Geopolitički smisao Drugog svetskog rata

Nemačka je 22. juna 1941. postupila suprotno prvom zakonu geopolitike i napravila sudbonosnu, stratešku grešku – napala je SSSR

Prošlo je osamdeset godina od početka Drugog svetskog rata. Iako su političko-diplomatske igre, teritorijalne prekompozicije i oružani sukobi trajali odranije, konvencijom je za njegov početak usvojen prvi septembar 1939. kada je Nemačka napala Poljsku – dan nakon insceniranog napada na radio-stanicu u Glajvicu (Gljivicama).  Donedavno je bilo opšteprihvaćeno da ta tipična „operacija pod lažnom zastavom“ (false flag operation) predstavlja neposredan povod za početak rata. Ali savremena propaganda Zapada, u talasu revizionizma i „transfera krivice“ za potrebe novog hladnog rata, sve češće apostrofira Sporazum Molotov–Ribentrop od 23. avgusta 1939.

Njime Nemačka i SSSR, svaka iz svojih razloga, jesu postigle dogovor o nenapadanju i jesu podelile interesne sfere u međuprostoru, što je podrazumevalo i mogućnost političko-teritorijalnih promena, ali su paniku pre svega izazvale zbog percepcije talasokratskih sila da se stvara osovina Berlin-Moskva. Eventualno savezništvo dva telurokratska „džina“ – jednog u središtu Evrope, a drugog u Heartland-u Evroazije – nikada nije prestalo da izaziva strah vašingtonsko-londonskih atlantista da će izgubiti svetsku dominaciju. To je svevremena geopolitička konstanta, bez obzira na ideološke promenljive. A Nemačka je 22. juna 1941. prekršila prvi zakon geopolitike i napravila sudbonosnu, stratešku grešku, gurnuvši u katastrofu čitav svet, pa i samu sebe – napala je SSSR („Barbarosa“).

NACISTIČKA ZLOUPOTREBA GEOPOLITIKE
Nemačka se dugo i temeljno spremala za rat. Hendikepirana zbog kasnog ujedinjenja i po sopstvenom ubeđenju stešnjena između Francuza i Rusa (Slovena) na kopnu, a u konkurenciji s Britancima nemoćna na okeanima, još u Velikom ratu neuspešno je pokušala da promeni poredak. Iako nedovoljno teritorijalno „kažnjena“, bila je frustrirana porazom, opterećena ratnim reparacijama, ekonomski iscrpljena, politički nestabilna, pogođena Velikom depresijom i institucionalno poljuljana slabom Vajmarskom republikom, te je postala plodno tlo za dolazak Hitlera na vlast.

Geopolitika, koja se još ranije razvijala na temeljima Racelove geodeterminističke antropogeografije i političke geografije, te Kjelenove biologističke koncepcije o državi-organizmu i Naumanovih mitteleurop-skih ideja, zloupotrebom je postala važan element obnove nemačkog samopouzdanja i obrazlaganja ekspanzionističkih ciljeva. U svrhu nacističke propagande brzo je izvršena sveobuhvatna geopolitizacija čitavog društva.

Adolf Hitler pozdravlja oduševljenu masu ljudi koja mu salutira
Adolf Hitler pozdravlja oduševljenu masu ljudi koja mu salutira

U svakodnevnu upotrebu ušli su termini životni prostor (lebensraum), krv i tlo (blut und boden), moć i prostor (macht und raum), narod bez prostora (volk ohne raum), veliki prostor (grossraum), svest o granicama (grenzbewusstein), novi poredak (neue ordnung)… Geopolitika se sadržinski tendenciozno predavala na univerzitetima, štampane su brojne knjige, karte i atlasi geopolitičke sadržine, osnivani istraživački centri, među kojima je prednjačio Institut za geopolitiku u Minhenu, i pokretane naučne publikacije kao što je bio Časopis za geopolitiku i dr.

HAUSHOFER I NEMAČKI CILjEVI
Rodonačelnik nemačke geopolitike bio je Karl Haushofer, geograf, general, predavač u ratnoj školi, univerzitetski profesor, predsednik Nemačke akademije i autor brojnih knjiga i članaka. Iako se smatra jednim od ideologa zločinačkog nacističkog projekta („nacistički Makijaveli“) i bliskim Hitleru posredstvom svog nekadašnjeg studenta Rudolfa Hesa, on nije bio firerov partijski sledbenik i često se nije slagao s njegovim idejama i konkretnim postupcima. Štaviše, odbio je da recenzira Mein Kampf, pao je u Hitlerovu nemilost zbog oštrog verbalnog sukoba 1938, progonjen je posle Hesovog odlaska 1941, osumnjičen je 1944. kao saradnik zaverenika, a njegovog sina Albrehta ubio je Gestapo 1945. pod optužbom za učešće u zaveri.

Mada je po okončanju rata pred predstavnicima američke vojske i geopolitičkim ekspertima negirao podršku nacizmu, uspeo da odbrani svoje naučne stavove i izbegne sud u Nirnbergu (zvanično je 1946. izvršio samoubistvo, zajedno sa suprugom, po ocu Jevrejkom!), nesumnjiv je presudan doprinos njega i njegovih saradnika u kreiranju nemačkog ekspanzionističkog geopolitičkog projekta, koji se razvijao u tri glavna smera:

Jedan zadatak podrazumevao je definisanje nemačke dominacije u Centralnoj Evropi i hegemonije prema širem okruženju, prvenstveno onom na istoku, čije bi postojeće granice bile potpuno prekrojene. Eliminisanje etničke heterogenosti kao „remetilačkog faktora“ tako projektovanog prostora Nemačka i njeni sateliti (na primer: NDH) sprovešće odvođenjem u mučeničku smrt miliona Rusa, Jevreja, Srba, Cigana…

Druga aktivnost bila je da se osmisli i „naučno“ opravda novi Prodor na Istok radi sticanja navodno nedostajućeg životnog prostora. On ne bi obuhvatao samo nemački etnički areal već geostrategijski, saobraćajno, sirovinski, agrarno i industrijski važne oblasti, preko potrebne Trećem rajhu. Na meti su se našle prvenstveno slovenske zemlje na istoku i jugoistoku – postale su predmet najezde nemačke ratne mašinerije.

Adolf Hitler proučava mapu Rusije sa feldmaršalom Valterom fon Brauhičom i načelnikom Generalštaba generalom Francom Halderom, 07. avgust 1941.
Adolf Hitler proučava mapu Rusije sa feldmaršalom Valterom fon Brauhičom i načelnikom Generalštaba generalom Francom Halderom, 07. avgust 1941.

Treći doprinos činilo je definisanje novog („hiljadugodišnjeg“) svetskog poretka, te ubeđivanje nemačke i druge javnosti u pravednost njegovog uspostavljanja. U geopolitičkom smislu, njime bi se okončala svetska dominacija pomorskih sila zasnovana na ekspanziji „duž paralela“ i uspostavio višepolarni sistem kontinentalističkih pan-oblasti formiranih „duž meridijana“. Shodno tome, trebalo je da nastanu Pan-Amerika pod vođstvom SAD, Evro-Afrika s nemačkim jezgrom, Veća istočnoazijska razvojna zona s Japanom na čelu i (privremeno) Pan-Rusija predvođena Sovjetskim Savezom, ali bez istočnog dela.

GEOPOLITIČKI BILANS
Nemačka nije uspela da svet preoblikuje prema svojim geopolitičkim interesima jer je izgubila rat. Ishod se mogao naslutiti već posle pobeda Crvene armije kod Moskve, Staljingrada i Kurska. Od Bitke za Normandiju sve je bilo velika, mnogim životima plaćena „trka“ ko će pre stići do Berlina i zaposesti Nemačku, tj. koji deo Evrope će kontrolisati „sila mora“ SAD, a koji „sila kopna“ SSSR. U stvari, ubrzo će se pokazati da su jedini pravi pobednici bili Amerikanci. „Trofej“ je bio njihova globalna unipolarna, atlantistička dominacija, koja je posle pada Berlinskog zida, šezdeset godina od početka Drugog svetskog rata, prerasla u apsolutnu.

Sada pak, osamdeset godina posle, u Evropi je daleko odmakao proces deatlantizacije, a u svetu multipolarizacije, proces koji predvode veliki evroazijski „igrači“. Na koji način će im se priključiti emancipovana Nemačka i barem delimično ostvariti svoje stare geopolitičke snove?

 

Ilustracije i oprema teksta Novi Standard

 

Izvor Pečat