Дојче веле: Уличне борбе у Хонгконгу неће се добро завршити

Водени топови, барикаде, сузавац… улице Хонгконга су у недељу изгледале као поприште завршене битке

„Ово је за Кину питање националног суверенитета, а ту они не знају за компромисе. То објашњава што нема уступака демонстрантима“, каже политиколог Еберхард Зандшнајдер. Додаје да Запад ту реално не може ништа да уради.

Водени топови, барикаде, сузавац… улице Хонгконга у недељу изгледају као поприште завршене битке. У суботу су до касно увече трајали сукоби хиљада демонстраната и полиције. Над демонстрантима се надвијала у плаво офарбана вода из воденог топа – претпоставља се да је то био начин да се обележе како би касније били ухапшени.

Приведено је још двоје опозиционих посланика који учествују у демонстрацијама – против њих укупно деветоро су до сада подигнуте оптужнице. Мирне демонстрације које су почеле пре три месеца у кинеској провинцији са посебним статусом више никако нису мирне. Недавно је на парламенту исписан графит који поручује да мирни протести ништа не доносе.

Реакције кинеских снага безбедности су жестоке, толике да многи медији пишу да се спрема „нови Тјенанмен“ – злокобно подсећање на крваво гушење студентских демонстрација 1989. године у Пекингу.

„Кинеске снаге безбедности данас имају сасвим другачије опције када су у питању масовне демонстрације него 1989. Тада су имали само војнике и убојиту муницију и исход је био трагичан“, каже немачки политиколог и познавалац Далеког истока Еберхард Зандшнајдер. „Данас се барем може надати да, ако Кина наступи пуном силом, неће бити толико мртвих. Али свеједно, на улицама Хонгконга неће бити лепих сцена.“
„Напослетку је ово за Кину питање националног суверенитета, а ту они не знају за компромисе. То објашњава што нема уступака демонстрантима“, рекао је Зандшнајдер за радио Дојчландфунк.

Пре три месеца су протести почели због закона који омогућава изручивање грађана Хонгконга централној Кини, али су брзо прерасли у опште немире због све већег утицаја Пекинга.

„Пекинг желе да избегне преседан, да људи изађу на улицу и приморају комунистичку централну власт на уступке. Постоји бојазан да би онда слично могло да се дешава широм Кине, за то би се нашло довољно разлога“, додаје политиколог.

КРАЈ ХОНГКОНГА КАКАВ ЗНАМО
Хонгконг је после повратка под окриље Кине 1997. уговорима добио гаранције да ће задржати своје политичке слободе у наредних пет деценија. Тако ће све до 2047. важити мото „Једна земља – два система“ у којем ова метропола од преко седам милиона становника може донекле самостално да води политику и економију.

Зандшнајдер примећује да управо млади људи иду на улице јер ће они дочекати време када ће Хонгконг постати обични део Кине. „Позадина сукоба је то што Пекинг неће да чека истек ових педесет година, па да онда као са неба у Хонгконг падну кинеске структуре. Они хоће постепено да их уводе. Људи схватају да тада Хонгконг више неће бити овај Хонгконг који знамо.“

Један од лидера протеста Џошуа Вонг – свакако онај који је најприсутнији у западним медијима – у петак је пуштен из притвора уз кауцију, поручујући да су у Хонгконгу погажена права на окупљање и слободу мишљења. Једна од његових познатих изјава је да ће, како год било, демонстранти на крају победити.

„Веома сумњам у то“, каже пак стручњак за источну Азију Зандшнајдер. „На крају ће вероватно победити државна сила из Пекинга и – то се нажалост мора додати – победиће по сваку цену. Такође може се претпоставити да ће Хонгконг остати жариште немира најмање до 2047. године.“

ШТА МОЖ ЗАПАД? НИШТА
У четвртак ће немачка канцеларка Ангела Меркел стићи у тродневну посету Пекингу са, као и обично, великом привредном делегацијом. Зандшнајдер претпоставља да ће једна од тема разговора бити и Хонгконг – ту непријатну тему за домаћине она ће морати да помене макар због интереса немачке привреде у овој провинцији.

„Али не могу да замислим да ће Меркел у Пекингу чути ишта другачије од оног што већ знамо. У том смислу, Немачка заправо не може ништа да уради“, каже политиколог.

На питање новинара Дојчландфунка да ли се према Кини може реаговати санкцијама или неким бојкотом, одговара: „Да, то је оно што ми обично радимо и што, ако говоримо поштено, ништа не доноси. Погледајте ситуацију на Криму – од 2014. постоје санкције против Русије и не видим да се на Криму нешто мења.“

Додаје да би исто било у случају Хонгконга. „Могу се држати велике говоранције, демонстрације, могу се увести и санкције које ће и нас болети, али на послетку то ништа неће утицати на ситуацију на лицу места.“

„Свуда где је Запад у последње време покушавао да успоставља или брани демократију, неславно је пропао“, закључује Зандшнајдер. „Ово је питање националног суверенитета Кине. Шта ћемо? Да шаљемо војску, да уводимо санкције, да ставимо Кину под толики притисак да се одрекне свог највећег приоритета – суверенитета. Наравно да се ништа од тога неће десити.“

 

Аутор Немања Рујевић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Дојче веле, 01. септембар 2019.