Драгољуб Којчић: Србија и данас има своју мисију

Србија је поново прва на удару највећих претњи идентитетским вредностима Европе. Тако је било 1389, тако је било 1914, тако је и данас

Кад се богови на небу свађају, људи на земљи ратују!” То је метафора из трезора хеленских политичких мудрости. У наше доба не сукобљавају се баш богови, него политичке вредности. После искуства масовних страдања у два светска рата, модерни свет, и посебно Европа, пронашли су принцип одрживог мира у владавини међународног права. Демократија је требало да буде универзални критеријум који доказује цивилизацијску зрелост друштава и држава и квалификује их за учествовање у међународној политици и одлучивању. Формиране су Уједињене нације са Саветом безбедности. Хладни рат је указао на потребу још чвршћег политичког повезивања и усаглашавања како политичке поларизације између Истока и Запада не би прерасле у отворени сукоб. Основана је Организација за европску безбедност и сарадњу као прихватљиви пресек различитих идеолошких становишта и различитих политичких интереса. ОЕБС, исто као и институције Европске уније, представља и опредмећује вредносне принципе модерног доба. Могло би се рећи да је Европа, упркос свим „костурима из ормана” и клиповима које несавршена стварност баца у точкове напретка, кренула ка цивилизованој и демократској хомогенизацији.

А онда, почетком деведесетих година двадесетог века, „случај Југославија” показује да политички демони Старог континента поново почињу свој опскурни плес. Под плаштом демократског новоговора, идеолошке, верске и саучесничке спреге, за које смо мислили да су одавно потрошиле своје историјско време, експресно и брутално разваљују Југославију која је била корисна реторта европског јединства различитости. Био је то први симптом да одмрзнути вирус почиње да једе и даље крхки вредносни скелет новога света. Појавом милитантног албанског сецесионизма на тлу Србије Европска унија суочава се са изазовом чији значај превазилази простор Балкана и угрожава карактер Монеовог и Шумановог пројекта. Право питање политичког дарвинизма је: како једна терористичка организација криминогеног састава може да пољуља столетно европско стабло владавине права, демократије и грађанске културе? Или – због чега Европа Лока, Русоа и Мила одустаје од принципа на којима је створена и стаје на страну терористичке ОВК и самопрокламоване и лажне државе Косово, а против Србије, која у свом повесном трајању има Душанов законик, Сретењски устав и допринос ослобађању света у два светска рата?

Тешком муком испослована прилика да се културно јединство европских народа коначно и политички заокружи пропуштена је под налетом нелегитимне, незаконите и антицивилизацијске акције албанских сецесиониста на Косову и Метохији. Као што је већ навикла током своје хиљадугодишње историје, Србија је поново прва на удару највећих претњи идентитетским вредностима Европе. Тако је било 1389, тако је било 1914, тако је и данас.

Проблем је увек исти: Европа не препознаје претњу која руши њен сопствени поредак. Наивно је веровање да ће се некритичким удовољавањем Албанцима купити мир у кући. У природи неправа је да се канцерозно проширује кад види да пред собом нема препрека. Да ли је ико у Бриселу анализирао које то вредности заступају ратне и политичке вође ОВК и какве везе има Рамуш Харадинај са европским политичким хабитусом? Најзад, где ће се све то зауставити?

Европска унија је и под другим претњама које урушавају њене напоре да постане вредносно јединствена и стабилна политичка заједница. Србија је то уочила и стрпљиво емитује убедљиве аргументе против једностраног испуњавања албанских очекивања за беспоговорно признавање Косова и Метохије у границама које су наметнуте ратним дејствима против наше земље и противно прокламованим вредностима ЕУ.

Осим принципијелног позивања на норме међународног права и подршке коју добија од Русије, Кине и половине земаља чланица Уједињених нација, Србија своју позицију утврђује управо представљајући се као органски део света који себе сматра баштиником класичних хуманистичких идеала и демократске политичке културе. Србији то место свакако припада више него неким земљама које је Брисел већ примио у своје редове. Посета Александра Вучића САД очигледно је постигла да, насупрот снажном албанском лобирању које се заснива на моћи новца, управо овај профил Србије почиње да добија на значају и приближава нас одрживом решењу за Косово и Метохију. У вишегодишњем низу његове стрпљиве и упорне политике, ова посета је од изузетне и вишеструке важности за нашу земљу. И не само за њу. Србија свакако није најважније питање бриселских политичких институција, али је уз брегзит, мигрантску кризу и унутрашње идеолошке несугласице земаља чланица, један од показатеља да напуштање вредности које утемељују ЕУ растаче њену компактност и њен субјективитет. Утолико ће Вучићева посета Америци отворити критичко преиспитивање досадашњег модерирања Брисела у преговорима између Београда и Приштине, а пред водеће европске лидере поставити суштинско питање: да ли су уступци размаженим и безобзирним клијентима са Косова нанели штету смислу и достојанству Европске уније, онолико колико су осакатили Србију?

Политички и културни карактер Србије, њену приврженост универзалним вредностима на којима се заснива вера у могућности човечанства, можда најбоље илуструје мишљење руског амбасадора Боцан-Харченка: „Београд је карика у односима Русије и Запада”. У ствари, једина одговорна креација света у којем живимо је она коју осветљавају зраци будућности. Србија и данас има своју мисију.

 

Аутор је Директор Завода за уџбенике

 

Извор Политика, 5. септембар 2019.