K. Besarović: Tačka tri

Od toga hoće li sporazum (o formiranju vlasti) zaživeti u praksi ne manje značajno je pitanje vezano za suštinu tačke tri ovog dogovora

Dogodilo se ono što je s protokom vremena od prošlogodišnjih izbora u BiH izgledalo sve manje verovatno. Čelnici najjačih stranaka tri konstitutivna naroda dejtonske tvorevine, Milorad Dodik, Bakir Izetbegović i Dragan Čović, potpisali su sporazum o Principima za formiranje vlasti na nivou Bosne i Hercegovine koji će, ukoliko bude realizovan, dovesti do toliko čekanog „rađanja“ novog Saveta ministara BiH.

KAPITULACIJA ILI POBEDA?
Od toga hoće li sporazum zaživeti u praksi ne manje značajno je pitanje vezano za suštinu tačke tri ovog dogovora, a koja načelno formuliše buduću saradnju nekadašnje centralne jugoslovenske republike s NATO-om. Da li je – kako tvrde lider SDS-a Mirko Šarović i drugi čelnici opozicionih stranaka u RS – pristajući na ove principe Dodik zapravo kapitulirao i prihvatio put koji će se, pre ili kasnije, okončati učlanjenjem u Severnoatlantsku alijansu iz Brisela ili je – što poručuju državnik iz Laktaša i ostali relevantni faktori iz vladajućeg bloka – ovim sporazumom „sačuvana vojna neutralnost Republike Srpske“?

Pre nego što pokušamo da odgovorimo na ovo pitanje, treba podsetiti da sporazumi poput ovog, usaglašenog petog avgusta u Sarajevu, po pravilu predstavljaju kompromis u kome svaka strana ponešto dobija, ali i gubi, kao i da potpisnici često, u skladu s vlastitim interesima, različito tumače sporne tačke dogovora, ubacujući ponekad naknadno u njih i stvari koje se ne nalaze na papiru. Već sada je jasno da će – zbog insistiranja bošnjačke strane da usvajanje „modifikovanog Godišnjeg nacionalnog programa (ANP) za saradnju sa NATO“ predstavi kao deo navodnog dogovora – i ovaj sporazum o Principima za formiranje vlasti u BiH doživeti takvu sudbinu, a vrlo moguće ostati i nerealizovano mrtvo slovo na papiru.

No pođimo redom, odnosno vratimo se na već spomenutu tačku tri, bez sumnje najvažniju u sporazumu. U njoj stoji da „treba nastaviti integracione procese u skladu sa Ustavom i zakonima, usklađujući stavove i interese svih nivoa vlasti u BiH“, te „potvrditi opredeljenje za unapređenje odnosa sa NATO, ne prejudicirajući buduće odluke u vezi sa članstvom Bosne i Hercegovine u ovoj organizaciji“.

Ova rečenica jasno pokazuje da sporazumom nije predviđen (usaglašen) ulazak BiH u zapadni vojni savez, pa samim tim gube na težini argumenti onih koji – iako su zapravo uglavnom na pronatovskim pozicijama – optužuju Dodika za „kapitulaciju“ i napuštanje dosadašnje politike vojne neutralnosti Banjaluke. Ipak, bojimo se da ovaj sporazum (ukoliko uopšte zaživi u praksi) krije i opasne zamke za Republiku Srpsku, najviše zbog činjenice da se njime daje zeleno svetlo daljim NATO integracijama bez jasnog preciziranja da se one neće okončati članstvom u Severnoatlantskom savezu.

Tako nešto je, naravno, neprihvatljivo za Sarajevo i Mostar i, što je još važnije, njihove zapadne prijatelje, kao što je, uostalom, očigledno da se cela priča o NATO integracijama BiH ne može na kraju okončati kompromisom koji bi makar delimično zadovoljio interese suprotstavljenih strana.

NATO BUDUĆNOST BiH
Indikativno je da se tačkom tri sporazuma predviđa da će se „aktivnosti u pogledu integracija sa NATO sprovoditi u skladu sa svim relevantnim odlukama Predsedništva BiH, Parlamentarne skupštine BiH i Saveta ministara, a imajući u vidu ustavnu nadležnost Predsedništva za sprovođenje spoljne politike“. To praktično znači da će RS, odnosno njeni predstavnici u zajedničkim institucijama BiH, u situaciji kada nije donesena odluka o tome hoće li zemlja ići u Severnoatlantsku alijansu, biti u defanzivnoj poziciji, tačnije primorani da se stalno brane od ofanzivnih projekata zagovornika ulaska države u zapadni vojni savez.

Da je pozivanje na sve „relevantne odluke Predsedništva BiH“ takođe u suprotnosti sa interesima RS indirektno je nedavno priznao i Dodik, kritikujući zaostavštinu svoga prethodnika u najvišem državnom organu Bosne i Hercegovine Mladena Ivanića: „Ivanić je na odlasku iz Predsedništva glasao za Strategiju spoljne politike BiH u kojoj je NATO definisan kao jedan od prioriteta Bosne i Hercegovine. Ostavio mi je taj dokument koji nikako ne mogu da promenim jer Komšić i Džaferović ni u ludilu ne bi glasali da NATO bude izbačen iz spoljnopolitičke strategije BiH.“

Koliko ne samo u Sarajevu nego i u Mostaru smatraju da ovaj sporazum – bez obzira što njime nije prejudicirano „konačno rešenje“ – vodi BiH prema šalteru u Briselu, govori i procena inače odmerenog lidera HDZ-a Dragana Čovića, saopštena u izjavi datoj Hrvatskoj televiziji: „Verujem da ono što smo potpisali definiše NATO budućnost BiH.“

MRTVA SLOVA NA PAPIRU
Zašto je državnik iz Laktaša, iako svestan opasnosti koje donosi realizacija ovog sporazuma, ipak odlučio da ga potpiše? Verujemo da je prilikom donošenja odluke preovladala procena da su dobici vredni preuzetog rizika. Formiranjem novog Saveta ministara konačno bi se prekinula višemesečna opstrukcija kojom je sprečavano da izborni pobednici iz Republike Srpske zauzmu svoja mesta u organima vlasti BiH, ali i onemogućena „kombinacija“ da Mirko Šarović i ostali opozicioni faktori iz RS ponovo postanu partneri Bakiru Izetbegoviću u Sarajevu. Naravno da su Dodik, baš kao i čelnici najjače hrvatske stranke u BiH, zbog ranijih negativnih iskustava sa „Alijinim malim“, imali rezerve da bi dogovor mogao ostati mrtvo slovo na papiru, pa je zato u poslednjoj, 12. tački sporazuma o Principima za formiranje vlasti precizirano da će „sporazum postati nevažeći ako u roku od 30 dana nakon njegovog potpisivanja ne bude formiran novi Savet ministara“.

Član Predsedništva BiH iz manjeg entiteta je upozorio da će, ukoliko sporazum propadne, predložiti Narodnoj skupštini RS da odbaci sve nametnute odluke koje nisu izričito u skladu sa Dejtonskim ustavom. RS bi se u tom slučaju, kako najavljuje njen faktički prvi čovek, povukla iz sporazuma o oružanim snagama Bosne i Hercegovine, prekinula sistem indirektnog oporezivanja, ukinula nadležnosti tužilaštava i Agencije za istragu i zaštitu BiH na njenoj teritoriji, te stavila van snage sve nametnute odluke visokih predstavnika. Da bi sarajevski sporazum mogao biti „miniran“ prvi je nagovestio Željko Komšić, zapretivši da na sednici Predsedništva BiH neće podržati izbor mandatara (Zorana Tegeltije) za sastav Saveta ministara ukoliko se prethodno ne usvoji odluka o upućivanju Godišnjeg nacionalnog programa (ANP) za članstvo u NATO.

S obzirom na to da Hrvat bosanske političke orijentacije nije bio potpisnik ovog dogovora (pa ga nije ni obavezivao), moglo se u prvi mah pomisliti da je reč o pretnji usamljenog nezadovoljnog strelca, međutim, stvari su postale mnogo jasnije kada je istovetan zahtev za prihvatanjem modifikovanog Godišnjeg nacionalnog programa uputila i Stranka demokratske akcije (SDA). Iako ANP nije bio deo sporazuma usaglašenog petog avgusta (Dodik je upozorio bošnjačkog lidera da ovaj uslov nikada neće prihvatiti), Izetbegović je, prema vlastitom priznanju, o naknadnom ubacivanju u igru ove „karte“ počeo da razmišlja nakon potpisivanja sporazuma.

Jasno je da Bakirovo aktiviranje ANP-a nije usledilo slučajno već posle dobijanja sugestija od strane moćnih međunarodnih „zaštitnika Bosne“. Da su u Vašingtonu veoma zainteresovani da onemoguće realizaciju sarajevskog sporazuma od petog avgusta, a time i formiranje novog Saveta ministara, može se zaključiti i na osnovu signala koji je organima vlasti BiH uputio zamenik pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Metju Palmer.

Ovaj funkcioner Stejt departmenta poručio je „nadležnima u Sarajevu“ kako je „veoma važno da BiH preda Godišnji nacionalni program za aktiviranje Akcionog plana za članstvo u NATO“, ali i izrazio uverenje da „Dodik neće zadržati tvrdokornu retoriku i dovesti u pitanje nadležnosti koje su prenete sa RS na BiH“.

Koliko je Amerikancima stalo da utiču na dešavanja u dejtonskoj tvorevini pokazuje i nastojanje njihovih ljudi iz ambasade u Sarajevu da preko zaposlenih u kabinetima članova Predsedništva BiH budu unapred upućeni u dnevni red predstojećih sednica ovog organa, što je Dodik nazvao „neprihvatljivim mešanjem u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine“.

Mada, prema sarajevskom dogovoru, rok za formiranje Saveta ministara ističe petog septembra, vrlo je verovatno da će sudbina Sporazuma o principima za formiranje vlasti biti poznata već nakon dve sednice Predsedništva BiH koje su zakazane za 20. avgust (kada ovaj tekst već bude u štampariji). Kažemo dve, jer će pored vanredne – koju je zatražio srpski član Predsedništva kako bi predložio mandatara za novi Savet ministara – tog dana nimalo slučajno na inicijativu predsedavajućeg Željka Komšića biti održana i redovna sednica na kojoj će biti razmatran njegov zahtev da se usvoji Godišnji nacionalni program za članstvo u NATO-u.

Pošto je Dodik najavio da će uskratiti podršku ANP-u, gotovo je izvesno da će nedavni sporazum lidera tri BiH naroda biti sahranjen i pre nego što je dobio priliku da zaživi u praksi, dok će ova nefunkcionalna država sa Balkana voljom njenih najvećih (da ne kažemo jedinih) branilaca, Bošnjaka i njihovih zapadnih „prijatelja“, ući u novu opasnu krizu.

 

Autor Kolja Besarović

 

Izvor Pečat, 23. avgust 2019.