Makron je najavio otopljavanje odnosa Zapada i Rusije

Stvari nisu sasvim ružičaste, ali sastanak u Bregansonu najavljuje otopljavanje odnosa koji su zahladneli nakon ukrajinske krize

Pet godina predstavlja dug vremenski period u politici. U 2014. godini odnosi između Rusije i Zapada su doživeli strmoglavi pad zbog Ukrajine i Sirije.

„Aneksija“ Krima, obaranje malezijskog putničkog aviona i sukobi u istočnoj Ukrajini uništili su delimičnu normalizaciju odnosa koja je započeta 2008. godine sa predsednikom Obamom i njegovim „resetovanjem“ veza sa Moskvom, kao i zbližavanjem Nikolasa Sarkozija sa Vladimirom Putinom. S obzirom na gruzijsku krizu te godine, Sarkozijeva odluka iz 2010. da Rusiji proda dva nosača helikoptera klase „mistral“ bila je važan simbolički potez. Kolaps u odnosima, koji je nastupio kao rezultat ukrajinske krize, doveo je do sankcija Evropske unije i Sjedinjenih Država protiv Rusije i do njenog isključivanja iz grupe zemalja G8, kako se tada nazivala, kao i do verbalnog rata između Istoka i Zapada.

KRAJ „NOVOG HLADNOG RATA“?
Poseta Vladimira Putina tvrđavi Breganson, zvaničnoj letnjoj rezidenciji francuskog predsednika, pokazuje da je taj period sada i zvanično završen. Zapad je odustao od svog ranijeg neprijateljstva prema Putinu i Rusiji, na svim nivoima. Prvo, na simboličkom: Predsednik Putin provodi dosta vremena u svojoj letnjoj rezidenciji u Sočiju, a poziv na mediteransku obalu, gde je atmosfera intimnija i opuštenija nego u Parizu, bez ikakve sumnje je bio gest prema Putinovoj naklonosti ka boravku u mestima sa toplijom klimom. Činjenica da se sastanak održao samo nekoliko dana pre samita grupe G7 u Bijaricu takođe pokazuje da Pariz namerava da uključi Moskvu u rasprave o svetskim pitanjima na najvišem nivou, iako je malo verovatno da će Rusija biti formalno primljena nazad u tu strukturu.

Čak je i sama suština sastanka pokazala koliko su se stvari promenile. Kada je Emanuel Makron rekao da je Rusija bila od suštinske važnosti za rešavanje različitih kriza u svetu – Iran, Ukrajina, Sirija, INF sporazum (Sporazum o nuklearnim raketama malog i srednjeg dometa, prim. prev.) – on je najavljivao zaokret od 180 stepeni u francuskoj i zapadnoj politici. Tokom poslednjih pet godina, ne samo EU već takođe i Vašington, a ponajviše London, insistirali su na tome da je Rusija problem, a ne rešenje. Često ponavljana mantra o „međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima“ bila je način za optuživanje Rusije za kršenje tih pravila – o teritorijalnom integritetu Ukrajine, o hemijskom oružju u Siriji i Solzberiju, i tako dalje.

Predsednik Makron je otišao dalje, čak rekavši da glavni problem u svetu više nije Rusija, već Sjedinjene Države. Morate čitati između redova, ali evo ključnog citata: „Hteo bih da istaknem da svet danas živi u istorijskom trenutku; multilateralni pristup se često kritikuje i trebalo bi da razmislimo o načinima za obnovu sveta i aktuelnog poretka. To znači da bi trebalo da potražimo nove mehanizme saradnje koji će biti korisni za sve nas. U tom slučaju, u ovom kontekstu, naši bilateralni odnosi, kao i odnosi između Rusije i Evropske unije, igraju ključnu i odlučujuću ulogu. Razmišljam o svemu što se dogodilo u poslednjih nekoliko decenija, o tome šta je uspelo da nas razdvoji. Znam da je Rusija evropska država u svojoj biti. A mi verujemo u Evropu koja se prostire od Lisabona do Vladivostoka“.

Predsednici Francuske i Rusije Emanuel Makron i Vladimir Putin, Breganson, 19. avgust 2019.

Pretnja multilateralizmu, prema Makronu, ne dolazi iz Moskve. Naprotiv, pretnja dolazi iz Vašingtona koji je otkazao učešće u iranskom nuklearnom sporazumu, Sporazumu o nuklearnim raketama kratkog i srednjeg dometa (INF) iz 1987. godine, i naravno sporazumu o klimatskim promenama COP21 (Pariski sporazum iz 2015. godine, prim. prev). Ovo je izazalo da francusko-američki odnosi padnu na niske grane.

Multilateralizam je emocionalno pitanje za Emanuela Makrona – on je svoj govor pred američkim Kongresom 2018. godine posvetio toj temi, a sama administracija ga je potpuno ignorisala, kao i Donald Tramp, kojem se on toliko udvarao od momenta izbora na mestu predsednika – a pre samo deset dana Tramp je prozvao lično Makrona zbog navodnog pogrešnog predstavljanja američkih stavova Iranu. Ipak, na početku njihovih predsedničkih mandata, Tramp i Makron su naizgled gajili poseban odnos, u vreme kada su se drugi evropski lideri gnušali same pomisli da treba da posluju sa drskim američkim predsednikom. To je sve sada prošlost. Fraza „Evropa od Lisabona do Vladivostoka“ je jasno ukazivanje na izjavu predsednika Degola o „Evropi od Atlantika do Urala“, koja je najavila određenu distancu od Sjedinjenih Država.

STVARI SU SE PROMENILE
Umesto pokazivanja neprijateljstva prema Rusiji na kojem počivaju transatlantski odnosi, Makron je pozvao na stvaranje nove „arhitekture bezbednosti i poverenja“ između EU i Rusije. Teško je zamisliti dramatičniji zaokret u spoljnoj politici od ovog, budući da su se odnosi između EU i Rusije, naprotiv, sve do sada zasnivali na otvorenim izjavama neprijateljstva sa strane EU. Samo u martu je Evropski parlament izglasao rezoluciju u kojoj se kaže da se Rusija „više ne može smatrati strateškim partnerom“ i da „EU ne može predvideti postepeni povratak normalnom funkcionisanju“. Dana 20. avgusta, Emanuel Makron je pred Vladimirom Putinom javno pocepao tu rezoluciju i bacio je u kantu za smeće.

Ova promena nije u potpunosti nastupila kao grom iz vedra neba. Putinove posete evropskim prestonicama postaju uobičajeni događaji – u julu je bio u Rimu, gde su i Liga i Pokret pet zvezdica prijateljski nastrojeni prema Rusiji; prošle godine je bio u Beču, gde je tadašnji vicekancelar bio čvrsti pristalica Moskve (njegova ministarka spoljnih poslova pozvala je Putina na njeno venčanje u avgustu), a odmah posle Francuske 21. avgusta zaputiće se na sastanak u Finsku, koja trenutno predsedava Evropskom unijom.

Ovaj sled događaja pokazuje da su se stvari promenile, ali, naravno, najmanje oko Ukrajine i Sirije, dveju neuralgičnih kriznih tačaka. U Ukrajini, od Zapada podržani Petro Porošenko je izgubio vlast, otvarajući mali prostor za postizanje mirovnog sporazuma u toj zemlji, dok je u Siriji sirijska vojska gotovo dobila rat, čime je propao prvobitni zapadni cilj – svrgavanje Asada.

Da budemo jasni, slika nije potpuno ružičasta. Makron ne može da odoli da ne popuje Putinu, čak i kad pokušava da bude fin. Reći, kao što je on rekao, da je Rusija „duboko evropska država“, mora da zvuči prilično glupo za ruske uši, baš kao i licemerne lakcije Evropljana zbog ponašanja moskovske policije ako imamo na umu stravično nasilje koje su njihove francuske kolege primenile nad pripadnicima Žutih prsluka.

Humanitarni diskurs o Siriji je takođe prilično apsurdan, uzimajući u obzir zločine koje su u Libiji 2011. godine počinile snage koje je podržao Zapad, ili zločine koje su u Siriji počinili džihadisti, takođe podržani od strane Zapada. Ali Putin je izuzetno strpljiv čovek koji je u proteklih 20 godine sve ovo čuo već mnogo puta. Koliko god da je Makron izgledao razmetljivo i diletantnski kad se našao pored svog visoko profesionalnog ruskog gosta, činjenica je da sastanak u Bregnasonu, održan pod vrelim suncem juga, nagoveštava veličanstveno leto nakon duge zime nezadovoljstva (odnosi se na istorijsku dramu Ričard Treći koju je napisao Viljem Šekspir i na čuvenu rečenicu u okviru nje: „Sada zimu našeg nezadovoljstva pretvori u veličanstveno leto ovo sunce Jorka“, prim. prev).

 

Džon Loklend je istoričar i specijalista za međunarodne odnose. Doktorirao je filozofiju na Univerzitetu Oksford i predaje na univerzitetima u Parizu i Rimu

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor RT