Ekonomist: Globalizacija je mrtva, treba nam novi ekonomski projekat

Globalizacija je već iza nas. Treba da se sa njom pozdravimo i da svoj um usmerimo prema multipolarnom svetu koji je u nastajanju

Odlomak iz knjige i intervju sa Majklom O’Salivenom autorom „The Levelling“ (Nivelisanja).

Da li je svet posvedočio „vrhunac demokratije“? Da li će se u budućnosti otvorena društva sa slobodnim tržištem boriti u međunarodnim odnosima protiv autoritarnih država sa državnim kapitalizmom? Sama pitanja prizivaju nostalgična osećanja prema naizgled jednostavnijoj prošlosti. Za Majkla O’Salivena, nekada investicionog bankara i ekonomiste sa Prinstona, mnogo je korisnije razmotriti budućnost.

Knjiga gospodina Salivena, „The Levelling: What’s Next After Globalisation“ (Nivelisanje: Šta dolazi posle globalizacije) pruža jednu skicu [moguće budućnosti]. On vidi multipolarni svet u nastajanju za koji nisu pripravne mađunarodne ustanove. Zabrinuto uzdiše zbog sveta niskog rasta i visokih dugova – i poziva na „svetski sporazum o riziku“ prema kome bi centralne banke pribegavale merama kao što je kvantitativno popuštanje (quantitative easing) u skladu sa dogovorenim uslovima.

Ali najintrigantnije izlaganje problema jeste njegovo poređenje današnjeg sveta sa Patnijevim debatama (U pitanju je serija rasprava o novom ustavu za Britaniju između 28. oktobra i 11. novembra 1647. godine, prim. prev.) iz Engleske 17. veka, kada je praktičnost demokratije zasnovane na pravima po prvi put zagovarala stranka nazvana „Leveleri“ (njihovo ime inspirisalo je naslov knjige). Svet će se, smatra on, rascepiti na „levelerske“ države koje su privržene pravima i slobodama, i one „levijatanske“ koje su zadovoljne rastom kojim upravlja država i skučenijim slobodama.

Kao deo inicijative Otvorena budućnost (Open Future) časopisa Ekonomist O’Salivenove ideje su ispitane kroz kratak intervju. Ispod intervjua je odlomak iz njegove knjige, o kraju globalizacije.

Opišite šta dolazi posle globalizacije – kako će izgledati svet koji predviđate?
Globalizacija je već iza nas. Treba da se sa njom pozdravimo i da svoj um usmerimo prema multipolarnom svetu koji je u nastajanju. Njime će dominirati najmanje tri velika područja: Amerika, Evropska unija i kinocentrična Azija. Ovi regioni će sve više prihvatati različite pristupe ekonomskoj politici, slobodama, ratovanju, tehnologiji i društvenim pitanjima. Države srednje veličine poput Rusije, Britanije, Australije i Japana boriće se da pronađu svoje mesto u svetu, dok će nastati nova koalicija, poput „Hanzeatske lige 2.0“ malih, naprednih država kao što su one u Skandinaviji ili na Baltiku. Institucije 20. veka – Svetska banka, Međunarodni monetarni font i Svetska trgovinska organizacija – će se u sve većoj meri pokazati disfunkcionalnim.

Šta je ubilo globalizaciju?
Najmanje dve stvari su zadale smrtan udarac globalizaciji. Prvo, ekonomski rast je usporen, i posledica toga je što je rast postao sve više „finansijalizovan“: dug je porastao i bilo je sve više „monetarnog aktivizma“ – naime, centralne banke su upumpavale novac u ekonomiju tako što su kupovale hartije od vrednosti, kao što su obveznice i u nekim slučajevima čak i akcije – kako bi održale međunarodnu ekspanziju. Drugo su nuspojave, ili bolje rečeno ono što se percipira kao nuspojave globalizacije: imovinska nejednakost, dominacija multinacionalnih kompanija i disperzija globalnih snabdevačkih lanaca, što su sve postala goruća politička pitanja.

Da li je smrt globalizacije bila neizbežna ili je mogla (i trebalo) da bude izbegnuta?
Ovde je problematičan činilac to što nema središnjeg tela ili autoriteta koji bi oblikovao globalizaciju, izuzev možda Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum) ili možda Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Co-operation and Development). Na mnogo načina, kraj globalizacije je obeležen slabim i neodlučnim odgovorom na svetsku finansijsku krizu. Uopšte uzev, odgovor je bio da se smanji trošak kapitala a ne da se pažnja posveti korenskim izrocima krize. Zbog toga će svetska ekonomija posrtati, opterećena dugovima i spremna da posegne za lakim novcem centralnih banaka.

Naslov knjige dolazi od „levelera“ iz vremena britanskih Patnijevih debata iz polovine 17. veka. Ko su oni bili i šta nas pripovest o njima može naučiti danas?
Leveleri su skroviti dragulj britanske istorije. Oni su bili grupa iz 17. veka u Engleskoj, koja je učestvovala u raspravama o demokratiji koje su se odigrale u delu Londona, Patniju (Putney). Njihovo dostignuće je bila izrada Narodnog dogovora (An Agreement of the People), koji je bio niz manifesta kojima je naznačena prva popularna koncepcija onoga što bi ustavna demokratija mogla da bude.

Leveleri su zanimljivi iz dva razloga. Prvo, u kontekstu njihovog vremena, pristup im je bio konstruktivan i praktičan. Dogovor je formulisao šta narod želi od onih koji mu upravljaju na jasan i opipljiv način. Na primer, oni su predložili vremensko ograničenje obavljanja političkih funkcija kao i da se zakoni o zaduženosti ravnopravno primenjuju i na bogate i na siromašne.

Drugo, oni su zanimljivi zbog načina na koji su protiv pokreta krenuli a zatim ga razbili vojni zapovednik Oliver Kromvel i veliki (Grandees, onovremena elita). Ovo bi trebalo da ohrabri sve veći broj novih političkih stranaka, kao što su Promeni Ujedinjeno Kraljevstvo (Change UK) i nove kandidate da budu razboriti oko toga kako pristupaju procesu političke reforme i promene.

Predviđate nove međunarodne institucije koje će zameniti arhaične dvadesetovekovne koje su odgovarale drugačijem vremenu. Kako će one funkcionisati? I mogu li zemlje sa tako različitim vrednostima (naime, demokratski, tržišno orijentisani „leveleri“ i državno upravljana društva i ekonomije, „levijatani“) zaista da sarađuju?
Hladnoratovskom rivalstvu između komunističke Rusije i Amerike data je velika važnost, a sada neki žele da vide sučeljavanje civilizacija između Amerike i Kine. U Nivelisanju budućnost se odlikuje postojanjem najmanje dva pristupa vršenju javnih poslova.

Najkarakterističniji pristup zemljama koje poslove obavljaju na sopstveni način biće ono što bi Leveleri nazvali „pravom slobodno rođenog čoveka“ ili ideja otvorenog društva. Levelerski pravilnik predstavlja jasnu političku formulu koju Evropljani i Amerikanci prepoznaju kao svoje vrednosti, iako je to u praksi sve manje tako.

Iskušenje ovom pravilniku dolazi iz sve veće prihvatljivosti manje demokratičnog načina za uređenje društava, i u razvojenim zemljama i u zemljama u razvoju. S tim će biti povezan sukob sve većeg dela biračkog tela koje će hteti da ima otvorenije društvo kako ekonomije budu postajale otvorenije.

Kako svet bude evoluirao duž pravaca ka levelerskim i levijatanskim tipovima društava, moguće je da će neke zemlje, poput Rusije, levijatanski pristup – odnosno, red u zamenu za suženu demokratiju i prava – biti prihvaćen način života. U drugim zemljama, najzanimljija među njima je Kina, kako ekonomija bude gubila zamajac i kako se bude preobražavala, može da nastane pojačana napetost između grupa koje zastupaju levijatanska gledišta (koja neizbežno podržavaju „Veliki“) i suprotstavljenih levelerskih grupa (koje favorizuju jednakost prilika i višepartijski sistem). Uloga i gledišta žena, posebno u Kini, kao i manjinskih grupa poput homoseksualne zajednice biće od prevashodnog značaja.

Nastajanje novog svetskog poretka, zasnovanog na velikim oblastima obeleženih levelerskim i levijatanskim načinima upravljanja, reminiscira nekoliko istorijskih epoha. Izazov u narednih nekoliko godina za levijatanski orijentisane nacije poput Kine biće da održe ekonomsku stabilnost kako povećana nezaposlenost, na primer, ne bi raskinula „levijatanski ugovor“. Isto tako, izazov za levelerske države biće da održe otvoreno društvo uzajamne blagonaklonosti, suočene sa političkom i potencijalno ekonomskom nestabilnošću.

DOVIĐENjA GLOBALIZACIJO
Odlomak iz „The Levelling: What’s Next After Globalization“ (Public Affairs, 2019).

Možda bi bilo bolje da oni koji su stasali kao ljubitelji globalizacije pređu preko toga, prihvate da je prošla, i počnu da se prilagođavaju novoj realnosti. Mnogi će pružiti otpor i, poput trideset pet stručnjaka za spoljnu politiku koji su objavili oglas u Njujork tajmsu 26. jula 2018. godine pod parolom Zašto bi trebalo da sačuvamo međunarodne institucije i poredak (Why We Should Preserve International Institutions and Order), i osećaće kako bi postojeći svetski poredak i institucije trebalo održati. Ne slažem se sa njima. Globalizacija, barem u onom obliku u kojem su je ljudi prihvatili i počeli u njoj i da uživaju, je disfunkcionalna. Iz ove polazišne tačke  kretanje od globalizacije može da se usmeri duž dva različita pravca.

Jedan, opasan scenario, je da posvedočimo kraj globalizacije naprečac, na poprilično sličan način kao što se urušio prvi period globalizacije 1913. godine. Ovaj scenario je favorit komentatora zato što im omogućava da pišu o krvavim katastrofama okončanja sveta. To je, srećom, malo verovatan ishod, i izvinjavamo se zbog toga mnogim admiralima u naslonjačama, delu komentarijata, koji, na primer, govori željno o sukobu u Južnom kineskom moru. Smatram da je zamašna pomorska bitka između Kine i Sjedinjenih Država malo verovatna.

Umesto toga, evolucija novog svetskog poretka – potpunog multipolarnog sveta koji će činiti tri (ili možda četiri, zavisno od toga kako će se Indija razvijati) velika regiona koji se razlikuju u funkcionisanju njihovih ekonomija, zakona, kultura, bezbednosnih mreža – se očevidno odigrava. Moj osećaj je da je sve do 2018. godine, multipolarnost bila više teoretski koncept – više nešto o čemu se pisalo nego nešto što se moglo posvedočiti. To se brzo menja: trgovinske tenzije, napredak tehnologije (poput kvantnog računarstva), i tehnološka regulacija samo su neke od pukotina duž kojih se svet razdvaja na posebne regione.

Multipolarnost zadobija snagu i imaće dve široke ose. Prvo, polovi u multipolarnom svetu moraju da budu veliki u pogledu ekonomske, finansijske i geopolitičke moći. Drugo, suština multipolarnosti nije samo što su polovi veliki i moćni već i da razvijaju drugačije, kulturno konzistentne načine obavljanja poslova. Multipolarnost, gde regioni rade stvari posebno i drugačije, je takođe veoma različita od multilateralizma, gde se radi zajednički.Kina je posebno zainteresovana u ovom kontekstu za smenu od globalizacije prema multipolarnosti, ne najmanje zato što je na Svetskom ekonomskom forumu 2017. godine kineski predsednik tvrdio da štafeta globalizacije pripada Kini. Kina je imala ogromne koristi od globalizacije i onoga što ju je pratilo (kao na primer članstvo u Svetskoj trgovinskog organizaciji), i igrala je vitalnu ulogu u dinamici snabdevačkog lanca koji je bio pogon globalizacije.

Međutim, trgovinski tokovi u Kini sve više ukazuju na pomeranje od globalizovanog sveta prema onom koji je više regionalno fokusiran. Na primer, podaci Međunarodnog monetarnog fonda pokazuju da su 2018. godine u odnosu na 2011. godinu, Kambodža, Vijetnam, Laos i Malezija trgovale više sa Kinom i relativno manje sa Sjedinjenim Državama. Ove države, zajedno sa Bangladešom i Pakistanom, dozvolile su sebi da budu omamljene trgovinskim i investicijskim odnosima sa Kinom i sada se nalaze u njenoj orbiti.

Međutim, ni sama Kina nije globalizovana: sve je teže zapadnim kompanijama da posluju pod ravnopravnim uslovima sa kineskim kompanijama, i proticanje kako novca tako i ideja – redom iz Kine i u Kinu – uveliko je smanjeno. Proticanje ljudi je drugi pokazatelj. Kretanje u okviru Kine je dinamično i verovatno je više upravljano nego ranije, ali kretanje stranaca u Kinu je majušno u odnosu na druge države, i Kina je tek nedavno ustanovila agenciju (Dražvnu imigracionu upravu – State Immigration Administration – na partijskom Kongresu 2018. godine) kako bi obrađivala pristizanje u zemlju. Tako da kako je Kina postala važan pol, postala je manje globalizovana i, što je ipak diskutabilno, doprinosti trendu ka deglobalizaciji.

Na širem planu, bez biranja pojedinačnih zemalja, možemo da izmerimo u kojoj meri svet postaje multipolaran ispitivanjem agregatnih kretanja u trgovini, bruto društvenom proizvodu, stranim direktnim investicijama, veličinom vladinih budžeta i stanovništva. Svi ovi pokazatelji su mnogo manje koncentrisani, odnosno raštrkaniji su, nego što su ranije bili, i sve više se okupljaju oko nekoliko polova. Na primer, tokom pet godina između 2012. i 2017, ukupne strane direktne investicije u Australiju iz Kine povećavale su se po godišnjoj stopi od 21 odsto, u poređenju sa šest odsto [godišnjom stopom rasta] investicija iz Sjedinjenih Država u Australiju, što ukazuje na povećavanje azijskih investicija u Australiju.

[…]

Iako je multipolarnost zasnovana na rastućoj disperziji i regionalizaciji ekonomske moći, ona se očitava i na druge načine, posebno u pogledu vojne moći, politike i sajber sloboda, tehnološke sofisticiranosti, rasta finansijskog sektora i većeg osećaja kulturnog prvenstva i samopouzdanja. Ovo nije tako lako izmeriti kao ekonomsku multipolarnost, ali se neki jasni obrisi pojavljuju. Da bismo pokušali da sintetizujemo šta jedan pol podrazumeva, možemo da ukažemo na nekoliko početnih faktora: veličina zemaljskog BDP-a, mnogoljudnost populacije, postojanje imperijalnog nasleđa, obim njegove regionalne ekonomske uloge, veličina vojske i njena sofisticiranost (na primer apsolutan iznos vojne potrošnje, broj ratnih brodova i borbenih aciona), njeno mestu na Indeksu humanog razvoja Ujedinjenih nacija (UN Human Development Index) u odnosu na region i njegovo učešće (ili neučešće) u regionalnom okupljanju (poput NATO ili Evropske unije).

U skladu sa ovom šemom Evropska unija, Sjedinjene Države, Kina i potencijalno Indija jesu polovi, dok se Japan i Rusija ne kvalifikuju za posebne polove. Rusija, na primer, dobro se kotira kod pojedinih aspekata multipolarnosti (na primer u vezi sa vojskom), ali u sadašnjem stanju ona nikada ne može da postane istinski pol u smislu u kojem smo koristili taj termin.

[…]

Putanja ka multipolarnosti neće biti glatka. Jedna napetost ima svoje izvorište otuda što je od Industrijske revolucije svet imao jednu sidrišnu tačku, u smislu mesta i brzine globalizacije (Britanija u 19. veku i Sjedinjene Države u 20. veku). Činjenica da sada postoje najmanje tri referentne tačke uvodi novu i potencijalno neizvesnu dinamiku u svetskim odnosima.

Visok je potencijal za podele, nerazumevanje, i sukobe u vezi sa sve različitijim načinima na koje se poslovi obavljaju između glavnih polova. U suštini, multipolarnot znači da umesto da govorimo zajednički jezik, glavni polovi govore različite političke jezike. Trgovinske tenzije ovde predstavljaju očitu mogućnost. Drugi oblik tenzija je kriza identiteta nastala kod onih zemalja  koje nisu u celosti u okviru jednog pola – opet, tu su Japan, Australija, Ujedinjeno Kraljevstvo kao prvi primeri – i kriza ambicija onih država poput Rusije koje žele da budu pol ali im nedostaju potrebna sredstva kako bi tu ulogu uverljivo mogle da igraju.

Na nižem nivou, posledice kraja globalizacije kakvu je znamo i put ka multipolarnosti postaće veliki deo političkih rasprava. Na margini tog razvoja, protok ljudi, ideala i kapitala može da bude manje globalan i više regionalan i vremenom bi mogao biti još više polarizovan rastućim osećajem regionalizacije između glavnih polova. Na negativan način, multipolarni svet može biti vododelnica koja ukazuje na vrhunac demokratije i potencijalan početak takmičenja između regiona za suparničke vizije demokratije, institucionalne snage, državništva i upravljanja.

 

Preveo Miloš Milojević

 

Naslovna fotografija: Getty Images

 

Izvor Ekonomist, 28. jun 2019./Stanje stvari, 03. septembar 2019.