Dragoljub Kojčić: Srbija i danas ima svoju misiju

Srbija je ponovo prva na udaru najvećih pretnji identitetskim vrednostima Evrope. Tako je bilo 1389, tako je bilo 1914, tako je i danas

Kad se bogovi na nebu svađaju, ljudi na zemlji ratuju!” To je metafora iz trezora helenskih političkih mudrosti. U naše doba ne sukobljavaju se baš bogovi, nego političke vrednosti. Posle iskustva masovnih stradanja u dva svetska rata, moderni svet, i posebno Evropa, pronašli su princip održivog mira u vladavini međunarodnog prava. Demokratija je trebalo da bude univerzalni kriterijum koji dokazuje civilizacijsku zrelost društava i država i kvalifikuje ih za učestvovanje u međunarodnoj politici i odlučivanju. Formirane su Ujedinjene nacije sa Savetom bezbednosti. Hladni rat je ukazao na potrebu još čvršćeg političkog povezivanja i usaglašavanja kako političke polarizacije između Istoka i Zapada ne bi prerasle u otvoreni sukob. Osnovana je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju kao prihvatljivi presek različitih ideoloških stanovišta i različitih političkih interesa. OEBS, isto kao i institucije Evropske unije, predstavlja i opredmećuje vrednosne principe modernog doba. Moglo bi se reći da je Evropa, uprkos svim „kosturima iz ormana” i klipovima koje nesavršena stvarnost baca u točkove napretka, krenula ka civilizovanoj i demokratskoj homogenizaciji.

A onda, početkom devedesetih godina dvadesetog veka, „slučaj Jugoslavija” pokazuje da politički demoni Starog kontinenta ponovo počinju svoj opskurni ples. Pod plaštom demokratskog novogovora, ideološke, verske i saučesničke sprege, za koje smo mislili da su odavno potrošile svoje istorijsko vreme, ekspresno i brutalno razvaljuju Jugoslaviju koja je bila korisna retorta evropskog jedinstva različitosti. Bio je to prvi simptom da odmrznuti virus počinje da jede i dalje krhki vrednosni skelet novoga sveta. Pojavom militantnog albanskog secesionizma na tlu Srbije Evropska unija suočava se sa izazovom čiji značaj prevazilazi prostor Balkana i ugrožava karakter Moneovog i Šumanovog projekta. Pravo pitanje političkog darvinizma je: kako jedna teroristička organizacija kriminogenog sastava može da poljulja stoletno evropsko stablo vladavine prava, demokratije i građanske kulture? Ili – zbog čega Evropa Loka, Rusoa i Mila odustaje od principa na kojima je stvorena i staje na stranu terorističke OVK i samoproklamovane i lažne države Kosovo, a protiv Srbije, koja u svom povesnom trajanju ima Dušanov zakonik, Sretenjski ustav i doprinos oslobađanju sveta u dva svetska rata?

Teškom mukom isposlovana prilika da se kulturno jedinstvo evropskih naroda konačno i politički zaokruži propuštena je pod naletom nelegitimne, nezakonite i anticivilizacijske akcije albanskih secesionista na Kosovu i Metohiji. Kao što je već navikla tokom svoje hiljadugodišnje istorije, Srbija je ponovo prva na udaru najvećih pretnji identitetskim vrednostima Evrope. Tako je bilo 1389, tako je bilo 1914, tako je i danas.

Problem je uvek isti: Evropa ne prepoznaje pretnju koja ruši njen sopstveni poredak. Naivno je verovanje da će se nekritičkim udovoljavanjem Albancima kupiti mir u kući. U prirodi neprava je da se kancerozno proširuje kad vidi da pred sobom nema prepreka. Da li je iko u Briselu analizirao koje to vrednosti zastupaju ratne i političke vođe OVK i kakve veze ima Ramuš Haradinaj sa evropskim političkim habitusom? Najzad, gde će se sve to zaustaviti?

Evropska unija je i pod drugim pretnjama koje urušavaju njene napore da postane vrednosno jedinstvena i stabilna politička zajednica. Srbija je to uočila i strpljivo emituje ubedljive argumente protiv jednostranog ispunjavanja albanskih očekivanja za bespogovorno priznavanje Kosova i Metohije u granicama koje su nametnute ratnim dejstvima protiv naše zemlje i protivno proklamovanim vrednostima EU.

Osim principijelnog pozivanja na norme međunarodnog prava i podrške koju dobija od Rusije, Kine i polovine zemalja članica Ujedinjenih nacija, Srbija svoju poziciju utvrđuje upravo predstavljajući se kao organski deo sveta koji sebe smatra baštinikom klasičnih humanističkih ideala i demokratske političke kulture. Srbiji to mesto svakako pripada više nego nekim zemljama koje je Brisel već primio u svoje redove. Poseta Aleksandra Vučića SAD očigledno je postigla da, nasuprot snažnom albanskom lobiranju koje se zasniva na moći novca, upravo ovaj profil Srbije počinje da dobija na značaju i približava nas održivom rešenju za Kosovo i Metohiju. U višegodišnjem nizu njegove strpljive i uporne politike, ova poseta je od izuzetne i višestruke važnosti za našu zemlju. I ne samo za nju. Srbija svakako nije najvažnije pitanje briselskih političkih institucija, ali je uz bregzit, migrantsku krizu i unutrašnje ideološke nesuglasice zemalja članica, jedan od pokazatelja da napuštanje vrednosti koje utemeljuju EU rastače njenu kompaktnost i njen subjektivitet. Utoliko će Vučićeva poseta Americi otvoriti kritičko preispitivanje dosadašnjeg moderiranja Brisela u pregovorima između Beograda i Prištine, a pred vodeće evropske lidere postaviti suštinsko pitanje: da li su ustupci razmaženim i bezobzirnim klijentima sa Kosova naneli štetu smislu i dostojanstvu Evropske unije, onoliko koliko su osakatili Srbiju?

Politički i kulturni karakter Srbije, njenu privrženost univerzalnim vrednostima na kojima se zasniva vera u mogućnosti čovečanstva, možda najbolje ilustruje mišljenje ruskog ambasadora Bocan-Harčenka: „Beograd je karika u odnosima Rusije i Zapada”. U stvari, jedina odgovorna kreacija sveta u kojem živimo je ona koju osvetljavaju zraci budućnosti. Srbija i danas ima svoju misiju.

 

Autor je Direktor Zavoda za udžbenike

 

Izvor Politika, 5. septembar 2019.