Могу ли Срби у БиХ веровати Хрватима?

Да ли је за Србе паметно да пристану на развезивање дејтонског пакета због хрватског трећег ентитета? И да тиме ризикују да све изгубе

Ово је мој трећи текст на порталу „Све о Српској“ о независној Хрватској 2.0. Садржај претходних чланака види се из наслова: Удари на Србе нису инциденти, већ деонице столетног пројекта истребљења и Грађанистичко затрпавање „Олује“ – докле више. Сада ћу, пак, да се позабавим питањем стратешке сарадње с Хрватима у БиХ. Сарадња, наравно, већ постоји, пре свега у заједничком отпору бошњачком шовинистичком унитаризму.

Бошњака у БиХ је 50 одсто, колико Срба и Хрвата има заједно. Зато се представници муслимана труде да воде игру у БиХ. Наметање „свог“ Хрвата у Председништво БиХ добар је пример таквог „вођења игре“. С друге пак стране, као у преферансу, против „носиоца игре“ удружују се двојица играча који „прате“, покушавајући да изведу „контру“. Додиков вето на одлуку Председништва БиХ о Пељешачком мосту пример је (суштинске) српско-хрватске „контре“ (један „пратећи“ играч је повукао више него други, али су у обостраном интересу успели да надвладају „носиоца игре“).

Александар Врањеш, међутим – који метафору с преферансом и користи за разумевање међу-етничке политике у БиХ – каже да су такве контрепре тактика него стратегија“. То је сасвим тачно. Савезништво око Пељешачког моста је тактика. А питање стратегије је, рецимо: треба ли подржати хрватски захтев, актуелизован недавно, за трећим ентитетом?

СТРАТЕШКЕ ПРЕДНОСТИ ДЕЈТОНА
Додик је истог дана, када је обновљена идеја о хрватској Херцег-Босни, рекао да је 1995. требало направити три ентитета. Али, онда је нагласио да је сада српска политика: чврсто поштовање дејтонског Устава БиХ. Тај устав Србима у БиХ доиста даје извесне стратешке предности, али и заштиту, у односу на Бошњаке и Хрвате. Два су разлога томе:

1. Иако у БиХ постоје три конститутивна народа, само су два ентитета, па је Република Српска равноправна с ентитетом у коме су заједно друга два народа;

2. Дејтонски споразум је међународни, те Република Српска, на неки начин, ужива статус међународне творевине; односно, могла би да захтева међународну заштиту уколико би се Бошњаци и Хрвати удружили у намери да је укину.

Срби, дакле, немају разлога да од готовог праве вересију и да растурају дејтонски аранжман због хрватског трећег ентитета. Поготово не ако имамо у виду да су Срби – како у хрватским, тако и у муслиманским кантонима – обесправљени, чак и у оне четири општине у којима су већина (Дрвар, Б. Грахово, Б. Петровац и Гламоч).

Зашто би те општине аутоматски припале хрватском ентитету? У постојећој ситуацији могуће је водити политику тако да се од ФБиХ непрестано потражује формирање Заједнице српских општина. У неким повољнијим околностима, ако би се маневрисањем могли обезбедити уступци Сарајева, можда би се тако нешто и могло добити.

Дејтонска мировна конференција у бази Рајт-Патерсон, Дејтон, 21. новембар 1995.

Али, ако би Хрвати добили свој ентитет, у који би аутоматски ушли Дрвар, Б. Грахово, Б. Петровац и Гламоч, колико је вероватно да би они, после тога, пристали на ЗСО? Ено вам министра војске независне Хрватске 2.0 како већ унапред прети „новом Олујом“! Уопште, да ли се може постићи стратешки споразум с Хрватима? Било је пар коментара на моја два текста о НХ 2.0 у којима сам критикован и са становишта српског национализма, а с аргументацијом да нема поделе БиХ док се не споразумемо с Хрватима. Зашто их онда љутити причама о Јасеновцу и Олуји?

И заиста, као што је примећено, Хрватска не личи на заокружену државу, већ више на гранични појас – пошто је заједно с Крајином и настала као штит према Турцима. „Она нема стратешку дубину и може се пресећи готово на сваком правцу, те као таква може да постоји само под нечијом заштитом“. Кад нема НАТО-а, нема ни Хрватске. То је основна хрватска слабост, па се око тога онда може и направити договор с Хрватима.

ТРИ МОГУЋА РЕШЕЊА
Међутим, хајде да се ставимо у позицију хрватског националистичког ума – не „како би требало да буде“ (мир у свету, сви су људи браћа, озонска рупа…). Него, дајте да мислимо онако како мисле „свјестни Хрвати“. И видећемо да Хрватска, ако хоће да исправи ову стратешку аномалију, опасну по своју егзистенцију, има три могућа решења.

Варијанта 1. Максимални хрватски циљ свакако би био да Хрватска прогута целу БиХ и избије на Дрину. Али, ако би се по моделу „Олује“ НХ 2.0 решила Срба из РС, тај модел меког геноцида Хрватска не може да примени на Бошњаке. У коју, наиме, од суседних држава упутити њихову тракторску колону? Зато је ово решење, чак и са обзорја хрватског националистичког ума, заправо нереалистично.

Варијанта 2. Минимални хрватски циљ скраћивања „меког трбуха“ био би да се у БиХ формира хрватски ентитет, па да се он, у следећем кораку, припоји Хрватској. Али, то би подразумевало и право да се Република Српска припоји Србији. Међутим, тиме би ојачана и проширена Србија ушла у хрватски „меки трбух“. Ово решење је реалистичније од претходног; али, мислим да је то нешто што Хрвати најмање желе.

Варијанта 3. Ова опција чини се реалнијом и оптималном по интересе НХ 2.0: добити трећи ентитет, а затим се удружити с Бошњацима и почистити Републику Српску.

Бошњаци данас, наиме, ефективно и у територијалном континуитету, контролишу тек троугао Зеница-Тузла-Сарајево. Но, они би се можда могли придобити као савезници Хрватима ако би им се, рецимо, обећало спајање тог троугла са садашњом муслиманском енклавом у Цазинској крајини преко очишћених српских територија.

Зар не би муслимани у БиХ, тако, коначно могли да добију своју заокружену унитарну државу, коју непрестано сањају? А Хрватска би, аншлусом Херцег-Босне и делова Републике Српске, значајно повећала своју стратешку дубину, те у свом трбуху добила тек малену бошњачку државу.

Заставе тзв. Херцег-Босне у Мостару (Фото: radiosarajevo.ba)

Заставе тзв. Херцег-Босне у Мостару (Фото: radiosarajevo.ba)

Ако је ова анализа тачна, а читалац нека о томе просуди, јасно је да је за Србе флертовање с идејом трећег, хрватског ентитета поприлично ризична игра. Хрвати би, наиме, могли да придобију Србе за савезнике тако што би им обећали да ће у следећем кораку ићи на распад БиХ по принципу: хрватски ентитет Хрватској, српски Србији (варијанта 2). Али, шта би Србима јамчило да, када добију трећи ентитет, Хрвати не би прешли на варијантиу 3: савез са муслиманима, у циљу уништења Републике Српске и протеривања Срба преко Дрине?

Већ је примећено, можда цинично, али не и сасвим неистинито, да „прича с Хрватима некако увијек заврши исто: Срби Хрватима опросте и уђу у савез, Хрвати их издају и почине злочине; Срби, онда, опет опросте и уђу у савез, а Хрвати их опет издају – и бескрајни дан се понавља“.

Не мислим да је реч о било каквој „генетској предиспозицији“ код наших поштованих комшија. Пре је ту реч о специфичној политичкој култури која, у више генерација, („језуитски“) учи да се без сентименталности иде ка задовољењу сопствених максималних интереса, те да се свака прилика до краја искористи.

Ако мислите да је овај став одвећ „националистички“, молим вас да направите мисаони оглед, те да промислите: шта би Хрвати урадили да су били на нашем месту 1918. године? А 1945? Дакле, хајде да будемо рационални. Хрватски национални интереси су такви какви јесу. Зашто бисмо било шта ризиковали? Поготово имајући у виду да су Срби у БиХ, данас, у релативно повољном положају?

Можемо да наставимо да правимо тактичка савезништва, колико год да нам се пружа прилика. Али, развезати дејтонски пакет због хрватског трећег ентитета? И тиме ризиковати да се све изгуби? Буквално све? То може само неко с интелигенцијом кишне глисте.

Сигуран сам да политичка елита у Републици Српској неће направити такву судбоносну и погубну стратешку грешку. Лепо је народ рекао: „Боље врабац у руци, него голуб на грани“. Поготово онда ако голуба треба да хватамо с проверено непоузданим партнером.

 

Наслов, илустрације и опрема текста Нови Стандард

 

Извор sveosrpskoj.com