koje bi „snažno pogodile tursku ekonomiju – što bi uznemirilo međunarodna tržišta i oteralo strane direktne investicije“.  Prema Zakonu o suzbijanju američkih neprijatelja putem sankcija (Countering America’s Adversaries Through Sanctions Act – CAATSA) iz 2017. godine, sankcije su obavezne za bilo koju državu koja je uključena u velike sporazume sa Rusijom o kupovini oružja, a predsednik je u obavezi da odabere pet od 12 različitih vrsta sankcija. Administracija bi mogla ublažiti udarac ciljajući uglavnom kompanije iz odbrambene industrije, ali bilo kakve sankcije će verovatno uplašiti tržišta i naškoditi privrednom rastu.

Turska bi u ovom trenutku loše podnela nove sankcije. Vrednost njene valute, lire, opala je za skoro 40 odsto u protekle dve godine, a njena ekonomija usporava i čini se da joj predstoji duga recesija. Prethodne američke sankcije zbog pritvaranja američkog sveštenika Endrua Bransona – iako relativno blage – pokazale su se štetnim za tursku ekonomiju. Turska se takođe nalazi pod sankcijama od strane Evropske unije zbog spora u vezi polaganja prava na eksploatisanje energenata na Kipru.

Međutim, sistem S-400 Turcima zadovoljava nekoliko važnih potreba. On je znatno jeftiniji od američkog sistema „patriot“ i nudi sveobuhvatniju protivvazdušnu odbranu, odličnu u ciljanju i raketa i borbenih aviona. Za razliku od „patriota“, on je takođe osmišljen da se suprotstavi zapadnim borbenim avionima koji naseljavaju vazdušni prostor Turske, što je važno razmatranje za vladu koja se još uvek oporavlja od pokušaja državnog udara 2016. godine kada su piloti turskih vazduhoplovnih snaga bombardovali parlament i predsedničku palatu.

Građani na ulicama Istanbula sprečavaju pokušaj državnog udara, 15. jul 2016.

Uprkos ekonomskim problemima sa kojim se Turska suočava, pretnja sankcijama nije je odvratila od kupovine sistema S-400. To se uklapa u prkosni obrazac ponašanja koji je zajednički za sve države kojima se uvode sankcije zbog onoga što smatraju svojim osnovnim nacionalnim interesima. Snažne sankcije koje su nanele štetu ruskoj ekonomiji nakon pripajanja Krima 2014. godine nisu naterale Rusiju da vrati poluostrvo i obustavi podršku separatistima u istočnoj Ukrajini. Slično tome, Iran nije bio voljan da čini ustupke po pitanju svog raketnog programa ili podrške svojim snagama na terenu, uprkos brutalnim sankcijama za koje se očekuje da će ove godine smanjiti iranski BDP za šest odsto. A izgradnja gasovoda Severni tok 2 koji povezuje Nemačku sa Rusijom izgleda napreduje uprkos američkim pretnjama da će sankcionisati kompanije uključene u njegovu izgradnju.

Čak i u onome što se generalno smatra udžbeničkim primerom uspešnih sankcija – sankcije UN-a koje su prisilile Iran da ispregovara nuklearni sporazum iz 2015. godine – za ekonomske patnje koje su dovele Teheran za pregovarački sto su barem jednako koliko i sankcije bili zaslužni globalni pad cene nafte i loše ekonomsko upravljanje. Osim toga, postoje čvrsti razlozi da se veruje da Iran nikada u potpunosti nije bio posvećen pribavljanju nuklearnog oružja.

POTREBAN JE PAMETNIJI PRISTUP
Ono što sankcije često postignu jeste izazivanje gneva ciljane države i otežavanje diplomatskog rešenja. Decenijske sankcije protiv država kao što su Severna Koreja, Kuba i Sadamov Irak ih nisu učinile pomirljivijim, već su njihove odnose sa Sjedinjenim Državama gurnule u stanje otvorenog neprijateljstva. Oštrina krimskih sankcija dovela je do najdužeg sunovrata američko-ruskih odnosa još od vremena Hladnog rata, što je doprinelo obustavljanju Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa, a sada ugrožava obnavljanje novog START sporazuma (oba su važni sporazumi u oblasti kontrole naoružanja), a da pritom nisu postigle nikakve političke dobitke za SAD.

Uklanjanje Turske iz programa F-35  bio je odgovarajući odgovor na kupovinu S-400, ali ciljanje turske ekonomije zbog odluke o vojnoj nabavci je nesrazmerno; Turska će sasvim sigurno to tako posmatrati. Implementacija sankcija će verovatno podstaći neprijateljstvo i odmazdu, što će Tursku približiti Rusiji ili drugim američkim rivalima. Turska je nagovestila da njen odgovor može uključivati onemogućavanje pristupa Sjedinjenim Državama vazduhoplovnoj bazi Indžirlik ili pokretanje ofanzive protiv američkih saveznika u Siriji, Kurda.

Predsednik Donald Tramp je nagovestio da on ne želi da uvodi sankcije, a nedavno je zatražio od senatora da pokažu „fleksibilnost“ u odnosu na odmazdu koju predviđa CAATSA kako bi pokušao da iznađe rešenje sa Turskom. U ime administracije, senator Lindzi Grejem (republikanski senator iz Južne Karoline) predložio je Turskoj sporazum koji bi obustavio uvođenje sankcija ukoliko Turci ne aktiviraju svoj sistem S-400. Ako ovi pokušaji propadnu, onda se čini da će američke sankcije biti neizbežne, što će možda naneti nepopravljivu štetu ionako već narušenim odnosima.

Predsednici SAD i Turske Donald Tramp i Redžep Erdogan stižu na ceremoniju otvaranja NATO samita u Belgiji, Brisel, 11. jul 2018.

Moć sankcija ne prostiče iz njihovog nametanja već iz obećanja o njihovom uklanjanju. Američki politički aparat je nažalost izuzetno spor u uklanjanju jednom uvedenih sankcija. Sjedinjene Države bi umesto toga trebalo da primenjuju sankcije umereno, inteligentno, kao podršku jasnoj diplomatskoj strategiji, i samo u situacijama kada ciljana država ne brani svoje osnovne nacionalne interese, pa je stoga u stanju da napravi kompromis. Spor sa Turskom bi trebalo da posluži kao podsticaj da ponovo razmislimo i reformišemo naš trenutni pristup.

 

Enea Đoza je naučni saradnik u analitičkom centru Defense Priorities i diplomirani student na Džon F. Kenedi školi za državnu upravu pri Univerzitetu Harvard.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor The National Interest