Чланови Председништва БиХ на 44. ванредној седници на којој усвојен Програм реформи БиХ, Сарајево, 19. новембар 2019. (Фото: Предсједништво БиХ)

Autokolonijalne fantazije i poslednji suverenisti

Upravo je stav državnog rukovodstva Republike Srpske o vojnoj neutralnosti jedini istinski suverenistički stav u čitavoj BiH

Kada Željko Komšić evocira nepostojeću „hiljadugodišnju” Bosnu i Hercegovinu kao argument u borbi za NATO integracije te nesrećne zemlje po svaku cenu, sigurno je da on nema svest o tome koliko sam sebi skače u usta.

Nešto poput islamizovanih Arbanasa koji svojataju i veličaju Skenderbega, koji je stekao besmrtnost boreći se upravo protiv pokoravanja na koje su oni, zajedno sa svojim precima, pristali i pristaju (ovde nije toliko bitna ni Skenderbegova srpska nacionalnost koliko duh kojim je bio vođen).

ORVELOVSKA POSTAVKA
Kad se Komšić poziva na tu izmišljenu tisućljetnu tradiciju „celovitosti”, on naravno time hoće sebe da predstavi kao nepokolebljivog borca za suverenost i nezavisnost BiH. A u praksi se zapravo zalaže za sve suprotno, što je i osnova njegove celokupne političke delatnosti i projekta čiji je on eksponent (i samo eksponent).

Kao što je, zajedno sa ostalim BH integralistima, prizivao pomoć stranaca u otcepljenju BiH od SFR Jugoslavije, tako ih danas priziva u pomoć radi konačnog obračuna sa Republikom Srpskom i srpskim narodom. A sve u cilju utapanja BiH u poziciju trajnog vazalstva unutar NATO pakta, gde bi „privilegija” članstva za tako minornu i heterogenu članicu u praksi značila ulogu permanentnog snabdevača topovskim mesom za sva buduća agresivna širenja Severnoatlantske alijanse ka istoku i jugu.

Da ironija bude još veća, ni Komšiću ni njegovom kolegi BH integralisti Bakiru Izetbegoviću očigledno ne smeta činjenica da bi to, između ostalog, značilo i saučesništvo u NATO agresijama protiv muslimanskog sveta, gde je alijansa svojim intervencionizmom već proizvela mnogo više žrtava i razaranja nego u BiH i bivšoj Jugoslaviji u celini, a preti da ih proizvede i mnogo više.

The Chairman of the Presidency of Bosnia and Herzegovina, Bakir Izetbegovic visits NATO and meets with NATO Secretary  General Jens Stoltenberg
Bakir Izetbegović i Jens Stoltenberg (Foto: predsjednistvobih.ba/NATO)

Razume se, Komšić i Izetbegović mlađi uspevaju da projektuju medijski imidž BH „patriota” samo zahvaljujući tome što se to uklapa u ciljeve onih koji kontrolišu i oblikuju najveći deo medijskog prostora. Samo se u orvelovskoj postavci u kojoj su rat – mir, sloboda – ropstvo a neznanje – moć, faktičke sluge kolonizatora mogu predstavljati, a da ne trepnu, kao nekakvi borci za suverenost, nezavisnost, itd. itd.

A upravo je stav državnog rukovodstva Republike Srpske o vojnoj neutralnosti jedini istinski suverenistički stav u čitavoj BiH. Nepriklanjanje bilo kom vojnom savezu, a pogotovo najagresivnijem savezu sadašnjice, jedini je stav koji može da donese istinsku državno-političku nezavisnost prostoru BiH – kao, uostalom, i svakom drugom prostoru. Moglo bi se, dakle, reći da Dodik i vladajuća koalicija u Srpskoj mnogo više drže do BiH i njenog dostojanstva nego oni koji se u to najviše kunu. Iako je ne vole.

A ne vole je, kao što je ne voli ni većina Srba, iz istih razloga zašto je Komšić i Izetbegović junior vole. Prvo, zato što im unutar nje preti permanentna majorizacija i, drugo, jer njom vladaju stranci i jer ona jedino tako može da opstane, služeći nekom spoljnom, tuđem interesu. Kao što je već rečeno, iskrivljeno ogledalo koje nude neokolonijalni mediji pokušava da prikaže stvar upravo suprotno – ali jasno je da tako stvari ne stoje.

PRETNjE RATOM „U IME MIRA”
Bitan deo razloga za srpski otpor otcepljenju BiH od ostatka SFRJ ležao je upravo u tome što Srbi nisu hteli da budu rascepkani unutar više slabih državica. Dakle, nije bila samo reč o relativno svežim istorijskim sećanjima na NDH (da li je to ta „celovitost” za kojom komšićevci čeznu?), niti o prirodnoj želji da se sa ostalim sunarodnicima živi u istoj državi, već i o svesti da je Jugoslavija nudila najbolje mogućnosti za nezavisan i suveren državni život južnoslovenskih naroda u celini.

Zato se jugoslovenska ideja najduže zadržala upravo kod Srba, kao naroda na celom jugoslovenskom prostoru sa najizraženijim instinktom za nezavisnošću, samosvojnošću, suverenošću. Što je više nego očigledno i dan-danas, kada su većinski srpske teritorije poslednja brana protiv utapanja ovog dela evropskog kontinenta u neki novi rajh.

U tom ključu, Srbi bi mogli, kad bi hteli, da polažu najveće pravo na istorijsku Bosnu i istorijsku Hercegovinu (kao i, u nekoj meri, Hrvati, ali to je posebna tema). Dakle, ne samo zbog dinastičkih veza, već i zato što su delovi Bosne (i Hercegovine) poslednji put bili suvereni pre osmanlijske invazije, kad ni traga od muslimana tu nije bilo. Ali, jasno je svakom da je sadašnje vreme drugačije od onog u kom je predosmanlijska Bosna bitisala, i da današnja BiH ne bi mogla da opstane drugačije nego kao strani protektorat.

Međutim, to je za Srbe i srpski državotvorni impuls neprihvatljivo, i zato su potpuno prirodni ne samo srpsko odbijanje NATO puta putem ANP-a i sličnih smicalica, već i težnja za svesrpskim ujedinjenjem kao najboljim sredstvom za očuvanje najveće moguće nezavisnosti i suvereniteta (kad već to ostali južnoslovenski narodi neće).

Auto-put "9. januar" (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Auto-put “9. januar” (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

I zato Komšići, Izetbegovići i slični mogu do besvesti da prodaju ropstvo kao slobodu, podržani od stranih interesa i njihovih instrumentalizovanih medija. Time će samo još plastičnije pokazati, sve preteći ratom u ime „mira”, da bez Srba nema ni BiH (kad bi je oni uopšte i hteli), ni slobode, ni nezavisnosti.

 

Naslovna fotografija: Predsjedništvo BiH

 

Izvor sveosrpskoj.com