Нино Распудић: О реформи школства

Школа не треба бити ауторитарно мучилиште, и она то одавно није, али ни дангуба утемељена на флоскулама либералног педоцентричног одгоја

Фотографија дјетета које стоји с торбом испред врата пред први полазак у школу један је од класика породичних албума. Ријеч је о првом важном животном прагу након којег за дијете и родитеље ништа више није исто. Завршава се прва фаза живота проведена у породичном гнијезду и започиње друга, у којој се мали човјек први пут избацује у спољашњи свијет. Родитељи су, о чему свједочим и сам, тог дана срећни и поносни у смислу – ма види ти ко је пошао у школу!, али су истовремено и сјетни јер ти се чини као да се беба јуче родила, а већ изручујеш у свијет.

Ради се о другом пресијецању, овај пут симболичке пупчане врпце, јер након поласка у школу дијете више није само у ингеренцији родитеља, већ на њега почињу полагати право и држава и друштво. Искакање из породичног окружења у институцију за дијете значи и нови ритам живота, не више природан, органски проток времена већ механички, одређен сатом и распоредом. До тада цјеловито вријеме се почиње строго сегментирати, крећу обавезно устајање, задаци, јавља се први пут и појам слободног времена, што довољно говори какво је оно преостало. Они који иду у вртић већ су дијелом утренирани, али школа је ипак нешто друго.

Школа не служи само као продужетак вртића, да ти чува дјецу док си на послу, већ, око тога се ваљда још увијек углавном слажемо, за то да развије дјететове потенцијале у складу с пакетом знања и способности која би у оквирима своје културе оно требало усвојити, што се дефинише планом и програмом, али и мноштво других, неформалиних знања и искустава. Школа је, између осталог, и симулација спољашњег свијета, припрема за живот кроз упознавање ауторитета и могућих односа према њему, сукоба, мирења, компетиције, сарадње, побједа, пораза, смијеха, суза и свега другог што ће касније живот носити у пуно тврђим околностима.

Успјех током школовања умногоме претказује оно што ће се догађати касније у животу. Упркос упадљивим примјерима лоших ђака који су послије “успјели”, они су ипак изузетак. “Паметан од себе, а школа га није искварила”, говорило се о људима са скромним формалним образовањем којима је пошло за руком згрнути богатство и моћ. Али то су изузеци који у већој мјери испливају у временима друштвених ломова. Пуно их се тако успентрало на друштвеној љествици током фамозне транзиције, кад су неки возачи камиона постали власници фабрика. Али 99,99 одсто возача то није успјело, што не треба сметнути с ума при олаком омаловажавању школе. Но и сви ти људи који су антиреклама за школу, своју дјецу касније настоје што боље школовати.

Научно је утврђена изразита корелација између успјеха у школи, нивоа формалног образовања и висине прихода па они којима је то важно, мирне душе могу рећи дјеци – добро учи па ћеш имати више новца. Школа је, дакле, важна како год окренеш. Утолико више забрињава што је код нас неодговорно пртљање по школском систему, које се еуфемистички назива “реформа школства” препуштено као успутан ситниш у срамотној политичкој трговини ХНС-у чије перјанице цинично говоре о “школи за живот”. За какав живот би требала спремати ХНС-ова “школа за живот”?

Би ли Иван Врдољак у њој био најбољи предавач, или чак сама министарка Дивјак која би као позитиван примјер животне способности могла објаснити дјеци како је дошла на ту позицију? Ко је добро обучен за живот у Хрватској 2019.? Треба ли бити вјешт трговац као Мамић? Политичар као Бандић? Јесу ли примјер за живот школованих људи социјалистички директори који су преко ноћи постали тајкуни, режимски интелектуалци који су се у складу с временом пробили у прваке цивилног друштва и борце за туђа права? Или су бољи примјер домољубни шофери? Или пак велики католици, који ће без проблема изгласати противхришћанске и антицивилизацијске законе знајући да их сутра свеједно чекају први редови и пред олтаром и почасти и поздрави с њега?

Шта мислити о реформи чији је један од првих потеза исказивање неповјерења према родитељима, којима се ограничава могућност правдања изостанка дјеце и умјесто тога се траже лекарске потврде? Треба, дакле, пред дјецом а приори обиљежити родитеље као потенцијалне лажове, претрпавати амбуланте, повећати бирократизацију – све у свему, поново гледамо типичан тоталитарни рефлекс под глазуром ултралибералне и педоцентричке демагогије, јер истовремено дјецу квари подилазећи им флоскулама о њиховој урођеној креативности и генијалности и догмом о олакшавању градива. Уз све то, стављају им под нос таблете да би их ваљда информатички импресионирали, а успут и остварили ситни приход, док успјешне нације уклањају екране из наставе.

Основна заблуда новог школства које обликују вукови како би им школа на крају избацила неспособне овчице је претварање школе у суперугодно и забавно мјесто. То није школа за живот, јер ствара лажну слику живота. Школа образује али и одгаја, у њој се врши прва шира социјализација и припрема дјеце за живот у тзв. стварном свијету. А свијет, нажалост, у много чему није user-friendly, није удобан попут родитељског гнијезда или таблетић-школе за креативне овчице, и већина људи с којима ће млади након школе имати посла у животу неће их тетошити попут маме, тате и реформираних наставника угађача. Чини ми се разумном теза да је боље и здравије сусретати се с првим ограничењима нашег ега, жеља и хирова са седам или десет година, него с двадесет и пет или тридесет, јер је тада стање непоправљиво и свака животна потешкоћа води у резигнацију и депресију.

Човјек се не рађа слободан, креативан и паметан, већ тек након што усвоји нека основна знања и развије самосвијест у интеракцији с другима, који такође имају своје потребе, може поступати као слободно и одговорно биће. Не шаљемо дјецу у школу зато да им буде угодно, као да је ријеч о некој играоници, што не значи да им тамо смије бити неугодно мимо темељне неугоде да некада треба учити и ствари које им у том тренутку нису привлачне и забавне те дијелом ограничити властиту вољу и жеље потребама других с којима дијеле разред, а у ширем смислу и овај свијет.

Школа не треба бити ауторитарно мучилиште, и она то одавно није, али ни дангуба утемељена на флоскулама либералног педоцентричног одгоја који тешко да образује и одгаја за стварни живот. Није довољно да нам месије реформе замахну чудесним курикулом и још чудеснијим кинеским таблетом, већ је проблем сложенији. У каквим материјалном условима раде наши наставници, колико су мотивисани и завршавају ли у настави најбољи студенти или је тенденција обрнута?

 

Аутор Нино Распудић

 

Насловна фотографија: skolskisportsrbije.weebly.com

 

Извор Вечерњи лист, 06. септембар 2019.