Одлазак Роберта Мугабеа

У 95. години живота преминуо је Роберт Габријел Мугабе, дугогодишњи председник Зимбабвеа и противник увођења санкција СРЈ

Нећу да ме сахране у Алеји великана у Харареу. Нећу да ми Емерсон Мнангагва, данашњи председник Зимбабвеа, чита опело. Хоћу да почивам у Звимби, поред моје мајке Боне, која је живот жртвовала за мене – поручио је недавно Роберт Габријел Мугабе (95), пркосан и на самртној постељи.

Био је вођа антиколонијалне борбе против расистичког режима беле мањине у Родезији средином прошлог века, председник Зимбабвеа током 37 година, покретач прве постколонијалне аграрне реформе на југу Африке, одлучни противник санкција УН против Југославије крајем прошлог века.

Ословљаван по револуционарном надимку „Комрад”, Мугабе је јуче умро у луксузној болници у Сингапуру након дуге болести, саопштио је Емерсон Мнангава (77), лидер Зимбабвеа од војног удара спроведеног без капи крви новембра 2017.

Отишао је „последњи у малој групи афричких политичара који су (у колонијално време) издржали робију без суђења и повели своје земље ка независности”, оценио је јуче лондонски Фајненшел тајмс. Један од најпоштованијих лидера на политичкој сцени Африке, својевремено миљеник, а затим омражен на Западу, Мугабе се достојанствено уписао у анале наше историје.

Наиме, маја 1992. године, приликом првог гласања у Савету безбедности УН о завођењу драконских санкција против Југославије, Зимбабве је био једина нестална чланица тог тела која је остала „уздржана”. Резолуција је усвојена са 13:0 гласова.

Исто као и Зимбабве, гласала је тада још једино Кина. „Некада Југославија, а данас Србија, једина је земља коју Зимбабвеа може да сматра пријатељем”, изјавио је Мугабе 2014. године.

Привредници с ових простора деценијама су успешно пословали у Зимбабвеу, за њима су након избијања „балканских ратова” крајем 20. века у ту пријатељску подсахарску земљу кренуле читаве породице овдашњих лекара, предавача, предузетника… Зимбабве је у то време био ретка страна држава у коју се из Југославије и Србије могло ући без визе.

У међувремену, Африка се јуче дубоко поклонила Роберту Мугабеу, памтећи превасходно његов допринос ослобађању од колонијалног јарма, приврженост Покрету несврстаних и стварање регионалне организације за развој југа Африке (САДЦ).

„Зимбабве је под Мугабеовим вођством повео, издржао и извојевао победу над бруталним колонијалним режимом. Мугабе је инспирисао нашу борбу против апартхејда и усадио нам наду да и Јужноафричка Република једном може бити слободна”, истакао је јуче Сирил Рамапоза, лидер ЈАР.

Мугабе је одиграо велику улогу у обликовању интереса Африке на међународној сцени, оценио је Ухуру Кенијата, председник Кеније. Поштовање према Мугабеу државнику истакао је јуче и Дејвид Колтарт, опозициони сенатор у парламенту Зимбабвеа.

„Мугабе је био колос на зимбабвеанској сцени. Улога у окончању владавине беле мањине и мисија обезбеђивања образовања за најшире масе представљају његов трајни позитивни легат”, поручио је Колтарт.

Мугабе на Западу одавно, па тако и јуче, подстиче мучна сећања.

„Тиранин који је урушио водећег светског извозника дувана и целокупну привреду једне од најплоднијих афричких држава, притом пребогате златом, дијамантима и уранијумом. Брутални апсолутиста који је спровео хаотичну аграрну реформу, отеравши скоро 5.000 белих фармера са земље да би је поделио свити својих послушника. Немилосрдни владар који је склонио све своје противнике током ослободилачке борбе да би се домогао власти. Параноични деспот који је у сталном страху од завера повео земљу у рат у ДР Конгу крајем 20. века не би ли купио наклоност својих генерала пуштајући их да пљачкају руднике на екватору…”, неки су од зловољних јучерашњих коментара западних медија.

Мугабеова смрт неће умањити енигму која га је окруживала целог живота, примећује Стивен Чен, коментатор лондонског Гардијана.

Где тачно почиње „Мугабеова енигма” – језуитског ђака, интелектуалца са седам почасних доктората, великог поштоваоца британске краљевске куће, Титовог саговорника у Хавани, пркосног заговорника отварања Африке према Кини, виновника последње масовне сеобе белаца са Црног континента – неизвесно је.

Нешто се ипак зна. Наиме, у политичкој историји Африке, кратки сусрет Хенрија Кисинџера, једног од најутицајнијих светских дипломата, и Роберта Мугабеа седамдесетих година прошлог века у Најробију (Кенија) сматра се пресудним за одабир личности која ће повести оружану борбу против британске колонијалне управе у ондашњој Родезији, а данашњем Зимбабвеу.

 

Аутор Тања Вујић

 

Насловна фотографија: AFP

 

Извор Политика, 07. септембар 2019.