Ко ће бити нови шеф ММФ-а?

Место генералног директора ће ускоро бити упражњено, а кандидати су одавно познати. Какви све изазови чекају новог шефа ММФ-а?

Међународни монетарни фонд је 29. јула ове године званично отворио поступак за избор свог новог шефа, пошто је Францускиња Кристин Лагард најавила оставку због преузимања нове дужности председника Европске централне банке, уместо Мариа Драгија.

Током историје ММФ-а, генерални директор увек је био из Европе, а 28 европских земаља спремно је да предложи другог Европљанина, који ће преузети ову функцију. Европске земље желе да сачувају традицију да ММФ настави да води личност са „старог континента“. Наиме, по дугогодишњем неформалном договору, Европа традиционално кандидује шефа ММФ-а, док амерички кандидат постаје председник Светске банке. Томе се све више противе земље БРИКС-а, попут Кине, Русије, Индије и Бразила, јер се центар светске  економске моћи сели са Запада на Исток у Азију, пре свега у Кину.

ММФ је имао једанаест генералних директора од када је почео са радом 1946. године, а чак пет њих је долазило из Француске. Генерални директори ММФ-а су били:

11. Кристин Лагард, Француска, од 5. јула 2011.
10. Доминик Строс-Кан, Француска, од 1. новембра 2007. до 18. маја 2011.
9. Родриго де Рато, Шпанија, од 7. јуна 2004. до 31. октобра 2007.
8. Хорст Келер, Немачка, од 1. маја 2000. до 4. марта 2004.
7. Мишел Камдеси, Француска, од 16. јануара 1987. до 14. фебруара 2000.
6. Жак де Ларозије, Француска, од 17. јуна 1978. до 15. јануара 1987.
5. Јоханес Витевен, Холандија, од 1. септембра 1973. до 16. јуна 1978.
4. Пјер-Пол Швајцер, Француска, од 1. септембра 1963. до 31. августа 1973.
3. Пер Јакобсон, Шведска, од 21. новембра 1956. до 5. маја 1963.
2. Ивар Рот, Шведска, од 3. августа 1951. до 3. октобра 1956.
1. Камил Гат, Белгија, од 6. маја 1946. до 5. маја 1951.

ГЛОБАЛНА СЛИКА – СЛОЖЕНИЈА
Ко год да буде на челу ММФ-а мора бити спреман за трговински и валутни рат, пошто су то ризици у успону који се морају решавати. Према оцени познатих светских експерата, овом списку треба додати и дигиталне валуте као још један значајан изазов. Земље чланице ММФ-а могу да номинују кандидате до шестог септембра. После тога, Извршни одбор ММФ-а ће интервјуисати предложене кандидате, а поступак избора новог шефа ММФ-а требало би да буде окончан до четвртог октобра ове године.

Када је 2011.године Лагардова именована за директорку ММФ-а, два главна питања која је требало решавати била су – обнова угледа ММФ-а после (наводног) скандала у који је био уплетен његов претходни шеф – француски социјалиста Доминик Строс-Кан – и подршка еврозони током дужничке кризе. Данас је глобална слика сложенија него пре осам година. САД и Кина су у трговинском рату већ скоро две године и он се сматра највећом препреком глобалном расту. Истовремено, у фокусу светске пословне јавности је и монетарна политика – односно какве одлуке доносе централне банке ради подршке различитим економијама и да ли су њихови инструменти и даље ефикасни  после скоро једне деценије од дужничке кризе.

Кристин Лагард држи говор на Годишњем састанку ММФ-а и Светске банке, Вашингтон, 13. октобар 2017. (Фото: Ryan Rayburn/IMF Photo)

Кристин Лагард држи говор на Годишњем састанку ММФ-а и Светске банке, Вашингтон, 13. октобар 2017. (Фото: Ryan Rayburn/IMF Photo)

Извршни одбор именује директора ММФ-а на обновљиви мандат од пет година, а може га изабрати већином гласова. У прошлости Одбор је такво именовање вршио консензусом. Према члановима ММФ-овог Статута, генерални директор је „шеф оперативног особља Фонда и водиће, под руководством Извршног одбора, уобичајене послове Фонда. Под контролом Извршног одбора, он је одговоран за организацију, именовање и разрешење особља Фонда.“ Бирократски апарат ММФ-а броји преко 2.000 запослених из 150 земаља. Генералном директору помажу први заменик генералног директора и три заменика генералног директора. Он  именује заменике генералног директора.

Извршни одбор ММФ-а са 24 члана одговоран је за избор генералног директора. Досадашња пракса била је да извршни директори могу поднети номинацију за то радно место. Од круга избора 2011. године, гувернери ММФ-а могли су такође поднети номинације. У избору 2011, Извршни одбор усвојио је процес, који је подржао избор следећег генералног директора на „отворен, утемељен на заслугама и транспарентан начин“. Извршни одбор усвојио је исту процедуру и приликом  избора  2016. године. Процедура садржи следеће аспекте: профил кандидата, састављање ужег избора, одабир успешног кандидата.

УСЛОВИ И ПРОЦЕДУРА
Успешан кандидат за место генералног директора треба да има „угледне резултате у креирању економске политике на вишим нивоима“, изванредно професионално искуство, да покаже менаџерске и дипломатске вештине потребне за вођење глобалне институције и да буде држављанин било које од 189 земаља чланица ММФ-а.

Као шеф особља ММФ-а и председавајући Извршног одбора мора бити „способан да пружи стратешку визију рада високог квалитета“, и чврсто посвећен унапређивању циљева ММФ-а стварањем консензуса о кључним политичким и институционалним питањима, укључујући уску сарадњу са Извршним одбором, под чијим упутствима ће испуњавати своје одговорности. Треба да има доказано разумевање за изазове у политици са којима се суочава разнолико глобално чланство у ММФ-у, чврсту посвећеност и уважавање за мултилатералну сарадњу и демонстриран капацитет да буде објективан и непристрасан, као и да буде ефикасан комуникатор.

На крају периода номинације, секретар ММФ-а објављује Извршном одбору имена оних кандидата који су потврдили жељу да буду кандидати. Извршни одбор саставља ужи избор од три кандидата, узимајући у обзир профил кандидата без географских преференција. Ужи избор објављује ММФ, а Извршни одбор састаје се са кандидатима који су ушли у ужи избор у седишту ММФ-а у Вашингтону.

Извршни одбор ММФ-а (Фото: imf.org)

Извршни одбор ММФ-а (Фото: imf.org)

Након тога, Извршни одбор  састаје се да расправља о снагама кандидата и да изврши избор. Иако Извршни одбор може изабрати генералног директора већином освојених гласова, циљ је да се он бира консензусом, као што је то био случај у претходним изборним процесима.

У ПРАКСИ ЈЕ ДРУГАЧИЈЕ
Ова процедура избора директора са потребним условима за кандидате је лепо срочена, али у пракси ствари стоје другачије. Изабрани директори  ММФ-а, углавном просечног стручног профила и често политички миљеници појединих најутицајнијих кругова и земаља, врло брзо се уклопе у стандардне клишее и колотечину која влада у  овој институцији, и настављају да спроводе ригидне мере и политику „условљавања“ које  се намећу задуженим земљама, водећи их даље у економско пропадање.

Кристин Лагард (63) постала је једанаести генерални директор ММФ-а  јула 2011. године на период од пет година, а изабрана  је да служи други петогодишњи мандат, почевши од 5. јула 2016. Лагардова  је најавила оставку 16. јула 2019.године, која ће ступити на снагу 12. септембра. У овом периоду, први заменик генералног директора биће вршилац дужности генералног директора ММФ-а.

Лагардова, прва жена на челу  ММФ-а, била је једна од најпопуларнијих политичарки француске деснице 2009. године, а у анкети РТЛ-а и Паризијена нашла на другом месту најпопуларнијих особа у Француској. Штавише, њена популарност је досезала и далеко изван граница Француске, па је имала добар реноме и у међународној арени. Тако ју је, пре него што је изабрана за директорку ММФ-а, још 2009. године, угледни Фајненшел тајмс прогласио најбољом министарком финансија у Европи. Похваљена је за кључну улогу коју је одиграла у активирању механизма спашавања и помоћи чланицама еврозоне које су се нашле у проблемима 2010. године, након чега су јој била широм отворена врата реизбора за други мандат на челу ММФ-а  2016. године (са годишњом платом, ослобођене пореза, од 467.940 долара, плус годишњи  додатак за трошкове  живота од 83.760 долара).

Посао шефа ММФ-а изгледа да је традиционално резервисан за Французе, а неке  државе су доводиле у питање да ли треба на челу те институције уопште да буде неки Европљанин. Осим порекла Лагардове, степеница на којој је посрнула свакако је био правни спор везан за случај познатог француског тајкуна Бернара Тапија. Тапи је био у вишегодишњем спору с банком Креди лионе, у којој власнички удео има и држава. Француски тајкун је тврдио да је банка намерно смањила вредност произвођача спортске опреме Адидас, који је продао 1993. године.

Бернар Тапи (Фото: REUTERS/Philippe Wojazer/File Photo)

Бернар Тапи (Фото: REUTERS/Philippe Wojazer/File Photo)

Лагардова је 2007. одлучила да пресече тај правни Гордијев чвор наредивши посебном већу судија да направи арбитражу у том случају. Годину дана касније, арбитража је завршила тако да су се Тапијеви рачуни увећали за 285 милиона евра исплаћених за одштету. Одлука Лагардове да не оспори арбитражу резултирала је осудом јавности, а оптуживали су је да је поступила тако јер је то била захвалница Тапију за подршку Николасу Саркозију током председничких избора. Она је оповргавала икакве неправилности, и није било назнака да је у том предмету остварила личну корист. Француски тужиоци су 2014. отворили званичну истрагу против Лагардове због немара. Након што је проглашена кривом годину дана касније (али без казне) њен адвокат је поручио да ће она размотрити жалбу, али је очигледно проценила да је боље да се све то заборави.

Осим овог случаја, Лагардова је изазвала чуђење јавности јануара 2015. године, када је поводом смрти саудијског краља Абдулаха рекла како је „он био снажан заговорник женских права“. Наиме, само недељу дана пре његове смрти једној Бурманки је у Саудијској Арабији јавно одсечена глава.

Неки од директора ММФ-а посебно су проблематични, као бивши шпански министар финансија и касније челник ММФ-а Родриго Рато, који је био ухапшен у Мадриду у априлу 2015. године. Рато је тада оптужен за бројне прекршаје, укључујући превару и прање новца.

И ранији генерални директор ММФ-а Строс-Кан (својевремно и саветник Александра Вучића), који је био најавио фундаментални заокрет у економској филозофији ММФ-а, да уместо слободног деловања тржишта, то треба да буде „комбинација тржишта и државне регулативе“, 2011.године због приватне сексуалне афере у  њујоркшком хотелу, морао је да поднесе оставку, иако је касније суд у Њујорку одбацио оптужбе против њега, а медији  писали да се радило о намештаљци. Тако су његови реформски предлози у ММФ-у остали  „мртво слово на папиру“. Каријеру је завршио  неславно, а био је виђен за потенцијалног наследника Саркозија на месту председника Француске 2012.године.

ПОТЕНЦИЈАЛНИ КАНДИДАТИ
Европске владе одлучиле су почетком августа ове године да Бугарка Кристалина Георгијева, извршна директорка Светске банке, буде њихов кандидат за нову директорку ММФ-а, што је представљало одређено изненађење. Она је после дванаесточасовне дебате, у другом кругу гласања победила Холанђанина Јеруна Дајселблума, након што су се три кандидата повукла из трке. Гувернер централне банке Финске Оли Рен и шпанска министарка економије Надиа Калвино повукли су се после првог круга гласања представника 28 земаља чланица ЕУ.

Пошто Георгијева има 66 година, њена кандидатура и евентуални избор, да директор први пут буде особа која није из једне од традиционалних западних земаља, приморала би ММФ на промену правила, која захтевају да директор у тренутку преузимања дужности има мање од 65 година. Велика Британија се успротивила плану да се кандидат бира сада, наводећи да је то „преурањено“ и да Лондону није дато довољно времена да предложи свог кандидата.

Највишу функцију у ММФ-у, глобалном кредитору, са седиштем у Вашингтону, традиционално је држао Европљанин, али кандидати из других делова света могу стећи предност уколико се Европа подели по питању избора свог кандидата. Наиме, земље северне Европе преферирају Дајселблума, а јужне и источне европске државе протежирају Георгијеву, рекао је један европски званичник. Победиће кандидат који добије 55 одсто гласова влада 28 држава чланица ЕУ, које заједно имају удео од најмање 65 одсто у њеном укупном становништву.

Јерун Дајселблум (Фото: ANP MARTIJN BEEKMAN)

Јерун Дајселблум (Фото: ANP MARTIJN BEEKMAN)

Један од најутицајнијих и најстручнијих директора ММФ-а био је познати шведски економиста Пер Јакобсон. Оснивач Банке за међународна поравнања у Базелу 1930. године, једне од најважнијих банака у свету, која  је од првог дана била посвећена ширењу интереса централних банака и реформацији међународних финансија, Јакобсон, био је њен економски саветник од 1931. до 1956. године. Био је међу првим подржаваоцима европског федерализма. Јакобсон  се противио инфлацији, претераном трошењу власти и државним интервенцијама у економији. Напустио  је Банку 1956. године, како би почео да води ММФ до 1963, а његово наслеђе и данас обликује свет, док  је ММФ раније повремено организовао разне трибине и стручне скупове у знак сећања на  овог познатог монетарног стручњака.

Али шефови ММФ-а не могу да избегну одговорност и оштре критике упућене  ММФ-у, који већ дуги низ година намеће земљама исту рестриктивну економску политику уништавања њихових привреда.

Најдрастичнији пример неуспеха његове политике је Африка, где милиони људи деценијама умиру од глади и поред  финансијске помоћи ММФ-а, управо због његових  оштрих мера које су у интересу  светских банака, а не народа у Африци. Пошто је драматична ситуација почела да развија у кризу глобалних размера, ММФ је у последње време направио промену. Више није стриктно наметао своје услове и мере, већ су владе држава које траже кредите саме предлагале  мере, а ММФ их је само прихватао или одбијао. На тај начин, ММФ пребацује одговорност на владе земаља којима даје кредите и, практично, тим владама управља. Наравно да ова формална промена процедуре није помогла  земљама Африке да реше своју драматичну економску ситуацију, а ни осталим земљама чланицама које су пале под утицај ММФ-а.

 

Насловна фотографија: AP Photo/Jose Luis Magana

 

Дејан Јововић је научни саветник и редовни члан Научног друштва економиста Србије. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард