Душан Достанић: Земља и море Карла Шмита

Беноа жели да нам објасни шта је Шмит својом књижицом желео да каже и да нам предочи зашто је Шмитова теза и данас значајна

Ален де Беноа (Alain de Benoist) није непознато име у Србији. Ипак, од преко педесет књига које је до сада написао на српски језик преведене су свега две. Иако се Беноа с правом сматра најважнијим мислиоцем „нове деснице“ он је много више од идеолога или пропагатора једног учења. Наиме, Беноа важи за једног од најбољих познавалаца европске десне мисли, а посебно оне струје која се означава као конзервативна револуција. Стога не треба да чуди што је управо он био писац уводника за ново француско издање књижице Земља и море (Land und Meer) Карла Шмита (Carl Schmitt). Да није у питању само пригодан увод у коме се читалац упућује на основне информације о аутору и његовом делу сведочи чињеница да је немачка издавачка кућа Антеј овај текст објавила као самосталну књижицу.

Само од себе се поставља питање зашто писати књигу о књизи, посебно ако текст који се узима за предмет ове студије не спада међу Шмитова најпознатија и најутицајнија дела. Међутим, како пише Беноа, иако је Земља и море књига малог обима, реч је заправо о великој књизи, „која мишљењу отвара запрепашћујућу панораму перспектива“, што потврђују не само бројни преводи на стране језике, него и читаво море чланака и есеја посвећених овом тексту (15-16). Беноа цитира и Николауса Зомбарта који је ову књигу назвао не само „лепом“ и „важном“ него ју је такође сматрао квинтесенцијом Шмитове гностичке филозофије историје.

Већ од првих страница је јасно да је аутор темељан познавалац Шмитовог живота и дела и да није без разлога одабран за писца предговора. Тако се у својој интерпретацији Беноа служи и другим Шмитовим делима, његовом преписком (пре свега са Ернстом Јингером), као и другом секундарном литературом, на пример Зомбартовим сећањима. Све то нам помаже да откријемо не само када се Шмит заинтересовао за ову тему, него и да прецизно утврдимо његову лектиру и могуће утицаје. Такође, Беноа на више места указује и на ауторе који су након Шмита долазили до сличних закључака.

Према аутору, централна идеја Шмитове књиге је да је светска повест повест борбе сила мора против сила земље и сила земље против сила мора, при чему констатује да није реч о новој, нити искључиво Шмитовој идеји. Међутим, поставља се питање како треба разумети ову тезу, и који је значај те борбе за политику односно политичку филозофију? Беноа жели да нам објасни шта је Шмит својом књижицом желео да каже и да нам предочи зашто је Шмитова теза и данас значајна. Како пише аутор, оно што Шмита занима су „историјске форме егзистенције“, а човекова егзистенција је везана за земљу.

Већ овде Беноа примећује Шмитово уочавање везе између земље и права, које ће доцније развити у Номосу земље. Сасвим логично, политичка егзистенција мора имати телуријски карактер. Земља познаје границе, она одваја територије, пријатеље од непријатеља, рат од мира, борца од цивила. Одлучујући симболи ове супротности између копна и мора су Левијатан и Бехемот. Логика мора је посве другачија од логике копна. Море игнорише природне границе. Заправо, на мору граница није могућа, оно избегава јуристичка одређења и не познаје никакав центар.

Кључан моменат код Шмита, који Беноа апострофира, је да човек није просто производ свог окружења. Он је у стању да утиче на своје окружење, може га променити, а тиме мењати и самог себе. Човек може потражити другу форму егзистенције, односно одлучити се за маритимну егзистенцију. У том смислу откриће „новог света“ је од одлучујуће важности. Беноа указује да су основе за Шмитове паралеле између земље и католицизма са једне стране и мора и протестантизма (пре свега калвинизма) постављене још у његовим ранијим списима (Римско католичанство и политички облик).

Аутор подвлачи да корен овог везивања протестантизма и мора не треба тражити само у Шмитовом католичанству, које је код њега несумњиво играло есенцијалну улогу. Шмит је добро знао да су протестантски правници (Гроцијус) поставили теорију о слободи мора. Беноа такође наводи и друге ауторе (Бродела, Роџера, Вебера, чак и Бодлера) који су независно од Шмита препознали повезаност мора, протестантизма и капитализма.

Заправо, Шмит је био мишљења да постоји веза између енглеске владавине морима и индустријске револуције, односно да је и технички прогрес Енглеске последица одлуке да се окрене мору (50, 51). Када се споје ова три елемента намеће се закључак да су Енглези у изумели људски тип маритимне егзистенције (40) и Шмит описује енглеско окретање ка мору из 16. и 17. века, при чему се подвлачи да носилац одлуке за море против копна није била никаква државна организација, него приватник. Већ у чланку Море против земље (1941) је Шмит указао на посебност и јединственост енглеског окретања као мору у периоду 16. и 17. столећа. Тиме што се окренула од копна ка мору, Енглеска је спровела „планетарну просторну револуцију“.

При томе није одлучујуће енглеско богаћење, нити заснивање прекоморског царства, већ управо суштинска промена енглеског острва које од се тада више не може сматрати делом европског континента, јер је она изашла из брака са копном и ушла у нови са океаном. Енглеска је постала, ако се тако може рећи, раздвојена од земље и постала „велики брод“ или пак „велики кит“. Беноа показује да, према Шмиту, ова „детериторијализација“ Енглеске није условљена тиме што је Енглеска острво, него тиме што је острвски положај за становнике Енглеске добио значење које је раније острвима било непознато.

Острвски положај постао је сигум позвања Енглеске да постане метропола таласократског царства. Револуција се састоји у томе што Енглеска своју моћ није стицала освајањем земаља и области, него присвајањем мора и океана света (42). Британија је постала прва велика таласократија у светској повести, она је владала морем тако што је прогласила његову слободу. Чак се и либерални, апстрактни и неукорењени појам слободе може засновати на идеји слободе мора. Будући да море не зна за границе, ни владавина морем није ограничена у оном смислу у коме је то случај са владавином на копну. Сасвим логично, одатле се изводи идеја права безграничне, универзалне интервенције.

У време када се Енглеска коначно окренула мору, на континенту се могло посматрати образовање потпуне форме националне државе. После победе „енглеског кита“ над „француским слоном“ (1815) отворен је пут за образовање два потпуно различита, али симетрична правна поретка – поретка земље и поретка мора. Та два различита поретка имала су и два различита концепта рата. Реч је о подели коју Шмит детаљније разрађује у Номосу земље где се бави историјом међународног права. Jus publicum europeaeum, према коме Шмит не скрива своје дивљење, је заправо пример поретка земље, а државна монополизација политичког допринела је ограничавању и смањивању рата, односно појави „рата у форми“. Рат у форми искључује појам „праведног рата“, али зато познаје „праведног непријатеља“ са којим се сутра може закључити мир. Беноа, који је раније већ писао о Шмитовом схватању рата, наглашава мисао да праведан и тотални рат иду заједно. Окретање мору не мења само однос према рату и непријатељу, него и однос према техници, па и сама држава постаје машина, „брод“ „технички објекат“.

Беноа указује да је Шмит доцније разрађивао своја основна полазишта која је изнео у Земљи и мору, те тако и Номосу земље понавља идеју да су велике повесне трансформације увек такође и трансформације појма простора и односа према простору (58). Тако је његова централна теза да је фундаментални поредак увек поредак простора, односно да су поредак (Ordnung) и одређење положаја (Ortung) повезани. Са позиција које изнесених у Земљи и мору Шмит такође посматра и догађаје током Другог светског рата. Рат Немачке против Енглеске је за њега сукоб између једне велике силе која би била у стању да интересе земље брани против интереса силе мора.

Ова шема је, према Шмиту, нарушена избијањем рата против СССР-а. Рат против СССР-а био је за Шмита доказ да се расистичка опсесија немачку власт учинила слепом за геополитичка питања. Такође, основе постављене у Земљи и мору Шмита покрећу на разматрање питања новог просторног поретка, односно „великих простора“. Услед кризе територијалне државе, Шмит је сматрао „велики простор“ за могући фундамент новог номоса земље. Беноа са правом истиче да је ова концепција Шмита довела у сукоб са национал-социјалистима који су у њој препознали концепцију неспојиву са њиховом идејом „животног простора“. У том смислу, Шмит Други светски рат сагледава у оквиру просторне револуције, јер простори нису статичка, него динамичка поља (62).

Избор је дакле између великог простора и универзализма, између плуралистичког, мултиполарног света у коме постоји више аутономних и аутархичних великих простора и униполарног света којим доминира једна супер-сила. Тиме, како пише Беноа, велики простор за Шмита постаје „катехон“. Реч је о појму који се код Шмита често појављује и који у његовој мисли игра велику улогу.

Поред потребе стварања новог номоса земље, Шмит указује и на појаву ваздуха као трећег елемента поред земље и мора, који у форми ваздушног рата најављује нову просторну револуцију, односно четвртог елемента – ватре. Преписка са Јингером потврђује Шмитов интерес за ово питање. Поред Левијатана и Бехемота јавља се „Циц“ као „велика птица“.

Чак и хладноратовски сукоб Шмит посматра у оквиру сукоба земље и мора, при чему је Америка преузела улогу владара мора. На врхунцу Хладног рата, Шмит заступа уверење да тренутна подељеност света на две стране није увод у јединство, него пут ка новом мноштву, „јер је повест снажнија од сваке филозофије повести“ (68). У данашњем јачању Кине, Русије и Индије Беноа види потврду Шмитових речи. Што се Шмита тиче, он је још у Појму политичког о свету говорио као о „плуриверзуму“ искључујући тиме идеју о монополу једне силе, једнако као и идеју о „светској држави“.

Да Шмитово супротстављање земље и мора сеже дубље Беноа показује цитирајући Шмитову реченицу да су човек земље и човек мора две различите врсте, чиме Шмит превазилази Зомбартову поделу на хероје и трговце, односно Јингереву на грађанина и радника. Беноа тиме циља на везу између маритимне егзистенције и слободне трговине, капитализма, парламентаризма, конституционализма, те идеологије људских права. Беноа сматра да је ово Шмитово супротстављање земље и мора значајно и за данашњи свет, те да је додатно појачано, те је глобализација која имплицира безначајност граница океанске и маритивне природе (72). Ни светско тржиште, ни море не признају никакве границе. Потискивање политичког у корист морала, трговине и технократије је, сматра Беноа, такође маритимни феномен. Штавише, тиме што утврђује примат економије над политиком, представнички парламентарни систем и морални универзализам, и читава модерна је у основи маритимна.

Модерна друштва су тиме „течна“, односно „нестална“, у њима је све у покрету и све је привремено, краткотрајно и нестабилно. Непокретно је замењено покретним, чврсто течним, тешко лаким, хомогено хетерогеним, социјална сфера мрежама, предање хибридизацијом, затворено отвореним, колективно индивидуалним, припадност трибализмима, а јавни простор заменили су цивилно друштво и приватни „governance“. Тако чак ни идентитет у наше време више није неопозив, него се креће од „луке до луке“. Течни свет је онај у коме све може постати течно, говорио је Шмит. Чак и моћ у данашње време припада оној класи која је научила да „тече као вода“ (Бауман).

Чак се и униформност глобализације може свести на њену маритимну логику, јер поништава све границе и сва разликовања. Безграничност значи и хомогенизацију, али и заменљивост и разменљивост свих ствари и људи. Тиме је супротност између земље и мора, супротност између коначног и бесконачног, границе и безграничног.

Пажљивом читаоцу није тешко да открије да се иза маритимне егзистенције заправо циља на критику модерне, просветитељске слике света у чијем центру се налази теза о човеку као субјекту аутономном од свих природних, религијских, повесних датости и који на принципима чистог, рационалног мишљења може конструисати другачију, односно бољу стварност. Човеково одвајање од земље и окретање мору, је само други израз за еманципаторски пројекат заснован на рационализму, индивидуализму, универзализму и вери у напредак. Чак и наглашавање значаја Енглеске у овом контексту добија на тежини, будући да је просветитељство пре свега британског порекла, при чему треба водити рачуна да би редуковање „маритимне егзистенције“ на једну земљу и један народ представљало недопустиво поједностављивање и банализацију.

Из онога што пише Беноа излази да је нужна последица модерне слике света, која није у стању да непријатеља не унизи на ниво злочинца, која не познаје никакве границе, и која тежи да на читав свет прошири своју идеологију, некакав планетарни тоталитаризам. Тиме се Беноа прећутно надовезује на ону дугу традицију мишљења која је већ доста рано указивала на тоталитарну страну модерне, односно на тоталитарне тенденције које су иманентне просветитељском пројекту.

Такође, указивањем на значај Шмитове књижице Беноа заправо индиректно упућује на чврсту повезаност између глобализације и левичарске идеологије. Реч је о вези коју су и раније истицали конзервативни аутори, али Беноа помоћу Шмита ову повезаност објашњава преко маритимне егзистенције, што би значило није реч о случајном или привременом савезу. Дакле, једноставно речено силе привреде су на истој страни са левичарима, постмодернистима, онима који верују у неумитни прогрес, заговорницима светске републике и тд. а са њима деле и заједничко порекло, чак и ако тога нису свесни. Такво схватање ствари ствара невоље конзервативним снагама.

Наиме, ако ствари стоје онако као што сматра Беноа, онда то значи да је опција која је конзервативна на плану културе и борбе за традиционални начин живота, а либерално оријентисана у економији дугорочно немогућа и осуђена на неуспех. Или сведено на још нижи ниво, не може се бити конзервативан и оправдавати амерички планетарни интервенционизам. Са друге стране, никаква антитржишна реторика левице нема смисла уколико паралелно са критиком тржишта подржава мултикултурализам, необуздану имиграцију, универзалну борбу за људска права и „хуманитарне интервенције“. Такође, ако се аргумент који излаже Беноа следи до краја закључује се да је десница која брани националну државу превазиђена, те да она треба да одустане од изгубљене битке и да уместо националне државе заступа политику „великог простора“.

То значи да Беноа жели европске интеграције, иако не у форми овакве уније каква је сада, чиме отвара мноштво нових питања и недоумица на које у оквиру ове књиге није могао дати одговор. Овом књижицом Беноа не само да жели да нам приближи Шмитово дело, него и да се индиректно позове на Шмита као на свог савезника.

 

Аутор Душан Достанић

 

Извор Стање ствари, 19. август 2019.