Заборављени српски принц

Ко је био унук кнеза Милоша и син кнеза Михаила – несуђени владар Србије, којег смо неправедно изоставили из историјских уџбеника?

Српска историја је, нажалост, неретко прилично сурова и неправедна према својим великанима, а историјско памћење нашег народа и наша колективна свест често су нас кроз турбулентне деценије и векове напуштали и бледели.

Један стари, европски народ попут српског, који је човечанству подарио бројне научнике, књижевнике и сликаре, војсковође и јунаке, добротворе и спортисте, не би смео себи дозволити да иједан његов славни и достојни син чами заборављен у неком запећку историје. Стога ћемо се, кроз ову причу, присетити једне интригантне и загонетне личности српске историје 19. века. Како је живео и чиме је задужио свој народ унук кнеза Милоша Великог и син кнеза Михаила Обреновића, Велимир Теодоровић Обреновић?

„ВРЕМЕ И МОЈЕ ПРАВО“
Наша прича почиње у зиму 1843. године, када је дошло до династичке смене на челу Србије и када је млади кнез Михаило протеран из земље, док је на његово место постављен син славног вожда Карађорђа, кнез Александар Карађорђевић. Нећемо се овом приликом бавити узроцима Михаиловог силаска са власти и свему што је томе претходило, јер је то такође још једна од турбулентних и нерасветљених епизода модерне српске историје. Елем, млађани Милошев син, сада већ бивши кнез, дао је реч својим противницима и своме народу да ће вратити у Србију. Када је одлазио у прогонство, прелазећи Дунав на маленом сплаву, кнез Михаило је рекао нешто што ће постати крилатица династије Обреновић, која ће се налазити и на грбу ове српске владарске породице: „Време и моје право, погинути неће!

Тиме је кнез својим прогонитељима поручио да се време обнове српског друштва и државности, као и његово право на престо, не могу поништити. Наредних петнаест година, Михаило Обреновић биће у егзилу. Присталице Обреновића у Србији, као и верни саборци старог коџе Милоша, нудили су протераном кнезу своју помоћ ради дизања контра буне, међутим не желећи улудо да пролива српску крв, Михаило се није одлучио на такав потез, већ је стрпљиво чекао свој тренутак:

Нећу ја преко лешева браће своје да се пењем на српски престо, већ кад би то било суђено, рад бих био да због доласка мог тамо нико не заплаче, него свако да ми се обрадује“ – говорио је тада. Михаило је паметно искористио време проведено у изгнанству. Путовао је по европским престоницама где је имао прилике да упозна како живот грађанства, тако и обичаје у племићким и владарским круговима. Упознао је политичку доктрину и стекао драгоцено искуство које ће му бити од велике користи у будућем вођењу земље. Увидео је значај образовања и просвете за народ, а састајао се и са српском омладином, будућим интелектуалним громадама наше кнежевине, којима је том приликом и новчано помагао. Такође, кнез Михаило је тих година перфектно усавршио свој француски и немачки језик. Израстао је у поноситог европског принца финих манира.

Кнез Михаило Обреновић (1823-1868)

Кнез Михаило Обреновић (1823-1868)

Осим у потрази за новим искуствима и знањем, Михаило је путујући по Европи трагао и за будућом животном сапутницом. Та улога напослетку је припала Јулији Хуњади, мађарској грофици и бечкој дворској дами, којом се млади српски владар оженио 1853. у руској капели у Бечу. До повратка у Србију, млади брачни пар живео је у Аустроугарској на једном имању кнеза Милоша, крај Дунава. Кнегиња је убрзо стала учити српски језик, најпре у разговорима са својим свекром, а потом и уз Ђуру Даничића. Међутим, њихов брак није био дуговечан и хармоничан, а што је још већи проблем, није изнедрио Михаиловог наследника. О кнегињи Јулији, коју српски народ ипак има по чему да спомиње и буде јој захвалан, нећемо овом приликом говорити, већ ћемо само напоменути да су се она и кнез споразумно растали 1865.

Као што смо већ истакли, из тог брака Михаило није имао деце и у народу се углавном задржала та констатација да Михаило за собом није оставио порода нити наследника, те да се директна грана кнеза Милоша са њиме и угасила. С правне тачке гледишта то је било тачно, јер Михаило заиста није имао легитимног наследника из званичног брака, а у прилог томе иде и чињеница да га је по атентату на престолу наследио његов малолетни синовац, Милан Обреновић. Међутим, испоставиће се да је трагично страдали српски кнез ипак имао сина, а Милош Велики унука. Овде долазимо до још једне важне, али недовољно истражене животне епизоде најпросвећенијег владара модерне српске историје.

ВИЛХЕЛМ ПОСТАЈЕ ВЕЛИМИР
Година је 1849. а наш голобради кнез већ се увелико упустио у авантуристичка путешествија по Европи. Он ће тада ступити у љубавну везу са извесном Маријом Бергхаус, Словенком из Рогашке Слатине. Игром судбине, из те незаконите везе која се брзо окончала, Михаило је добио сина. Лепа Словенка родила му је ванбрачног сина, Вилхелма Бергхауса, чији ће живот заправо бити једна романтична, инспиративна, но истовремено трагична и тужна прича. Младу Словенку Михаило је брзо преболео, али свога сина, није могао заборавити и напустити. Дечак је своје детињство провео у Бечу, где се налазила кућа коју је његовој мајци преписао Михаило. Он је своме сину плаћао издржавање, не желећи да га препусти судбини. Маријин муж, а Вилхелмов очух, није се адекватно бринуо и интересовао за младог дечака, па га је кнез Михаило незадовољан тиме, а упркос могућим компликацијама, довео у Београд 1857. године и сместио га код Анте Радивојевића, управника његових имања.

Антина жена Софија свесрдно се трудила да младићу замени мајку и да му у својој породици пружи љубав и топлину која му је већ по рођењу била ускраћена. На очево инсистирање, он је у седамнаестој години прешао у православну веру и добио име Велимир Теодоровић. Михаило је настојао да сина васпита у српском духу. Презиме које је тада понео било је заправо старо презиме његовог деде, кнеза Милоша, па је на тај начин остварио дубоку везу са својим коренима, прикривајући притом да је директни и једини потомак владајућег српског кнеза.

Судбина Велимирова и његов однос са оцем, условљен високом државном функцијом коју је он обављао, показују још једну размеру Михаилове трагичне животне одисеје. Кнезу није било лако да свог сина држи у тајности, далеко од очију јавности, и да се кришом с њиме виђа не показујући велику интимност нити присност. Ипак, једна од просторија у којима би отац и син обитавали заједно по неколико сати, била је билијарска сала у сутерену Старог двора.

Велимир Теодоровић Обреновић (1849-1898), заборављени син кнеза Михаила и велики српски добротвор

Велимир Теодоровић Обреновић (1849-1898), заборављени син кнеза Михаила и велики српски добротвор

Тамо би Михаило искористио те ретке моменте да са Велимиром на миру поприча и удели му понеки очински савет. Аудијенција би се завршавала тако што би Велимир пољубио свог оца у руку, а он њега у чело. Остале су забележене следеће речи младог Велимира: „Он ми да руку, коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о мом учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и по коју књигу, а затим је аудијенција готово. Мени дође да га загрлим и изљубим, али нисам смео…“.

Михаило никада није намеравао да га напусти и веома га је волео, о чему сведочи његова константна брига о синовљевом одрастању и образовању – од самог рођења па све то Михаилове смрти. Један од хроничара старог Београда, Драган Перић, говорио је да је чаршија ипак сазнала за Велимирово порекло и поред кнежевог настојања да ту чињеницу сачува у кругу породице. Младић је израстао у наочитог, лепог и високог човека, увек елегантног и отменог, веома налик свом оцу. У Београду је поред високог образовања развио и склоност ка књижевности, позоришту, као и дар за мачевање. Имао је таленат за приповедање, за поезију, а био је и сјајан јахач. Савременици су приметили да је био изразито интелигентан, а према лепшем полу прави каваљер и џентлмен. Своје касније образовање наставио је у Женеви и Минхену.

У Швајцарској се једном приликом срео са оцем, 1867. године. Кнез Михаило се тада враћао са светске изложбе у Паризу, на којој је представљао Кнежевину Србију и на кратко је успео да посети сина – испоставиће се последњи пут. Михаило му је тада поклонио брилијантски прстен од изванредне вредности. Тих последњих месеци свога живота, кнез Михаило се чак носио мишљу да Велимира призна као свог јединог и законитог наследника, међутим као што је атентат у Кошутњаку зауставио и одложио многе позитивне тенденције тадашње Србије, тако је дефинитивно ставио тачку и на ову могућност.

НЕСУЂЕНИ КНЕЗ СРБИЈЕ
Остаје до данас у ваздуху да лебди питање и мисао како би Србија изгледала и којим би путем наставила да се развија, да је страдалог Михаила наследио управо син Велимир. Тиме би кнежевином и даље владала Милошева грана Обреновића, док су расплетом који је напослетку уследио, земљом наставили да управљају потомци Господар Јеврема. Након свирепог убиства српског кнеза, десетог јуна 1868. Велимир није био у једноставној ситуацији и мало је фалило да остане без икаквог очевог наслеђа. Само захваљујући митрополиту београдском Михаилу, који је добро познавао квалитете и способности овог младог човека, он ће бити уврштен у поделу заоставштине као један од кнежевих наследника, чиме је по први пут, барем на непосредан начин прихваћен и признат у широј јавности. Од оца ће тада наследити велико имање у Румунији, као и румунске обвезнице у вредности од 30.000 дуката.

Велимир Теодоровић наставља потом своје студије у Минхену, изучавајући агромонију и економију. У овом граду проналази љубав свог живота, ћерку руског посланика. Та љубав пак није била обострана и узвраћена, па се потиштени Велимир повукао на имање које је изградио крај Тегеринског језера. Остатак свог живота, овај несуђени кнез Србије, посветио је књигама, позоришту и уметности. Требало би истаћи да је и овај члан породице Обреновић у великој мери помагао српском народу и за њега се борио, чак и након своје смрти.

Наиме, током Првог српско-турског рата (1876-1877), Велимир није седео скрштених руку, већ је на све начине настојао да пружи помоћ српској војсци. Он се најпре желео пријавити у добровољачке одреде, у чему га је по свој прилици спречио његов рођак, кнез Милан, стрепећи од Велимировог евентуалног утицаја у Србији и могућих претензија на престо, које овај међутим није гајио. Тај чин свакако није служио на част будућем српском краљу. Но, Велимир тада не одустаје од своје намере и позамашним новчаним прилозима подмирује потребе наше војске. Осим у дукатима, слао је војницима и товаре свиња, како би се прехранили. Након рата, он је финансијски помагао и рад Народног позоришта у Београду.

Велика сцена Народног позоришта у Београду (Фото: Интернет презентација Народног позоришта)

Велика сцена Народног позоришта у Београду (Фото: Интернет презентација Народног позоришта)

Велики углед и поштовање стекао је најпре међу Србима ван Србије, што говори да неке лоше навике које гајимо и данас као држава и друштво, вуку корене из даље прошлости. Својим финансијским прилозима помагао је школовање српских студената у Минхену, што је некада давно чинио и његов отац. Свесно је улагао у перспективну српску младеж, знајући да ће она у годинама које долазе итекако требати његовој домовини. Колики је родољуб и патриота био Велимир Теодоровић Обреновић, говори и то да је несебично својим тестаментом као јединог наследника целокупне имовине именовао Краљевину Србију.

„ВЕЛИМИРИЈАНУМ“
Овај великодушни добротвор и мецена имао је жељу да се након његове смрти оснује задужбина, под називом „Велимиријанум“, чији би циљ био подстицај и помагање развоју културе, науке, привреде и уметности у Краљевини Србији. Задужбина ће званично почети са радом 1905. године, указом краља Петра I Карађорђевића, а као њен први управник биће именован Никола Пашић. Нашој широј јавности, нажалост, готово да је потпуно непознат податак да су се средствима задужбине, завештаним у тестаменту Велимира Теодоровића, помагали Српска академија наука и Универзитет у Београду. Новчане прилоге задужбине уживали су бројни српски писци, сликари, уметници и научни радници, а десет процената укупног прихода „Велимиријанума“ издвајало се за изградњу и уређење града Београда.

Задужбина је такође откупљивала књиге и часописе српских издавача и поклањала их гимназијама, градским и сеоским школама, чиме је дат подстрек домаћим издавачима и штампаријама, док је с друге стране наша омладина широм краљевине имала прилику да се квалитетно образује. О томе колико је заправо био издашан фонд који је Велимир преписао задужбини говори и чињеница да су се из поменутих средстава финансирали талентовани српски студенти и уметници све до 1971. године!

Јунака наше приче смрт је дочекала у Минхену, у педесетој години живота. Преминуо је изненада, 1898. не оставивши за собом порода. Његову сахрану организовали су захвални српски студенти и пријатељи из Минхена, без икога од представника Краљевине Србије. Својом незаинтересованошћу за овог племенитог и хуманог човека, наше друштво и сама држава начинили су озбиљну неправду, која се нажалост наставила и у деценијама које ће доћи. На иницијативу Николе Пашића, по заврштеку Првог светског рата, посмртни остаци сина кнеза Михаила биће пренети у Србију и похрањени у једној од најлепших капела на Новом гробљу.

Архитектонски необични споменик заборављеног српског принца, данас готово нико и не обилази нити посећује. Човек кога је само један формални акт, само један потпис и печат могао делити од титуле српског кнеза и вечног, почасног места у историјским уџбеницима, остао је игром судбине на маргинама наше прошлости. Лик и живот Велимира Теодоровића Обреновића, великог српског добротвора и хуманисте, скрајнутог за живота, занемареног након смрти, мора нам послужити као наук.

Биста Велимира Теодоровића Обреновића на Новом гробљу (Фото: svetinjebraniceva.rs)

Биста Велимира Теодоровића Обреновића на Новом гробљу у Београду (Фото: svetinjebraniceva.rs)

Његова животна елегија нажалост није усамљен случај у богатој српској историји, али у тренутку када се навршава 170 година од рођења ове загонетне личности нашег 19. века, није згорег застати и присетити се свих оних према којима суд историје и будућа поколења нису били праведни.

 

Лука Угрица је члан Центра за међународну јавну политику, песник и истраживач српске историје

 

Извор cmjp.rs