Bregzit i Džonsonova „šok terapija”

Bregzit je na neki način savremena britanska revolucija i Džonson očigledno nema nameru da propusti tu istorijsku šansu

Britanski parlament praktično neće više imati priliku da raspravlja o Bregzitu, izlasku Britanije iz Evropske unije (EU). Britanija, prema planu, napušta EU 31. oktobra i to sa dogovorom ili bez dogovora. Britanski premijer Boris Džonson je, koristeći zakonsko pravo i uz formalnu saglasnost kraljice Elizabete II, suspendovao Parlament u raspravi o Bregzitu, što znači da će odluku o načinu izlaska iz evropske integracije i ostvarenju volje većine građana na referendumu o napuštanju evropskog bloka doneti sama britanska vlada.

Šta to znači? Premijer Džonson je, u stvari, doneo odluku da se završi zasedanje Parlamenta posvećeno Bregzitu. To zasedanje je počelo još juna 2017. godine i ono je najduža parlamentarna sesija u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva. To zasedanje je sada završeno i o Bregzitu nema više rasprave u, kako se to kaže, dosadašnjem formatu. Parlament, naravno, i dalje radi, nije suspendovan kao institucija, baviće se drugim temama, a onda će 14. oktobra kraljica Elizabeta II, kako to tradicija nalaže, održati govor o narednim planovima i otvoriti novo parlamentarno zasedanje. Kraljičin govor je obično početkom novembra, a sada je pomeren za ranije. Tri dana kasnije, 17. oktobra će biti samit lidera EU kada će se konačno doneti odluka kako Britanija izlazi iz te integracije, a potom 31. oktobra Ujedinjeno Kraljevstvo, sa dogovorom ili bez dogovora, izlazi iz EU. Poslanici se vraćaju sa letnjeg odmora 3. septembra. Potom počinje sezona godišnjih konferencija parlametarnih stranaka kada Parlament ne zaseda, a onda dolazi oktobar i kraljičin govor, što znači da će biti ekstremno malo vremena za bilo kakve poslaničke iskorake, pobune.

NUKLEARNA OPCIJA
U političkim krugovima je Džonsonov potez izazvao pravi šok, ocenjuje se kao „nuklearna opcija”. Najviše su naravno besni protivnici Bregzita. Ali, istovremeno odluka britanskog premijera se vidi i kao potpuno logična. Naime, od juna 2017. kada je otvorena parlamentarna rasprava, poslanici su neprestano plasirali razne ideje i besmislena glasanja koja nisu imala pravno dejstvo i tako trošili vreme. A kada je bivša premijerka Tereza Mej postigla neki dogovor sa EU oni su i taj dogovor tri puta odbili. Istovremeno, u saradnji sa tim poslanicima briselska birokratija je postavljala nove i nove uslove koji su u osnovi onemogućavali bilo kakav smislen dogovor. Cilj je bio jasan – kupiti vreme i sprečiti Bregzit po svaku cenu, uprkos jasno izraženoj volji većine građana na referendumu 2016. godine. Najnovija ideja je bila da odmah po povratku sa odmora, početkom septembra, ti poslanici organizuju glasanje o poverenju vladi Borisa Džonsona za šta, tvrde, imaju većinu. To bi stvorilo dodatni haos i još više produbilo političku krizu u Britaniji, što bi i bilo u funkciji njihovog cilja – odlaganja Bregzita u nedogled.

Iz ugla političke pozicije premijera Džonsona ova „nuklearna opcija” ne samo da je logična nego je i politički vešta. Pre Džonsona dva britanska premijera su izgubila vlast i okončala političku karijeru zbog neuspeha oko Bregzita. Džonsona su članovi vladajuće Konzervativne partije izabrali za novog lidera upravo zbog toga što veruju da će baš on ispuniti volju većine građana iskazanu na referendumu i izvesti Britaniju iz EU. Drugim rečima, on je postao premijer upravo zbog Bregzita i tu istorijsku šansu on jednostavno ne može da propusti. Istovremeno, prema prvim signalima, Džonson za svoju odluku o suspenziji Parlamenta ima i podršku većine javnosti, kao i nekih jakih centara moći u Britaniji.

Boris Džonson i kraljica Elizabeta II, London, 24. jul 2019.

Za protekle nešto više od dve godine Parlament je mnogo izgubio na ugledu, javnost se zgražavala nad poslaničkim raspravama o Bregzitu i zakulisnim igrama Brisela. Zbog toga je sada podrška jvnosti izlasku iz EU veća nego u vreme referenduma 2016. Poslanici su, u očima javnosti, viđeni kao najobičniji lobisti i plaćenici banaka, međunarodnih korporacija i Brisela, a ne kao predstavnici naroda. Kroz te rasprave srušen je, u velikoj meri, i pravni i politički sistem Velike Britanije. Javnost je izgubila poverenje u Parlament i političku klasu, a pošto Britanija nema pisani ustav, jedan od stubova njenog sistema je upravo poverenje, koje je sada praktično nestalo.

Premijer Džonson želi da zaustavi taj raspadajući proces. Gubitnički poslanici sada optužuju Džonsona da je „ugrozio demokratiju” i čak predlažu da ga tuže sudu. Ironično je da ga za rušenje demokratije optužuju upravo oni koji su demokratski sistem urušavali proteklih godina. Na primer, prema britanskom političkom sistemu, kada se narod o nečemu direktno izjasni na referendumu onda o tome nema šta da raspravlja Parlament nego je samo obaveza vlade da realizuje iskazanu volju. Jer jedini suveren jedne države je narod, koji onda kroz izbore taj svoj suverenitet delegira poslanicima. A kada narod direktno donese odluku, onda poslanici nemaju šta da pričaju o tome. Sa Bregzitom se, krivicom bivše premijerke Tereze Mej, desilo, da je Parlament, a ne vlada, preuzeo kontrolu nad narodnom voljom, pa se pokazalo da je većina poslanika, zvanično predstavnika naroda, protiv većinske narodne volje. To je rušenje demokratskog ustrojstva. Bizaran je primer poslanice Laburista Ivet Kuper. Ona predstavlja jednu izbornu jedinicu u Lidsu u kojoj je na referendumu 80 odsto ljudi glasalo za Bregzit a Kuper, kao njihov predstavnik u Parlamentu, predvodi kampanju protiv Bregzita.

ŠTA DALjE?
Šta i kako dalje? Odluka o suspenziji parlamentarnog zasedanja o Bregzitu je, naravno, iznuđen potez, ali u skladu sa zakonom. Prva posledica će biti povratak tog ključnog posla u nadležnost vlade, što njoj i pripada. To, na duži rok, znači da se centar izvršne političke moći vraća u britansku vladu, što će osnažiti njen položaj, kao i odgovornost. Tokom vremena Tereze Mej vlada je izgubila bilo kakvu moć i bila je prepuštena na milost i nemilost poslanika-lobista i birokratije. U slučaju Bregzita to znači da će vlada donositi ključne odluke, što će u znatnoj meri poboljšati poziciju Britanije u razgovorima sa Briselom. Lopta je sada u EU dvorištu.

Naravno, poslanici-pobunjenici neće mirovati. Planiraju da organizuju glasanje o nepoverenju vladi Borisa Džonsona. To, međutim, nije tradicija u Britaniji. U Kraljevstvu je dvopartijski sistem i pobednik na izborima dobija mandat vlasti. Lider partije je istovremeno automatski predsednik vlade i njega može da smeni samo njegova partija jer njoj i pripada vlast. Ali bez pisanog ustava, sve može da se dogodi i poslanici glasovima opozicionih partija mogu izglasati nepoverenje vladi iako to u osnovi nema pravno dejstvo, mada je politički čak i presudno. U slučaju da Parlament izglasa nepoverenje Borisu Džonsonu on može i dalje da ostane na mestu premijera i onda raspiše vanredne izbore. Vanredni izbori su, međutim, vrlo verovatni i sa izglasavanjem nepoverenja i bez toga. Jer, sa uspehom oko Bregzita Džonson će gotovo sigurno želeti da to kapitalizuje na izborima.

Boris Džonson napušta biračko mesto u svojoj izbornoj jedinici nakon glasanja na lokalnim izborima, 3. maj 2018. (Foto: Ben STANSALL / AFP)

U svakom slučaju predstoji mnogo političke bure u Vestminsteru. Ali, s druge strane, „nuklearna opcija” Borisa Džonsona je i korak ka raščišćavanju političke baruštine Britanije koju je razgolitio Bregzit i pokušaj trasiranja puta izlaska iz krize. Bregzit je istovremeno i simbol te krize i korisna okolnost za izlazak iz tog začaranog kruga. Bregzit je na neki način savremena britanska revolucija i Džonson očigledno nema nameru da propusti tu istorijsku šansu.

 

A šta će biti dalje…

 

Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta“.

 

Izvor Novi Standard