Макрон је најавио отопљавање односа Запада и Русије

Ствари нису сасвим ружичасте, али састанак у Брегансону најављује отопљавање односа који су захладнели након украјинске кризе

Пет година представља дуг временски период у политици. У 2014. години односи између Русије и Запада су доживели стрмоглави пад због Украјине и Сирије.

„Анексија“ Крима, обарање малезијског путничког авиона и сукоби у источној Украјини уништили су делимичну нормализацију односа која је започета 2008. године са председником Обамом и његовим „ресетовањем“ веза са Москвом, као и зближавањем Николаса Саркозија са Владимиром Путином. С обзиром на грузијску кризу те године, Саркозијева одлука из 2010. да Русији прода два носача хеликоптера класе „мистрал“ била је важан симболички потез. Колапс у односима, који је наступио као резултат украјинске кризе, довео је до санкција Европске уније и Сједињених Држава против Русије и до њеног искључивања из групе земаља Г8, како се тада називала, као и до вербалног рата између Истока и Запада.

КРАЈ „НОВОГ ХЛАДНОГ РАТА“?
Посета Владимира Путина тврђави Брегансон, званичној летњој резиденцији француског председника, показује да је тај период сада и званично завршен. Запад је одустао од свог ранијег непријатељства према Путину и Русији, на свим нивоима. Прво, на симболичком: Председник Путин проводи доста времена у својој летњој резиденцији у Сочију, а позив на медитеранску обалу, где је атмосфера интимнија и опуштенија него у Паризу, без икакве сумње је био гест према Путиновој наклоности ка боравку у местима са топлијом климом. Чињеница да се састанак одржао само неколико дана пре самита групе Г7 у Бијарицу такође показује да Париз намерава да укључи Москву у расправе о светским питањима на највишем нивоу, иако је мало вероватно да ће Русија бити формално примљена назад у ту структуру.

Чак је и сама суштина састанка показала колико су се ствари промениле. Када је Емануел Макрон рекао да је Русија била од суштинске важности за решавање различитих криза у свету – Иран, Украјина, Сирија, INF споразум (Споразум о нуклеарним ракетама малог и средњег домета, прим. прев.) – он је најављивао заокрет од 180 степени у француској и западној политици. Током последњих пет година, не само ЕУ већ такође и Вашингтон, а понајвише Лондон, инсистирали су на томе да је Русија проблем, а не решење. Често понављана мантра о „међународном поретку заснованом на правилима“ била је начин за оптуживање Русије за кршење тих правила – о територијалном интегритету Украјине, о хемијском оружју у Сирији и Солзберију, и тако даље.

Председник Макрон је отишао даље, чак рекавши да главни проблем у свету више није Русија, већ Сједињене Државе. Морате читати између редова, али ево кључног цитата: „Хтео бих да истакнем да свет данас живи у историјском тренутку; мултилатерални приступ се често критикује и требало би да размислимо о начинима за обнову света и актуелног поретка. То значи да би требало да потражимо нове механизме сарадње који ће бити корисни за све нас. У том случају, у овом контексту, наши билатерални односи, као и односи између Русије и Европске уније, играју кључну и одлучујућу улогу. Размишљам о свему што се догодило у последњих неколико деценија, о томе шта је успело да нас раздвоји. Знам да је Русија европска држава у својој бити. А ми верујемо у Европу која се простире од Лисабона до Владивостока“.

Председници Француске и Русије Емануел Макрон и Владимир Путин, Брегансон, 19. август 2019.

Претња мултилатерализму, према Макрону, не долази из Москве. Напротив, претња долази из Вашингтона који је отказао учешће у иранском нуклеарном споразуму, Споразуму о нуклеарним ракетама кратког и средњег домета (INF) из 1987. године, и наравно споразуму о климатским променама COP21 (Париски споразум из 2015. године, прим. прев). Ово је изазало да француско-амерички односи падну на ниске гране.

Мултилатерализам је емоционално питање за Емануела Макрона – он је свој говор пред америчким Конгресом 2018. године посветио тој теми, а сама администрација га је потпуно игнорисала, као и Доналд Трамп, којем се он толико удварао од момента избора на месту председника – а пре само десет дана Трамп је прозвао лично Макрона због наводног погрешног представљања америчких ставова Ирану. Ипак, на почетку њихових председничких мандата, Трамп и Макрон су наизглед гајили посебан однос, у време када су се други европски лидери гнушали саме помисли да треба да послују са дрским америчким председником. То је све сада прошлост. Фраза „Европа од Лисабона до Владивостока“ је јасно указивање на изјаву председника Дегола о „Европи од Атлантика до Урала“, која је најавила одређену дистанцу од Сједињених Држава.

СТВАРИ СУ СЕ ПРОМЕНИЛЕ
Уместо показивања непријатељства према Русији на којем почивају трансатлантски односи, Макрон је позвао на стварање нове „архитектуре безбедности и поверења“ између ЕУ и Русије. Тешко је замислити драматичнији заокрет у спољној политици од овог, будући да су се односи између ЕУ и Русије, напротив, све до сада заснивали на отвореним изјавама непријатељства са стране ЕУ. Само у марту је Европски парламент изгласао резолуцију у којој се каже да се Русија „више не може сматрати стратешким партнером“ и да „ЕУ не може предвидети постепени повратак нормалном функционисању“. Дана 20. августа, Емануел Макрон је пред Владимиром Путином јавно поцепао ту резолуцију и бацио је у канту за смеће.

Ова промена није у потпуности наступила као гром из ведра неба. Путинове посете европским престоницама постају уобичајени догађаји – у јулу је био у Риму, где су и Лига и Покрет пет звездица пријатељски настројени према Русији; прошле године је био у Бечу, где је тадашњи вицеканцелар био чврсти присталица Москве (његова министарка спољних послова позвала је Путина на њено венчање у августу), а одмах после Француске 21. августа запутиће се на састанак у Финску, која тренутно председава Европском унијом.

Овај след догађаја показује да су се ствари промениле, али, наравно, најмање око Украјине и Сирије, двеју неуралгичних кризних тачака. У Украјини, од Запада подржани Петро Порошенко је изгубио власт, отварајући мали простор за постизање мировног споразума у тој земљи, док је у Сирији сиријска војска готово добила рат, чиме је пропао првобитни западни циљ – свргавање Асада.

Да будемо јасни, слика није потпуно ружичаста. Макрон не може да одоли да не попује Путину, чак и кад покушава да буде фин. Рећи, као што је он рекао, да је Русија „дубоко европска држава“, мора да звучи прилично глупо за руске уши, баш као и лицемерне лакције Европљана због понашања московске полиције ако имамо на уму стравично насиље које су њихове француске колеге примениле над припадницима Жутих прслука.

Хуманитарни дискурс о Сирији је такође прилично апсурдан, узимајући у обзир злочине које су у Либији 2011. године починиле снаге које је подржао Запад, или злочине које су у Сирији починили џихадисти, такође подржани од стране Запада. Али Путин је изузетно стрпљив човек који је у протеклих 20 године све ово чуо већ много пута. Колико год да је Макрон изгледао разметљиво и дилетантнски кад се нашао поред свог високо професионалног руског госта, чињеница је да састанак у Брегнасону, одржан под врелим сунцем југа, наговештава величанствено лето након дуге зиме незадовољства (односи се на историјску драму Ричард Трећи коју је написао Виљем Шекспир и на чувену реченицу у оквиру ње: „Сада зиму нашег незадовољства претвори у величанствено лето ово сунце Јорка“, прим. прев).

 

Џон Локленд је историчар и специјалиста за међународне односе. Докторирао је филозофију на Универзитету Оксфорд и предаје на универзитетима у Паризу и Риму

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор РТ