S. Vladušić: Košarka kao gerila

Zbog čega je rezultat košarkaške reprezentacije Srbije u Kini veoma važan za zajedništvo srpskog naroda?

Negde početkom veka, pred jedno od velikih košarkaških takmičenja, pričao sam se čovekom čijeg se imena, a ni lica, više ne sećam. Sećam se, međutim, njegovih reči. Kazao je da bi bilo dobro da na tom košarkaškom takmičenju naša reprezentacija propadne, jer bi se tako oslabila kolektivna svest.
On se ,,kolektivne svesti“ plašio kao đavo krsta.

SUBVERZIVNI KARAKTER REPREZENTACIJA
Nisam namerno zaboravio lice i ime tog čoveka. Zaboravio sam ga prosto zato što u tom njegovom naoko ličnom tretiranju kolektivne svesti kao zla, nema zapravo ničeg njegovog i ničeg ličnog: francuski sociolog Pjer Burdije odavno je neoliberalizam definisao kao sistematsku borba protiv kolektivnog identiteta. To znači da je moj sagovornik – u trenutku kada je za sebe mislio da je neka jedinstvena individua – bio samo jedan od bezbrojnih, anonimnih ponavljača neoliberalnog korporativnog naloga. Zašto je potrebno da ta kolektivna svest nestane? Ukratko: da bi se institucija države toliko oslabila, da ona više ne može da štiti većinu naroda – nižu i srednju klasu – od neoliberalne manjine koja raspolaže nesrazmerno velikom količinom kapitala i koja ima nameru da građane (koji imaju svoja prava) pretvori u robove (od kojih se očekuje samo pokornost).

Ova anegdota je ipak važna zato što pokazuje da u samoj instituciji košarkaške reprezentacije Srbije zaista ima nečeg pobunjeničkog i gerilskog što je oštro suprotstavljeno vladajućem nalogu o ,,promeni svesti“. Prvo, to je sama košarka: iako su vaterpolo i odbojka kolektivni sportovi u kojima imamo sjajne reprezentacije, ipak je stepen popularnosti košarke u Srbiji takav da bi osvojeno zlato na ulice momentalno katapultiralo stotine hiljada ljudi koji možda ni o čemu drugome ne misle isto, ali vole košarku i košarkašku reprezentaciju Srbije. Košarka je, dakle, jedan od poslednjih, ako ne i poslednji simbol preostalog osećanja zajedništva.

Reprezentacija ne spaja samo navijače koji se po mnogo čemu drugom razlikuju; ona simbolizuje i zajedništvo između reprezentativaca i naroda koji za njih navija. Kada košarkaška reprezentacija ne bi postojala ili kada se većina naših košarkaša ne bi odazvala da igra za nju, tada bismo mogli da se zapitamo šta bi uopšte spajalo te košarkaše sa njihovim sunarodnicima koji vole košarku? Odgovor bi bio jednostavan: ništa. Na razvalinama reprezentacije ostala bi vidljiva samo ogromna klasna razlika između košarkaških milionera – koji misle samo na veličinu ugovora i dužinu svoje karijere – i nekakve sirotinje sa kojom ti milioneri nemaju nikakve suštinske veze.

Ako bi takvi košarkaši-milioneri postali uzor mladim ljudima, u kakvoj bismo zemlji onda živeli? Živeli bismo ekonomski fašizam u kome bi nekadašnje rasne razlike bile zamenjene ekonomskim razlikama. Omladina kojoj bi takvi košarkaši-egoisti bili uzor, vrlo lako bi prihvatila ideju da ,,niže rase“ (siromašni) treba ostaviti svojoj sudbini – smrti – kako ne bi uzaludno trošili resurse planete, koji bi ekskluzivno trebalo da budu na raspolaganju ,,višoj rasi“ – primera radi, onima koji imaju dovoljno novca da kupuju ulaznice za NBA utakmice ili da redovno posećuju zubara, te usled toga nisu ,,krezubi“.

Nesumnjivi subverzivni karakter sportskih reprezentacija i reprezentativnih takmičenja vidi se i po tome što pored ekonomskih sankcija postoje i sportske sankcije. To je razumljivo: dok ekonomske sankcije treba da unište materijalni, ekonomski život jednog naroda, sportske sankcije treba da likvidiraju simboličku komponentu tog života. Šta je simbolička komponenta života? Ukratko, to je osećanje da u životu postoje vrednosti koje se ne mogu izraziti novcem: to ono neprocenjivo (da se izrazim terminologijom Mastercard-a).

Upravo zato što postoji simbolička komponenta života, reprezentativna i klupska takmičenja gotovo da ne mogu da se porede. Klupska takmičenja predstavljaju repliku svetske politike u kojoj su najbogatiji, najjači, pa se trofeji koliko osvajaju, toliko i kupuju, kupovinom najboljih igrača (plaćenika) iz svih delova sveta. Kada se ljudi iz različitih delova sveta poistovećuju sa nekim globalnim klubovima ili globalnim zvezdama, oni time priznaju da su nemoćnici koji moraju da kupe delić moći, jer inače ne bi imali utisak da postoje.

TROFEJ SE NE KUPUJE
U reprezentativnom sportu trofej se ne kupuje: trofej je čudo, dodir sa onim nesvakidašnjim, neočekivanim, sa onim što se ne može prosto naručiti ili rezervisati preko interneta. Narodima koji su, usled finansijskog stanja, broja stanovnika ili geopolitičkog pritiska, u većoj ili manjoj meri inferiorni u svetskoj politici, mogu da preko svojih nacionalnih sportova i reprezentacija dokažu da su još uvek živi i da se još uvek bore: da nema reprezentacija i nacionalnih sportova, ti narodi bi se raspali na atomizirane čestice, koje bi se, svaka za sebe, identifikovale s nekim globalnim sportskim brendom, verujući da njihova država nije ništa drugo do jedan bezlični prostor na kome nema ničeg.

Upravo zbog takve simboličke crte, takmičenja reprezentacija mogu da dobiju jedinstvena, neponovljiva i samim tim nezaboravna simbolička značenja kakva su potpuno nedostupna titulama koje osvaju (kupuju) globalni brendovi poput Real Madrida, Barselone ili međusobno u velikoj meri slične NBA franšize, koje menjaju gradove, prateći zakone profita. Primera radi, kada 1986. godine Argentina, predvođena Dijegom Armandom Maradonom, osvaja svetsko prvenstvo u fudbalu, makar u deliću svesti argentinskih igrača i navijača nalazi se izgubljeni rat za Malvinska/Foklandska ostrva protiv Engleza, 1982. godine; kada su ti Englezi izašli pred Maradonu i njegove sunarodnike u četvrtfinalu prvenstva, dobili su od njega dva nezaboravna poklona: Božiju ruku (najpoznatiji gol rukom) a onda, za svaki slučaju, i Gol stoleća (mlađi čitaoci mogu da se obrate jutjubu za ilustraciju).

Dvadeset godina kasnije, 2002, Argentina je bankrotirala, pa argentinski košarkaši sami, iz svojih džepova, plaćaju odlazak u Indijanopolis na svetsko prvenstvo. U poslednjoj utakmici u grupi, bankrotirani Argentinci izlaze pred američke NBA profesionalce i nanose im prvi poraz u istoriji američke profesionalne košarke. Simbolički gledano: to je pobeda argentinskih dužnika, protiv bankstera s Volstrita.

U četvrtfinalu iste te Amerikance eliminisaće reprezentacija koju je tri godine ranije bombardovao NATO. Sudeći po onome što se zna o faktima oko te utakmice, jedan reprezentativac Srbije je tada svoje saigrače, pri izlasku na teren, obodrio taktovima iz Marša na Drinu. To je simbolička dimenzija reprezentacije, koju klubovi, osim u vrlo retkim slučajevima, ne mogu da imaju. A NBA franšize – pošto nemaju autentičnu simboličko komponentu – pokušavaju da izmisle. Tako je na dresovima Toronto reptonsa, u finalu plej-ofa NBA lige, stajao natpis North (sever), verovatno inspirisan popularnom serijom Igra prestola. Moram priznati da me je taj pokušaj simboličkog značenja više nasmejao nego ushitio.

MIŠLjENjE I – SIMBOLIKA U ŽIVOTU
Ljudi koji po forumima pišu da nikome u Srbiji neće biti ništa bolje ako Srbija osvoji prvenstvo sveta u košarci imaju pravo na svoje mišljenje, čak i ako to mišljenje podseća na zavođenje sportskih sankcija drugim sredstvima: devedesetih niste mogli da se takmičite, dok u drugoj deceniji 21. veka više nije važno što se takmičite. Onaj ko misli da je rezultat košarkaške reprezentacije Srbije u Kini irelevantan po kvalitet života u Srbiji, pokazuje/priznaje da nema nikakav osećaj za simboliku u životu – a to je najstrašniji oblik siromaštva koji se može zamisliti.

Ljudima kojima nedostaje autentična lično-kolektivna simbolička komponenta u životu, ostaje jedino da kupe ono što im je za novac dostupno, a izdiže ih iz sveta očiglednosti: zato me uopšte ne čudi što u zemlji čiji najbolji košarkaši ne žele da igraju za svoju reprezentaciju, ljudi troše, nažalost, 150 milijardi nacionalne valute, godišnje, za narkotike.

Da im bude bolje.

 

Autor Slobodan Vladušić

 

Naslovna fotografija: Košarkaški savez Srbije

 

Izvor Pečat, 06. septembar 2019.