Н. Маловић: Гдје цвјета лимун жут

Црногорско лудило неће стати, сада је јасније него икад раније. За пројектовани сукоб биће оптужене Србија и Русија

У Боки Которској је лакше бити Србин него у Црној Гори јер традиција суживота у Заливу умногоме неутралише с брда сишавши црногорски национализам. Ипак, питамо се: зашто се духови нису смирили када је на Референдуму 2006. године Црна Гора добила независност? Није ни било пројектовано да се духови смире.

Пројектовано је, авај, било да се Срби у Црној Гори као припадници српског културно-историјског круга приближе статистичкој ништици, да се Србија и Русија третирају као спољни непријатељи, а Срби у Црној Гори као унутрашњи. Заувијек, не само до краја власти Мила Ђукановића.

Онај ко на брду ак и мало стоји више види него онај под брдом – зна и митрополит Амфилохије, па на њему знан начин организује општенародне саборе на којима се, паралелно са литургијама, Срби држе референдумски будним. Јединство које Срби у Црној Гори и Боки показују избезумљује власт навиклу да јединства може бити само око пара.

Срби се држе, и заиста вјерују да их је већина, јер нас је већина. Упркос свему, до удара на цркву ће канда доћи. Монтенегрински закон о одузимању црквене имовине је печен, треба само да се стави на сто у окупираној и странцима вођеној Скупштини. Потом, нико не зна шта ће услиједити.

Александар Раковић, историчар којем је забрањен улаз у Монтенегро, и хроничар црногорског сепаратизма, храбро и са емотивним одмаком констатује да зло није кодирано да застане у свом напретку према дну. Као заливски резидент од 1694. године, симболично сам ових дана искочио из сумало вреле воде јер на жабу из параболе нимало не желим личим. Уздигао сам обрву тачно на оном мјесту на коме су неки Јевреји ономад, али их, као ни многе Србе од браће из окружења то није лишило судбине која је била зацртана Програмом неутралисања.

Министарство културе Црне Горе најавило је прошле седмице да ће поднијети пријаву против херцегновских организатора хуманитарног концерта „За наше Косово и Метохију“, у склопу традиционалне манифестације „Трг од ћирилице“.

Извијесни Црногорски покрет, близак канонски непризнатој ЦПЦ, поднио је пријаву против Митрополије СПЦ и пјевача Влада Георгиева због, како се наводи, кривичних дјела против уставног уређења и безбједности Црне Горе. Наводи се да су на концерту у Херцег Новом, иступима говорника подржаних од стране клерофашистичких хулигана, вријеђани Црногорци и Црна Гора, те да се призивала окупација земље. Изводиле су се пјесме „Тамо далеко“ и „Црна Гора и Србија, то је једна фамилија“, које су особеном интерпретацијом Георгиева сугерисале да су дјелови Црне Горе Србија и да је Црна Гора подређена Србији – кажу у саопштењу. Довољно је укуцати: Тамо далеко Владо Георгиев, и погледати.

„Тамо далеко“ није законом забрањена пјесма, али постаје: говори о храбрости наших предака и велича их. Ријеч је о јединственој антиратној елегији у историји људског рода. Пјесму која се изводи широм свијета официјелна Црна Гора види као атак на безбиједност и уставни поредак.

Да ли је након хуманитарног концерта у Херцег Новом постало срамота бити Србин у Црној Гори и Боки? Да ли је то постало забрањено? Да ли се кроз црногорски идентитет, који је антисрпски, граде нови млади умови којима није споран лингвистички непостојећи језик, црногорско признавање Косова*, присуство званичника на прослави „Олује“, чланство у НАТО-у, обиљежавање Божићне побуне и укидање одлука Подгоричке скупштине 1918? Огромна је сада одговорност шаке јада или пак шаке јунаках који себе проналазе на челу српске опозиције. Српска црква је уз власт у Србији, а ова је пак с прстом знате гдје – с влашћу у Црној Гори.

Црногорско лудило неће стати, сада је јасније него икад раније. За пројектовани сукоб биће оптужене Србија и Русија. Црна Гора добиће подршку НАТО-а и Срби ће у Црној Гори обрати зелен бостан. Тамо далеко од обале остаће да буде Србија. Тамо далеко од Србије остаће да буде наше море. У Боки Которској Свети Сава основао је 1219. Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске.

Да имам коме, параболом бих с Приморја, преко Монтенегра, некоме у Србији добацио лимун жут, као што је, у Травничкој хроници Јеврејин Атијас стимулисао француског конзула да у Париз кад се врати само помене како Јевреја у Травнику уопште има.

 

Аутор Никола Маловић

 

Извор Печат, 23. август 2019.