Павић: Између силе и права, Сарајево је изабрало силу

Уместо поштовања Дејтонског споразума из Сарајева се навијало и навија да Вискоки представник и амбасаде заврше оно што није могла Армија БиХ

Када је петог августа 2019. потписан документ о принципима за формирање власти на нивоу Босне и Херцеговине, најгласнији његови критичари са српске стране су одмах у томе видели ”капитулацију” – не само Милорада Додика, већ и владајуће коалиције у Републици Српској.

Трипартитни договор је протумачен као Додиково пристајање на тзв. Годишњи национални план (АНП) који ће Српску и БиХ и формално отиснути на пут без повратка ка НАТО чланству. Чак је и Драган Мектић, отворени пропонент НАТО чланства БиХ, славодобитно утврдио да су ”маске пале” и оптужио СНСД да ”гура Српску у НАТО”.

И то све упркос томе што је српски члан председништва БиХ јасно рекао да у потписаним принципима тога нема, и да документ треба читати по принципима Вука Караџића: ”Читај као што је написано”.

У сваком случају, није било једноставно раздвојити типично опозиционо ликовање над сваким неуспехом ”смртних” непријатеља у ”позицији”, односно власти и крокодилске сузе које су се рониле како би се прикрило суштинско задовољство што је коначно сломљен дугогодишњи отпор Републике Српске утопљавању у алијансу која је злочиначки бомбардовала и њу и саму Србију (и Црну Гору) и која, уз то, представља једини офанзивни војни савез у данашњем свету, као и главни фактор подстицања војно-политичких напетости у Европи и враћања целог континента у најмрачније доба Хладног рата.

Постојала је, наравно, и трећа струја, коју су чинили искрени противници чланства БиХ у НАТО, који су у тачки три споразума видели пристајање Републике Српске на АНП ”на мала врата”.

Ипак, очигледно је да и ти који су се искрено прибојавали ”најцрњег” сценарија углавном нису били спремни да без довољно доказа јавно дезавуишу политичку опцију која се данас (за разлику од пре десет година, када су напетости на континенту биле мање) најјасније декларише против НАТО-чланства БиХ.

Додатно, чини се да већином нису били вољни ни да помогну у креирању вештачке медијске слике по којој је НАТО-чланство сада већ ”готова ствар” јер су, ето, и Додик и владајућа коалиција у Републици Српској ”издали”, па је, стога, ”све изгубљено”.

У оба случаја, пренаглашена негативна реакција од стране противника НАТО интеграција би заправо донела ефекат супротан жељеном, јер би представљала бесплатни допринос добро финансираном информативном рату који је НАТО у последње време додатно интензивирао како би коначно ”завршио посао” у региону и, милом или силом, усисао Србе са обе стране Дрине у своје редове.

Последично, они који су се, сад се види неоправдано, прибојавали да је споразумом од петог августа Српска неповратно кренула путем НАТО-чланства, углавном су били много мање гласни од оних који су, истински или под маском крокодилских суза, ликовали због такве могућности и запосели највећи део медијског простора.

Но, након што је Милорад Додик 20. августа недвосмислено изјавио да неће гласати за АНП не само сада него уопште у свом мандату и да је НАТО за Србе ”неприхватљив” – ствари стоје нешто другачије. Реакције оних који су, колико јуче, били најгласнији у оптужбама за ”издају” или опасности од исте су много тише и некако сведене.

Неко ко је злурад би помислио да је ту више реч о разочараности – или над чињеницом да ”омрзнути” политички противник ипак није направио кардиналну грешку која би га неповратно ослабила па можда и елиминисала из политичког живота, или над чињеницом да је ”безалтернативни” НАТО пут за Српску и овај пут измакао.

Што се тиче реакције политичког Сарајева, занимљиво је слушати реакције попут оних од Џаферовића или Лагумџије, који сада инсистирају на строгом поштовању устава и ”владавине права”. Да су се у БиХ поштовали устав и владавина права када је требало, до рата вероватно не би ни дошло, јер никад не би прошло муслиманско-хрватско прегласавање српских представника у јесен 1991. нити би био признат противуставни референдум о независности од 29. фебруара/1. марта 1992. године и његови резултати, који опет нису испунили уставом прописану двотрећинску већину да би били сматрани правно ваљаним.

Такође, да се у пост-дејтонској БиХ поштовао сам Дејтонски споразум и његов Анекс 4, односно устав, данашња БиХ била би не само стабилнија већ би можда чак и личила на правну државу. Уместо тога, из Сарајева се навијало и навија да странци, најпре преко канцеларије Високог представника и америчке и британске амбасаде, заврше посао који тзв. Армија БиХ није могла – да, преко гажења Дејтона успоставе централизовану БиХ у којој би Сарајево, путем мајоризације, успоставило трајну доминацију над остала два конститутивна народа данашње БиХ.

Дакле, они који већ скоро три деценије профитирају од непоштовања устава и владавине права у БиХ немају кредибилитет да се позивају на исте само онда када то њима одговара и када је у њиховом интересу. Сам такав приступ представља највећу могућу негацију владавине права. Оно што је у свему овоме добро јесте да су се ствари додатно оголиле и искристалисале.

Јасно је да је садашња владајућа коалиција у Српској остала доследна политици војне неутралности и непристајања на НАТО интеграције Српске и БиХ – осим ако исто не одлучи и Србија. Такође је јасно да је питање НАТО чланства БиХ постало важније од поштовања изборних резултата, и да је НАТО постао главни фактор гажења оног што је преостало од демократских принципа у БиХ. Коначно, јасно је и да се политичко Сарајево, између силе и (демократског) права, по ко зна који пут определило за ово прво.

Стога се четвртог септембра, када по споразуму истиче рок од 30 дана за формирање Савета министара, Републици Српској отвара широко поље за разне врсте потеза у циљу заштите њених виталних националних интереса, који не могу да буду вечити талац туђих интереса, калкулација и нереалних амбиција.

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Све о Српској, 21. август 2019.