Dušan Dostanić: Zemlja i more Karla Šmita

Benoa želi da nam objasni šta je Šmit svojom knjižicom želeo da kaže i da nam predoči zašto je Šmitova teza i danas značajna

Alen de Benoa (Alain de Benoist) nije nepoznato ime u Srbiji. Ipak, od preko pedeset knjiga koje je do sada napisao na srpski jezik prevedene su svega dve. Iako se Benoa s pravom smatra najvažnijim misliocem „nove desnice“ on je mnogo više od ideologa ili propagatora jednog učenja. Naime, Benoa važi za jednog od najboljih poznavalaca evropske desne misli, a posebno one struje koja se označava kao konzervativna revolucija. Stoga ne treba da čudi što je upravo on bio pisac uvodnika za novo francusko izdanje knjižice Zemlja i more (Land und Meer) Karla Šmita (Carl Schmitt). Da nije u pitanju samo prigodan uvod u kome se čitalac upućuje na osnovne informacije o autoru i njegovom delu svedoči činjenica da je nemačka izdavačka kuća Antej ovaj tekst objavila kao samostalnu knjižicu.

Samo od sebe se postavlja pitanje zašto pisati knjigu o knjizi, posebno ako tekst koji se uzima za predmet ove studije ne spada među Šmitova najpoznatija i najuticajnija dela. Međutim, kako piše Benoa, iako je Zemlja i more knjiga malog obima, reč je zapravo o velikoj knjizi, „koja mišljenju otvara zaprepašćujuću panoramu perspektiva“, što potvrđuju ne samo brojni prevodi na strane jezike, nego i čitavo more članaka i eseja posvećenih ovom tekstu (15-16). Benoa citira i Nikolausa Zombarta koji je ovu knjigu nazvao ne samo „lepom“ i „važnom“ nego ju je takođe smatrao kvintesencijom Šmitove gnostičke filozofije istorije.

Već od prvih stranica je jasno da je autor temeljan poznavalac Šmitovog života i dela i da nije bez razloga odabran za pisca predgovora. Tako se u svojoj interpretaciji Benoa služi i drugim Šmitovim delima, njegovom prepiskom (pre svega sa Ernstom Jingerom), kao i drugom sekundarnom literaturom, na primer Zombartovim sećanjima. Sve to nam pomaže da otkrijemo ne samo kada se Šmit zainteresovao za ovu temu, nego i da precizno utvrdimo njegovu lektiru i moguće uticaje. Takođe, Benoa na više mesta ukazuje i na autore koji su nakon Šmita dolazili do sličnih zaključaka.

Prema autoru, centralna ideja Šmitove knjige je da je svetska povest povest borbe sila mora protiv sila zemlje i sila zemlje protiv sila mora, pri čemu konstatuje da nije reč o novoj, niti isključivo Šmitovoj ideji. Međutim, postavlja se pitanje kako treba razumeti ovu tezu, i koji je značaj te borbe za politiku odnosno političku filozofiju? Benoa želi da nam objasni šta je Šmit svojom knjižicom želeo da kaže i da nam predoči zašto je Šmitova teza i danas značajna. Kako piše autor, ono što Šmita zanima su „istorijske forme egzistencije“, a čovekova egzistencija je vezana za zemlju.

Već ovde Benoa primećuje Šmitovo uočavanje veze između zemlje i prava, koje će docnije razviti u Nomosu zemlje. Sasvim logično, politička egzistencija mora imati telurijski karakter. Zemlja poznaje granice, ona odvaja teritorije, prijatelje od neprijatelja, rat od mira, borca od civila. Odlučujući simboli ove suprotnosti između kopna i mora su Levijatan i Behemot. Logika mora je posve drugačija od logike kopna. More ignoriše prirodne granice. Zapravo, na moru granica nije moguća, ono izbegava juristička određenja i ne poznaje nikakav centar.

Ključan momenat kod Šmita, koji Benoa apostrofira, je da čovek nije prosto proizvod svog okruženja. On je u stanju da utiče na svoje okruženje, može ga promeniti, a time menjati i samog sebe. Čovek može potražiti drugu formu egzistencije, odnosno odlučiti se za maritimnu egzistenciju. U tom smislu otkriće „novog sveta“ je od odlučujuće važnosti. Benoa ukazuje da su osnove za Šmitove paralele između zemlje i katolicizma sa jedne strane i mora i protestantizma (pre svega kalvinizma) postavljene još u njegovim ranijim spisima (Rimsko katoličanstvo i politički oblik).

Autor podvlači da koren ovog vezivanja protestantizma i mora ne treba tražiti samo u Šmitovom katoličanstvu, koje je kod njega nesumnjivo igralo esencijalnu ulogu. Šmit je dobro znao da su protestantski pravnici (Grocijus) postavili teoriju o slobodi mora. Benoa takođe navodi i druge autore (Brodela, Rodžera, Vebera, čak i Bodlera) koji su nezavisno od Šmita prepoznali povezanost mora, protestantizma i kapitalizma.

Zapravo, Šmit je bio mišljenja da postoji veza između engleske vladavine morima i industrijske revolucije, odnosno da je i tehnički progres Engleske posledica odluke da se okrene moru (50, 51). Kada se spoje ova tri elementa nameće se zaključak da su Englezi u izumeli ljudski tip maritimne egzistencije (40) i Šmit opisuje englesko okretanje ka moru iz 16. i 17. veka, pri čemu se podvlači da nosilac odluke za more protiv kopna nije bila nikakva državna organizacija, nego privatnik. Već u članku More protiv zemlje (1941) je Šmit ukazao na posebnost i jedinstvenost engleskog okretanja kao moru u periodu 16. i 17. stoleća. Time što se okrenula od kopna ka moru, Engleska je sprovela „planetarnu prostornu revoluciju“.

Pri tome nije odlučujuće englesko bogaćenje, niti zasnivanje prekomorskog carstva, već upravo suštinska promena engleskog ostrva koje od se tada više ne može smatrati delom evropskog kontinenta, jer je ona izašla iz braka sa kopnom i ušla u novi sa okeanom. Engleska je postala, ako se tako može reći, razdvojena od zemlje i postala „veliki brod“ ili pak „veliki kit“. Benoa pokazuje da, prema Šmitu, ova „deteritorijalizacija“ Engleske nije uslovljena time što je Engleska ostrvo, nego time što je ostrvski položaj za stanovnike Engleske dobio značenje koje je ranije ostrvima bilo nepoznato.

Ostrvski položaj postao je sigum pozvanja Engleske da postane metropola talasokratskog carstva. Revolucija se sastoji u tome što Engleska svoju moć nije sticala osvajanjem zemalja i oblasti, nego prisvajanjem mora i okeana sveta (42). Britanija je postala prva velika talasokratija u svetskoj povesti, ona je vladala morem tako što je proglasila njegovu slobodu. Čak se i liberalni, apstraktni i neukorenjeni pojam slobode može zasnovati na ideji slobode mora. Budući da more ne zna za granice, ni vladavina morem nije ograničena u onom smislu u kome je to slučaj sa vladavinom na kopnu. Sasvim logično, odatle se izvodi ideja prava bezgranične, univerzalne intervencije.

U vreme kada se Engleska konačno okrenula moru, na kontinentu se moglo posmatrati obrazovanje potpune forme nacionalne države. Posle pobede „engleskog kita“ nad „francuskim slonom“ (1815) otvoren je put za obrazovanje dva potpuno različita, ali simetrična pravna poretka – poretka zemlje i poretka mora. Ta dva različita poretka imala su i dva različita koncepta rata. Reč je o podeli koju Šmit detaljnije razrađuje u Nomosu zemlje gde se bavi istorijom međunarodnog prava. Jus publicum europeaeum, prema kome Šmit ne skriva svoje divljenje, je zapravo primer poretka zemlje, a državna monopolizacija političkog doprinela je ograničavanju i smanjivanju rata, odnosno pojavi „rata u formi“. Rat u formi isključuje pojam „pravednog rata“, ali zato poznaje „pravednog neprijatelja“ sa kojim se sutra može zaključiti mir. Benoa, koji je ranije već pisao o Šmitovom shvatanju rata, naglašava misao da pravedan i totalni rat idu zajedno. Okretanje moru ne menja samo odnos prema ratu i neprijatelju, nego i odnos prema tehnici, pa i sama država postaje mašina, „brod“ „tehnički objekat“.

Benoa ukazuje da je Šmit docnije razrađivao svoja osnovna polazišta koja je izneo u Zemlji i moru, te tako i Nomosu zemlje ponavlja ideju da su velike povesne transformacije uvek takođe i transformacije pojma prostora i odnosa prema prostoru (58). Tako je njegova centralna teza da je fundamentalni poredak uvek poredak prostora, odnosno da su poredak (Ordnung) i određenje položaja (Ortung) povezani. Sa pozicija koje iznesenih u Zemlji i moru Šmit takođe posmatra i događaje tokom Drugog svetskog rata. Rat Nemačke protiv Engleske je za njega sukob između jedne velike sile koja bi bila u stanju da interese zemlje brani protiv interesa sile mora.

Ova šema je, prema Šmitu, narušena izbijanjem rata protiv SSSR-a. Rat protiv SSSR-a bio je za Šmita dokaz da se rasistička opsesija nemačku vlast učinila slepom za geopolitička pitanja. Takođe, osnove postavljene u Zemlji i moru Šmita pokreću na razmatranje pitanja novog prostornog poretka, odnosno „velikih prostora“. Usled krize teritorijalne države, Šmit je smatrao „veliki prostor“ za mogući fundament novog nomosa zemlje. Benoa sa pravom ističe da je ova koncepcija Šmita dovela u sukob sa nacional-socijalistima koji su u njoj prepoznali koncepciju nespojivu sa njihovom idejom „životnog prostora“. U tom smislu, Šmit Drugi svetski rat sagledava u okviru prostorne revolucije, jer prostori nisu statička, nego dinamička polja (62).

Izbor je dakle između velikog prostora i univerzalizma, između pluralističkog, multipolarnog sveta u kome postoji više autonomnih i autarhičnih velikih prostora i unipolarnog sveta kojim dominira jedna super-sila. Time, kako piše Benoa, veliki prostor za Šmita postaje „katehon“. Reč je o pojmu koji se kod Šmita često pojavljuje i koji u njegovoj misli igra veliku ulogu.

Pored potrebe stvaranja novog nomosa zemlje, Šmit ukazuje i na pojavu vazduha kao trećeg elementa pored zemlje i mora, koji u formi vazdušnog rata najavljuje novu prostornu revoluciju, odnosno četvrtog elementa – vatre. Prepiska sa Jingerom potvrđuje Šmitov interes za ovo pitanje. Pored Levijatana i Behemota javlja se „Cic“ kao „velika ptica“.

Čak i hladnoratovski sukob Šmit posmatra u okviru sukoba zemlje i mora, pri čemu je Amerika preuzela ulogu vladara mora. Na vrhuncu Hladnog rata, Šmit zastupa uverenje da trenutna podeljenost sveta na dve strane nije uvod u jedinstvo, nego put ka novom mnoštvu, „jer je povest snažnija od svake filozofije povesti“ (68). U današnjem jačanju Kine, Rusije i Indije Benoa vidi potvrdu Šmitovih reči. Što se Šmita tiče, on je još u Pojmu političkog o svetu govorio kao o „pluriverzumu“ isključujući time ideju o monopolu jedne sile, jednako kao i ideju o „svetskoj državi“.

Da Šmitovo suprotstavljanje zemlje i mora seže dublje Benoa pokazuje citirajući Šmitovu rečenicu da su čovek zemlje i čovek mora dve različite vrste, čime Šmit prevazilazi Zombartovu podelu na heroje i trgovce, odnosno Jingerevu na građanina i radnika. Benoa time cilja na vezu između maritimne egzistencije i slobodne trgovine, kapitalizma, parlamentarizma, konstitucionalizma, te ideologije ljudskih prava. Benoa smatra da je ovo Šmitovo suprotstavljanje zemlje i mora značajno i za današnji svet, te da je dodatno pojačano, te je globalizacija koja implicira beznačajnost granica okeanske i maritivne prirode (72). Ni svetsko tržište, ni more ne priznaju nikakve granice. Potiskivanje političkog u korist morala, trgovine i tehnokratije je, smatra Benoa, takođe maritimni fenomen. Štaviše, time što utvrđuje primat ekonomije nad politikom, predstavnički parlamentarni sistem i moralni univerzalizam, i čitava moderna je u osnovi maritimna.

Moderna društva su time „tečna“, odnosno „nestalna“, u njima je sve u pokretu i sve je privremeno, kratkotrajno i nestabilno. Nepokretno je zamenjeno pokretnim, čvrsto tečnim, teško lakim, homogeno heterogenim, socijalna sfera mrežama, predanje hibridizacijom, zatvoreno otvorenim, kolektivno individualnim, pripadnost tribalizmima, a javni prostor zamenili su civilno društvo i privatni „governance“. Tako čak ni identitet u naše vreme više nije neopoziv, nego se kreće od „luke do luke“. Tečni svet je onaj u kome sve može postati tečno, govorio je Šmit. Čak i moć u današnje vreme pripada onoj klasi koja je naučila da „teče kao voda“ (Bauman).

Čak se i uniformnost globalizacije može svesti na njenu maritimnu logiku, jer poništava sve granice i sva razlikovanja. Bezgraničnost znači i homogenizaciju, ali i zamenljivost i razmenljivost svih stvari i ljudi. Time je suprotnost između zemlje i mora, suprotnost između konačnog i beskonačnog, granice i bezgraničnog.

Pažljivom čitaocu nije teško da otkrije da se iza maritimne egzistencije zapravo cilja na kritiku moderne, prosvetiteljske slike sveta u čijem centru se nalazi teza o čoveku kao subjektu autonomnom od svih prirodnih, religijskih, povesnih datosti i koji na principima čistog, racionalnog mišljenja može konstruisati drugačiju, odnosno bolju stvarnost. Čovekovo odvajanje od zemlje i okretanje moru, je samo drugi izraz za emancipatorski projekat zasnovan na racionalizmu, individualizmu, univerzalizmu i veri u napredak. Čak i naglašavanje značaja Engleske u ovom kontekstu dobija na težini, budući da je prosvetiteljstvo pre svega britanskog porekla, pri čemu treba voditi računa da bi redukovanje „maritimne egzistencije“ na jednu zemlju i jedan narod predstavljalo nedopustivo pojednostavljivanje i banalizaciju.

Iz onoga što piše Benoa izlazi da je nužna posledica moderne slike sveta, koja nije u stanju da neprijatelja ne unizi na nivo zločinca, koja ne poznaje nikakve granice, i koja teži da na čitav svet proširi svoju ideologiju, nekakav planetarni totalitarizam. Time se Benoa prećutno nadovezuje na onu dugu tradiciju mišljenja koja je već dosta rano ukazivala na totalitarnu stranu moderne, odnosno na totalitarne tendencije koje su imanentne prosvetiteljskom projektu.

Takođe, ukazivanjem na značaj Šmitove knjižice Benoa zapravo indirektno upućuje na čvrstu povezanost između globalizacije i levičarske ideologije. Reč je o vezi koju su i ranije isticali konzervativni autori, ali Benoa pomoću Šmita ovu povezanost objašnjava preko maritimne egzistencije, što bi značilo nije reč o slučajnom ili privremenom savezu. Dakle, jednostavno rečeno sile privrede su na istoj strani sa levičarima, postmodernistima, onima koji veruju u neumitni progres, zagovornicima svetske republike i td. a sa njima dele i zajedničko poreklo, čak i ako toga nisu svesni. Takvo shvatanje stvari stvara nevolje konzervativnim snagama.

Naime, ako stvari stoje onako kao što smatra Benoa, onda to znači da je opcija koja je konzervativna na planu kulture i borbe za tradicionalni način života, a liberalno orijentisana u ekonomiji dugoročno nemoguća i osuđena na neuspeh. Ili svedeno na još niži nivo, ne može se biti konzervativan i opravdavati američki planetarni intervencionizam. Sa druge strane, nikakva antitržišna retorika levice nema smisla ukoliko paralelno sa kritikom tržišta podržava multikulturalizam, neobuzdanu imigraciju, univerzalnu borbu za ljudska prava i „humanitarne intervencije“. Takođe, ako se argument koji izlaže Benoa sledi do kraja zaključuje se da je desnica koja brani nacionalnu državu prevaziđena, te da ona treba da odustane od izgubljene bitke i da umesto nacionalne države zastupa politiku „velikog prostora“.

To znači da Benoa želi evropske integracije, iako ne u formi ovakve unije kakva je sada, čime otvara mnoštvo novih pitanja i nedoumica na koje u okviru ove knjige nije mogao dati odgovor. Ovom knjižicom Benoa ne samo da želi da nam približi Šmitovo delo, nego i da se indirektno pozove na Šmita kao na svog saveznika.

 

Autor Dušan Dostanić

 

Izvor Stanje stvari, 19. avgust 2019.