Брегзит и Џонсонова „шок терапија”

Брегзит је на неки начин савремена британска револуција и Џонсон очигледно нема намеру да пропусти ту историјску шансу

Британски парламент практично неће више имати прилику да расправља о Брегзиту, изласку Британије из Европске уније (ЕУ). Британија, према плану, напушта ЕУ 31. октобра и то са договором или без договора. Британски премијер Борис Џонсон је, користећи законско право и уз формалну сагласност краљице Елизабете II, суспендовао Парламент у расправи о Брегзиту, што значи да ће одлуку о начину изласка из европске интеграције и остварењу воље већине грађана на референдуму о напуштању европског блока донети сама британска влада.

Шта то значи? Премијер Џонсон је, у ствари, донео одлуку да се заврши заседање Парламента посвећено Брегзиту. То заседање је почело још јуна 2017. године и оно је најдужа парламентарна сесија у историји Уједињеног Краљевства. То заседање је сада завршено и о Брегзиту нема више расправе у, како се то каже, досадашњем формату. Парламент, наравно, и даље ради, није суспендован као институција, бавиће се другим темама, а онда ће 14. октобра краљица Елизабета II, како то традиција налаже, одржати говор о наредним плановима и отворити ново парламентарно заседање. Краљичин говор је обично почетком новембра, а сада је померен за раније. Три дана касније, 17. октобра ће бити самит лидера ЕУ када ће се коначно донети одлука како Британија излази из те интеграције, а потом 31. октобра Уједињено Краљевство, са договором или без договора, излази из ЕУ. Посланици се враћају са летњег одмора 3. септембра. Потом почиње сезона годишњих конференција парламетарних странака када Парламент не заседа, а онда долази октобар и краљичин говор, што значи да ће бити екстремно мало времена за било какве посланичке искораке, побуне.

НУКЛЕАРНА ОПЦИЈА
У политичким круговима је Џонсонов потез изазвао прави шок, оцењује се као „нуклеарна опција”. Највише су наравно бесни противници Брегзита. Али, истовремено одлука британског премијера се види и као потпуно логична. Наиме, од јуна 2017. када је отворена парламентарна расправа, посланици су непрестано пласирали разне идеје и бесмислена гласања која нису имала правно дејство и тако трошили време. А када је бивша премијерка Тереза Меј постигла неки договор са ЕУ они су и тај договор три пута одбили. Истовремено, у сарадњи са тим посланицима бриселска бирократија је постављала нове и нове услове који су у основи онемогућавали било какав смислен договор. Циљ је био јасан – купити време и спречити Брегзит по сваку цену, упркос јасно израженој вољи већине грађана на референдуму 2016. године. Најновија идеја је била да одмах по повратку са одмора, почетком септембра, ти посланици организују гласање о поверењу влади Бориса Џонсона за шта, тврде, имају већину. То би створило додатни хаос и још више продубило политичку кризу у Британији, што би и било у функцији њиховог циља – одлагања Брегзита у недоглед.

Из угла политичке позиције премијера Џонсона ова „нуклеарна опција” не само да је логична него је и политички вешта. Пре Џонсона два британска премијера су изгубила власт и окончала политичку каријеру због неуспеха око Брегзита. Џонсона су чланови владајуће Конзервативне партије изабрали за новог лидера управо због тога што верују да ће баш он испунити вољу већине грађана исказану на референдуму и извести Британију из ЕУ. Другим речима, он је постао премијер управо због Брегзита и ту историјску шансу он једноставно не може да пропусти. Истовремено, према првим сигналима, Џонсон за своју одлуку о суспензији Парламента има и подршку већине јавности, као и неких јаких центара моћи у Британији.

Борис Џонсон и краљица Елизабета II, Лондон, 24. јул 2019.

За протекле нешто више од две године Парламент је много изгубио на угледу, јавност се згражавала над посланичким расправама о Брегзиту и закулисним играма Брисела. Због тога је сада подршка јвности изласку из ЕУ већа него у време референдума 2016. Посланици су, у очима јавности, виђени као најобичнији лобисти и плаћеници банака, међународних корпорација и Брисела, а не као представници народа. Кроз те расправе срушен је, у великој мери, и правни и политички систем Велике Британије. Јавност је изгубила поверење у Парламент и политичку класу, а пошто Британија нема писани устав, један од стубова њеног система је управо поверење, које је сада практично нестало.

Премијер Џонсон жели да заустави тај распадајући процес. Губитнички посланици сада оптужују Џонсона да је „угрозио демократију” и чак предлажу да га туже суду. Иронично је да га за рушење демократије оптужују управо они који су демократски систем урушавали протеклих година. На пример, према британском политичком систему, када се народ о нечему директно изјасни на референдуму онда о томе нема шта да расправља Парламент него је само обавеза владе да реализује исказану вољу. Јер једини суверен једне државе је народ, који онда кроз изборе тај свој суверенитет делегира посланицима. А када народ директно донесе одлуку, онда посланици немају шта да причају о томе. Са Брегзитом се, кривицом бивше премијерке Терезе Меј, десило, да је Парламент, а не влада, преузео контролу над народном вољом, па се показало да је већина посланика, званично представника народа, против већинске народне воље. То је рушење демократског устројства. Бизаран је пример посланице Лабуриста Ивет Купер. Она представља једну изборну јединицу у Лидсу у којој је на референдуму 80 одсто људи гласало за Брегзит а Купер, као њихов представник у Парламенту, предводи кампању против Брегзита.

ШТА ДАЉЕ?
Шта и како даље? Одлука о суспензији парламентарног заседања о Брегзиту је, наравно, изнуђен потез, али у складу са законом. Прва последица ће бити повратак тог кључног посла у надлежност владе, што њој и припада. То, на дужи рок, значи да се центар извршне политичке моћи враћа у британску владу, што ће оснажити њен положај, као и одговорност. Током времена Терезе Меј влада је изгубила било какву моћ и била је препуштена на милост и немилост посланика-лобиста и бирократије. У случају Брегзита то значи да ће влада доносити кључне одлуке, што ће у знатној мери побољшати позицију Британије у разговорима са Бриселом. Лопта је сада у ЕУ дворишту.

Наравно, посланици-побуњеници неће мировати. Планирају да организују гласање о неповерењу влади Бориса Џонсона. То, међутим, није традиција у Британији. У Краљевству је двопартијски систем и победник на изборима добија мандат власти. Лидер партије је истовремено аутоматски председник владе и њега може да смени само његова партија јер њој и припада власт. Али без писаног устава, све може да се догоди и посланици гласовима опозиционих партија могу изгласати неповерење влади иако то у основи нема правно дејство, мада је политички чак и пресудно. У случају да Парламент изгласа неповерење Борису Џонсону он може и даље да остане на месту премијера и онда распише ванредне изборе. Ванредни избори су, међутим, врло вероватни и са изгласавањем неповерења и без тога. Јер, са успехом око Брегзита Џонсон ће готово сигурно желети да то капитализује на изборима.

Борис Џонсон напушта бирачко место у својој изборној јединици након гласања на локалним изборима, 3. мај 2018. (Фото: Ben STANSALL / AFP)

У сваком случају предстоји много политичке буре у Вестминстеру. Али, с друге стране, „нуклеарна опција” Бориса Џонсона је и корак ка рашчишћавању политичке баруштине Британије коју је разголитио Брегзит и покушај трасирања пута изласка из кризе. Брегзит је истовремено и симбол те кризе и корисна околност за излазак из тог зачараног круга. Брегзит је на неки начин савремена британска револуција и Џонсон очигледно нема намеру да пропусти ту историјску шансу.

 

А шта ће бити даље…

 

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

 

Извор Нови Стандард