Ličnost kneza Vladimira i krštenje Rusije

Kako je ravnoapostolni knez Vladimir, svetac i nebeski zaštitnik Rusa, primio pravoslavlje, pokrstio Rusiju i učinio je „Svetom“?

Dana 15/28. jula Ruska pravoslavna crkva praznuje dan svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira – Vasilija, krstitelja Rusije. Ove, 1938. godine, taj se dan proslavio sa naročitom svečanošću jer se navršilo 950 godina od onog sudbonosnog trenutka kada je ruski narod primio hrišćanstvo iz pravoslavne Vizantije i postao član velike zajednice istočno pravoslavnih naroda, zajednice verske, kulturne, a donekle i rasne, jer u njoj je okupljen veći deo Slovena koji brojno nadmašuju ostale pravoslavne narode ukupno uzete.

Najstarija redakcija ruskog letopisa – Povъst vremenihь letь sastavljena od zapisa, starih biografija, pohvala, legendi, skaski, kao i Pohvala knezu Vladimiru od prvog mitropolita – Rusa, Ilariona, koji je pisao sredinom 11. veka, opisuju kneza krstitelja, pričaju i hvale velika hrišćanska dela Vladimira i sina mu Jaroslava – Georgija. Strani pisci, naročito vizantijski i arapski, potvrđuju glavne činjenice iako se ne slažu uvek u detaljima, a i u motivaciji postupaka. Dok pobožni  ruski kaluđeri ističu motive religiozne, pa, donekle i nacionalne prirode, Arabljani i Grci pridaju veliku važnost političkom momentu. Kao i Sveti Sava, sveti ravnoapostolni knez Vladimir, jednima je vešti političar i prvoklasni državnik, dok je drugima mistički preporođena, hrišćanski nadahnuta ličnost.

Čovek desetog veka, sirova muška priroda, strastvena i jaka, ničim neukroćena i neublažena, Vladimir – pagan pravi je tip kneza predvodnika „družine“, kneza lovca i vojnika, neprestano u pokretu, borbi, u vezi sa ratnim trgovačkim svetom Skandinavije i Vizantije, Istoka i Zapada. Čuvar velikih istorijskih puteva sa Baltičkog mora u Crno, sa Kaspijskih obala i Urala do Karpatskih planina, ruski knez desetog veka ujedinjuje slovenska plemena, skuplja danak, omogućuje promet, neprestano se bori sa svirepim stepskim narodima, deli sa družinom sve opasnosti, sve teškoće, sva lišenja.

Kao otac mu Svetoslav, koji je „hodao lako, kao pardus“ i nije se brinuo ni za krov ni za jelo, Vladimir je hrabar,  uporan, plahovit, ne da se ničim zbuniti ni zaustaviti. Sin „robinje“ Malke, upraviteljke njegove babe Olge, „najmudrije od žena“, i prve kneginje – hrišćanke, Vladimir dobije na upravu Novgorod. Posle očeve smrti skupi normansku i slavensku družinu te se dočepa Kijeva po cenu glave starijeg brata Jaropulka, koji mu se već u borbi bio predao.

Neobuzdan i silan, kao kakav orkan, Vladimir ne trpi ponižavanja i pogovora. Milostiv prema družini, kojoj daje iskovati čak i srebrne kašike, za koju ne žali nikakva blaga, Vladimir ne štedi nikoga ko bi se usudio  da se odupre njegovoj volji. Kći polockog kneza, Rogneza, zaručnica Jaropulkova, odbija da mu bude žena, jer neće „skinuti obuću sinu robinje“. Vladimir jurne na Polock, pobije joj oca i braću, silom je uzme za ženu.

Spomenik knezu Vladimiru
Spomenik knezu Vladimiru u Moskvi

Zatekavši u Kijevu zarobljenicu – Grkinju, nesrećnu kaluđericu koja je već bremenita od njegovog brata, on i nju primora da mu se preda. Sin rođen od dva oca – dva rođena brata, Svetopuk dobio je u letopisu nadimak Prokletog i bio uzrok krvavih razmirica u kneževskoj porodici. Vladimir ima pet zakonitih žena, među njima i Čehinju i Bugarku, i na sve strane ljubavnica koje žive u obližnjim selima – prema predanju njihov ukupan broj jedva da ne dostiže hiljadu žena.

Napuštena Rogneza koja se sa svojom decom – ima njih šestoro – povukla u selo Predslavino, najzad dočeka muža. Umoran knez zaspi – žena izvuče nož da ga zakolje, da osveti smrt svojih, a i svoje žensko pravo i pravo svoje dece na očevu pažnju, koje je već bilo nestalo. U tom se Vladimir probudi. Obučena u bračno ruho kneginja Rogneza sedi na praznoj postelji i čeka muža u svetloj odaji, dok njen sin, dete Izjaslav, stoji na pragu sa mačem u ruci. Smrt lebdi nad njenom glavom, jer se Vladimir zakleo da će je svojeručno kazniti. Besni muž uleti, zastane pred sinom: „ko se tebi ovde nadao!“ isupsti mač i oprosti ponositoj majci koja se nije htela svemu pokoriti. Sreća prati Vladimira, snaga ga ni u kakvoj prilici ne izdaje. Svestan nečeg naročitog u sebi, neobične sudbine, tjanstvene predodređenosti, Vladimir zahvaljuje bogovima na pobedi i životu, na sili i slavi.

Na visokom, sveštenom brdu iznad Dnjepra, u gradu Kijevu, pored svoje palate, knez postavlja kip Peruna srebrne glave i čitav niz idola. Njima se prinose čak i ljudske žrtve. Jednom je za žrtvu određen mladi Norman – hrišćanin. Otac ga ne da, propoveda protiv lažnih bogova, narod se pobuni i ubi oba hrišćanina. Tako je jako bilo ukorenjeno mnogoboštvo pred samo krštenje krajem desetog veka, u ovom Kijevu kojim je već upravljala kneginja hrišćanka, gde je već bila crkva Svetog Ilije i pravoslavni sveštenik.

Vladimir, silni slovenski knez, ide u svemu do krajnosti: u vlastoljublju i ljubavi, u blagodarnosti mržnji. Ali nije bio bez srca i razuma – pristupačan je, rado sluša mudre savete, čak ih traži od „staraca gradskih“ i starijih ratnika, o svemu misli i raspravlja, sve uređuje zajedno sa družinom. Najezde u Pribaltiku, Poljskoj, boravak u prekomorskoj Skandinaviji, detinjstvo pored Olge – hrišćanke, mladost u Novgorodu, punom stranih trgovaca i mornara, kneževanje u Kijevu, gde je bilo odvajkada Jevreja u Jevrejskoj ulici, gde su ljudi sa Volge i Kaspija donosili arapski novac, kavkaske i persijske bronzane stvari – a sa stvarima i priče – oni sa Crnog mora elenističke umetničke izrađevine – a i veru – u Kijevu kuda su se vraćali Rusi, Sloveni i Normani iz Carigrada, Bugarske, Male Azije, pa čak i iz Bagdada – dokle su ruski trgovci putovali sa Volge na kamilama – sve je otvaralo široke vidike, postavljalo najraznovrsnija pitanja: politička, ekonomska i verska, sve je  mamilo fantaziju, podsticalo volju na velika dela.

Kijev, koji je izvesno vreme plaćao danak Hazarima sa Volge, postao je već u desetom veku jezgro oko kojeg se kristalisala mlada slovenska država, okupljala ostala plemena, gravitirale oblasti na velikom putu koji pored Dnjepra spaja Baltičko i Crno more. Vladimir, koga su novgorodske prilike upućivale na sever i zapad, u Kijevu oseća nadmoćnu privlačnost Juga.

Otac je tražio centar svoje države na Dunavu, sin je čvrsto ukorenjen u Kijevu, ali bi rado stvorio oslonac u Krimu na Crnom moru. Upliće se u vizantijske političke borbe, kao vešt državnik iskoristi slabost careva Konstantina i Vasilija, pobunu Varde, opsede „Koreun“ – Herson, blizu današnjeg Sevastopolja, zauzme grad, stupi na grčku zemlju, uđe u sferu elinističke umetnosti i hrišćanske kulture. Pobedilac – varvar pregovara sa carevima kao sa sebi ravnima, traži ruku grčke princeze.

Knez Vladimir – spomenik u Novosibirsku, Rusija
Knez Vladimir – spomenik u Novosibirsku, Rusija

Ali mir donosi neočekivane rezultate: Herson je vraćen carevima, pomoćna vojska Vladimira savlađuje pobunjenika, učvršćuje grčki presto, a knez pobedilac nosi u Kijev, pored dva bronzana kipa i četiri umetnički izrađena konja, mošti sv. Klimenta i Fiva i crkvene sasude. Prati ga na ovom trijumfalnom putu i grčka princeza opremljenom lađom iz velikog Carigrada u daleku divlju Skitiju, zemlju svirepih Rusa, koji su već toliko puta pljačkali, palili, zarobljavali čak i u samoj okolini prestonice Romeja. Kako je sve to postalo moguće? Šta se zbilo, kakav je sudbonosni događaj preokrenuo odnose, pretvorio neprijatelja u branioca, varvara u rođaka, nemilosrdnog pobeditelja u velikodušnog druga? Vladimir je postao hrišćanin.

Stari ruski letopis iznosi mnoge detalje o događaju; legenda, predanje i žitije daju dramatizovanu sliku ovog velikog preokreta. Treba znati čitati te spomenike, pa i ono što je nestalo pre hiljadu godina, što je istorijski tok odavno odneo u more zaborava, sve to može da oživi, da progovori i da nam otkrije onu suštastvenu i večnu stranu pojava koja izmakne i najpreciznijem istraživaču. Letopisac beleži ove momente: okolni narodi šalju Vladimiru izaslanike sa predlogom da primi njihovu veru: Bugari sa Volge – muslimanstvo, Nemci sa zapada – hrišćanstvo na latinskom jeziku, hazarski Jevreji – Mojsijevu veru i najzad grčki filozof – pravoslavno hrišćanstvo.

Svako hvali svoju veru a Vladimir se naročito zadržava na propovedi Grka; druge godine Vladimir saziva  svoje savetnike, raspravlja o raznim verama, dobija savet da sam pošalje svoje ljude u razne zemlje da vide: „Ko i kako služi Bogu“. Rusi se opredele za carigradsko pravoslavlje jer za vreme službe Patrijarha u Svetoj Sofiji, „nisu znali da li su na nebu ili na zemlji“ a „nijedan čovek okusivši slatkog neće gorko“ tako i oni upoznavši se sa grčkom verom neće drugu; Vladimir obećava da će se krstiti ako bude zauzeo Herson, traži grčku princezu, dobija je pod uslovom da će se krstiti, prima hrišćanstvo, izmiruje se sa Grcima, venča se i krsti rusku zemlju.

U istorijskom aspektu ovo može da znači samo toliko da je Vladimir, kao i njegovi podanici, dolazio u dodir sa predstavnicima raznih naroda i vera, da su ruski trgovci, ratnici, putnici u daleke zemlje, imali mnogo iskustava i mogli činiti poređenja, da su se razne verske, kulturne, političke zajednice borile za prevlast u još mnogobožačkoj Rusiji i da je grčki uticaj nadvladao. Na svome pak naivno-mudrom jeziku, koji stvarnost predstavlja konkretno i simvolično, slikovito i mistično, stari kaluđeri i književnici pričaju nam i nešto drugo.

Vladimir, pobožni mnogobožac, sa naročitom pažnjom sluša priču o Bogu Tvorcu, o raju i grehu, o Iskupitelju i Strašnome Sudu. „On koji je osećao dejstvo nevidljivih sila u ličnoj sudbini svojoj, saznaje sada o Izvoru i postanku sveta“. Otkriva mu se svest o grehu i kazni, etika hrišćanstva. Njegova živa i tvoračka mašta prima slike odmazde i mučenja, blaženstva i žrtve, milosrđa i zasluga. Vladimir je potresen: „Krsti se i bićeš sa pravednima u raju“. Vladimir razmišlja. Čovek nesalomljive volje i jakih strasti uživljuje se u sferu duhovnih vrednosti. Njemu se otkriva misao i vera, ljubav i dobrota, svemoć i pravda Božija.

Krštenje svetog kneza Vladimira
Krštenje Svetog kneza Vladimira (Viktor Vasnjecov), freska u Crkvi Svetog Vladimira u Kijevu

Slede razgovori o veri. Ljudi koji su bili u Carigradu donose odjek mističnog iskustva, još tuđeg knezu i većini njegova naroda. Videli su „lepotu“ koja nadmašuje sve što se u drugim zemljama može naći, preživeli su radost koje nema u službi latina, muslimana, jevreja i najzad osetili su da tu, u Sv. Sofiji, Bog zaista prebiva sa ljudima. Ovi i ovakvi uticaji pripremaju ono što će politički događaji omogućiti, ali što su oni sami od sebe nedovoljni da stvore: duhovni preokret i mistično rođenje Vladimira i njegova naroda.

Postavši hrišćanin, „iscelivši se i progledavši“, Vladimir ne baci samo Perunov idol u reku, ne pokrsti samo svoje ljude, predavši ih toploj molitvi Bogu,  ne pozove samo sveštenike i episkope, crkve sagradi, da crkveni ustav – on se iz dubine preporodi. O tome svedoče ne samo stara predanja i narodne pesme nego i sama njegova dela. Krstitelj i graditelj, zakonodavac i vladar, u svakom pravcu Vladimir je pre svega hrišćanin. Ne širi hrišćanstvo mačem, kao Karlo Veliki na Zapadu, nego uticajem primera i ličnosti, zračenjem svoje snažne volje sada upravljene jednom cilju – ostvarenju onoga što je duši postalo najviše blago i vrhovna istina. „Da je vera loša, ne bi je knez primio“, govore ljudi  u Kijevu. „Da je vera loša, ne bi je primila Olga, najmudrija od žena“, govorili su savetnici kneževi.

Darežljiv po prirodi, Vladimir postaje milosrdan. Svako na njegovu dvoru dobija jelo i piće, a nedužnoj sirotinji šalje se jelo kući. „Gde su bolesni, ništi?“ pitaju sluge noseći po gradu meso i ribu, hleb i med. Knez hrišćanin neće da kazni smrću ni razbojnike, ni ubice. „Bojim se greha“, odgovara on episkopima koji ga poučavaju. „Postavljen si od Boga da kazniš zle i da nagrađuješ dobre“. Vladimir, čiji se mač pročuo nadaleko kod naroda koji žive u hladnoj Pribaltici, kod onih na obalama Volge i Kame, kao i na raskošnom grčkom jugu, sada nerado ratuje. Kada jednom mora, da bi odbranio zemlju od svirepih napada Pečenega, zavetuje se da će podići hram Preobraženju ako ih bude savladao. Vladimir zna da odsad on sam, i ljudi njegovi i narod i zemlja, koja će se kasnije prozvati „Sveta Rusija“, sve je u ruci jednoga Boga i Hrista Spasitelja.

Posle smrti svoje Vladimir postaje nebeski zaštitnik Rusa, njihov branitelj i svetac. Krst njegov, sačuvan u Crkvi, ukorenjen je i u narodu. Već u 11. veku mitropolit Ilarion, za vreme Jaroslava Mudrog, upoređuje Vladimira sa oračem koji je uzorao netaknutu zemlju. Sin mu Jaroslav „nasъя knižimi slovesы serdca vъrnihъ ljюdeй“ – sakupio je i dao prepisivati knjige „a to su reke koje napajaju vasionu“, teše i poučavaju, prosvećuju mudrošću i verom.

Jaroslav nastavlja delo Vladimirovo, a u 12. veku Vladimir Monomah, uzor kneza hrišćanina, zapoveda: „Ni pravednog ni krivog nemojte ubiti, a ni narediti da se ubije…nemojte ubiti nijedne hrišćanske duše“. U duhu Vladimirova hrišćanstva u svojoj „Pouci deci“ Monomah govori o kajanju, suzama, milostinji, traži da knez bude pravosudan, milosrdan i pristupačan, da se lično brine o udovicama, siročadi, siromasima, da ne da bogatima i jakima da čine zlo i nepravdu.

Ikona ravnopostolnog kneza Vladimira
Ikona ravnoapostolnog kneza Vladimira

Narod je opevao Vladimira, milostivog kneza, njegove gozbe, njegovu dobrotu i dao mu nadimak „Prekrasno Sunašce“ – „Krasnoe Solniško“. Značenje Vladimirove ličnosti, ličnosti kneza – krstitelja, ravnog apostolima, prožima njegove naslednike, upravlja Hristu njegov narod, prodire kroz tamu vekova, i najzad dopire i do nas. Jer i mi čuvamo u duši idealnu sliku njegove „Svete Rusije“.

1938.

Objavljeno u: Aleksandra Serđukova: „Zavetno služenje ruskoj kulturi“, Novi Sad, 2018.

 

Aleksandra Anatolijna Rozenšild fon Paulin Serđukova (pojedini autori navode je i kao Serdjukovu), (Omsk, 1893 – Novi Sad, 1978) je ruska plemkinja i jedna od najznačajnijih predstavnica intelektualnog dela „bele Rusije“. Nakon „Krimske evakuacije“, 1920. godine, utočište je sa porodicom našla u Kraljevini SHS, konkretno u Novom Sadu, u koji stiže preko Carigrada i Kotora i ostaje do kraja života. Njen otac bio je autentični pripadnik viteškog tevtonskog reda, general iz lične pratnje Imperatora Nikolaja II. Serđukova je bila saradnik literarnih i pedagoških časopisa Novog Sada, Beograda, Subotice, Skoplja, Kotora i Cetinja.

Publikovala je članke u beogradskim, nedeljnim novinama, kao i u mnoštvu drugih listova i časopisa: Ruski glas (1931-1941), Letopis Matice srpske, Srpski književni glasnik, Književni sever, Hrišćanska misao, Hrišćansko delo, PutZapisi, Venac, Glas Boke itd. Bila je predsednik novosadskog ogranka ruske Matice, autor mnogobrojnih članaka i stručnih radova na temu obrazovanja, autorka knjige Hrišćanstvo i savremenost, pokretač mnogih aktivnosti ruske kolonije u Novom Sadu. Knjiga Hrišćanstvo i savremenost zbog izuzetno kritičkog odnosa prema nacizmu i boljševizmu, bila je zabranjena i uništena odmah po objavljivanju, 1939. godine. Slučajno sačuvani primerak omogućio je ponovno izdanje ove knjige, 1995. godine.

Serđukova je danas je gotovo zaboravljena.

 

Izvor Novi Standard