Nebojša Malić: Ne pitajmo se hoće li srpstvo opstati, već šta možemo učiniti da opstane

Opštenarodno spasenje je prevelik teret za jednog čoveka, ali neznatan kada ga na sebe preuzme ceo narod kojega se to dotiče

Može li se zaustaviti sunovrat srpstva?

Ovo je istovremeno i ključno pitanje vremena u kojem živimo, i potpuno pogrešno pitanje. Evo zašto. Naime, način na koji je postavljeno izmešta subjekt – mene, vas koji ovo čitate, i sve nas koji se smatramo Srbima – i odgovornost za zaustavljanje sunovrata ostavlja nekom drugom. Da li državi? Da li vladaru, ili nekoj političkoj stranci, verskoj ustanovi, dobrotvornom društvu? Odgovora nema, jer je to prevelik zalogaj za sve, osim možda države koja to evo ili ne može ili neće.

Ali ako se pitanje drugačije postavi – na primer: Šta konkretno svako od nas može da uradi da zaustavi sunovrat srpstva? – odjednom se otvara bezbroj mogućih odgovora. Jer opštenarodno spasenje je prevelik teret za jednog čoveka, ali neznatan kada ga na sebe preuzme ceo narod kojega se to dotiče.

Ovo mi je palo na pamet u nedelju posle podne, kada sam u sali crkve Sv. Luke malo izvan Vašingtona slušao besede profesora Miloša Kovića i Mila Lompara. Čitaocima Sokola su njihova imena i dela odavno poznati, obojicu već dugo čitam, cenim i citiram ovde. Sada sam imao prilike i da ih upoznam lično, i samo su potvrdili ranije utiske.

Ković i Lompar su trenutno na turneji po severnoj Americi u organizaciji izdavačke kuće Catena Mundi iz Beograda, i njihove besede o „zavetnoj istoriji Srba“ su deo promocije novih knjiga. Svakome ko ima volje i prilike preporučio bih da ih čuje, jer njihove reči razgone smutnju i beznađe koje svakodnevno stvara propaganda kvislinškog kulta i njegovih stranih gospodara. Ali i navodi na razmišljanje o tome ko, kako i kada treba da se bori za budućnost srpstva.

Dabome, najčešći i prvi odgovor je „država d’uradi nešto“, a znate šta ja mislim o tome. Od ove i ovakve država, mrka kapa. Mada je bilo i gorih vremena, kada je vlast aktivno radila protiv svakog nacionalnog interesa na svaki mogući način. Ali ako ćemo od zvaničnog Beograda očekivati da odbrani srpstvo, bojim se da ćemo „zarobiti sebe u tuđina“ pre isteka sledeće decenije.

Opet, čitaocima Sokola će ovo zvučati poznato, ali moj stav – koji, sudeći po onome što sam čuo, dele Ković i Lompar (neka me isprave ako grešim) – je da ćemo pre nešto postići ako „poguramo“ sami. To ne mora da znači da moramo sve pojedinačno; kad vuče svak na svoju stranu, ne stiže se nigde, ali kada ljudi rade u korist zajedničke stvari, pa vuku svak svojim snagama ali u istom pravcu i sa istim ciljem, i te kako mogu da ostvare velike pomake. Ideja je da se dogovaramo oko toga kako bi ta zajednička stvar trebalo da izgleda, šta su kratkoročni a šta dugoročni ciljevi, šta konkretno može da se uradi odmah a šta treba da se gradi korak po korak dok ne bude spremno za sledeću fazu.

Navešću jedan od primera koji je spomenut danas: kako učiti decu u rasejanju da govore srpski? Postoje crkvene škole, ali ne postoje knjige pomoću kojih može da se predaje. Udžbenici koji se koriste po školama u samoj Srbiji su u najmanju ruku tragični, a u najgorem slučaju sprovode neprijateljsku propagandu i rasrbljavaju omladinu. Šta da se radi?

Meni se bar čini da bi idealno rešenje bilo da filolog, lingvista, pedagog, a možda i neko ko je sve te tri stvari, sačini bukvar srpskog jezika – i to ne da izmišlja toplu vodu, nego da prilagodi neki stari – i da onda, recimo, crkva oko koje su škole u rasejanju okupljene finansira njegovu štampu i prodaju. Da se stvori standard, po kojem će srpski moći da se predaje deci svuda po svetu. Potom će lako moći da se u samoj Srbiji kaže „evo šta tražite hleba preko pogače i štampate tu neke hrvatske bukvare latinicom, kad postoji svetski a naš bukvar u širokoj upotrebi?“ I problem rešen, bez države, bez politike, bez partijašenja i ugrađivanja i spletki. Prepreke se jednostavno zaobiđu i dovedu pred svršen čin. Samo je potrebno malo dobre volje, veštine i truda.

Da se ja iole razumem u lingvistiku, već bih počeo sa radom, znajući da je to najteži deo posla, a sve ostalo se posle maltene posloži samo od sebe. Ima mnogo stvari koje bi mogle da se urade po istom ili sličnom obrascu. Umesto da čekamo da nam neko drugi rešava probleme – gde smo to naučili? Od koga, i s kojom namerom? – zašto da ne počnemo da ih rešavamo sami? Pa ako ne znamo, nije sramota, naći će se ko zna i ume. Još uvek nas ima.

Dugo već ovo govorim, ali „borba neprestana“ počinje malim stvarima, poput odbijanja da se piše kusom latinicom. Takvim naizgled beznačajnim gestovima gradi se dugo urušavano samopoštovanje, koje je preduslov za zdravo delovanje. Posao pred nama trenutno deluje nepregledno i nesavladivo, jer smo razbacani, razbijeni, raspamećeni. Biće daleko manji i lakši kad udružimo snage i počnemo da čistimo šikaru pedalj po pedalj.

Priznajem da sam u poslednjih par godina zapostavio Sokola, mada ne i srpsku stvar. Obećavam da ću odsad malo više da se angažujem, da predlažem rešenja i konkretne korake, ali i širu strategiju dalje borbe. Jer ko će, ako ne mi? I kada, ako ne sad?

 

Autor Nebojša Malić

 

Naslovna fotografija: vs.rs

 

Izvor sivisoko.blogspot.com, 02. septembar 2019.