И. Миладиновић: Колинда фалсификатима брише злочине у НДХ

Шта се налази у позадини грубог фалсификовања историје и покушаја да се Хрватска прикаже као антифашистичка земља

Сведоци смо како се од пада Берлинског зида, пре три деценије, постепено васцелом свету намеће ново тумачење и ишчитавање историје. Ревизија историографије је на делу, а у њеној позадини је порицање злочина који су обележили готово цео прошли век. Ново ишчитавање „учитељице живота“ своди се на то да оно што се догодило – није се догодило. Да све што смо знали, више не знамо. И тако је историјска наука ушла у раље глобалистичког тумачења света и свесно оповргавање устаљених моралних начела.

У том одмотавању историјског клупка су замена теза, обмана, крађа и фалсификовање докумената, удвориштва, тајне политике, завере, пропаганда… Прво се отпочело са волшебним мењањем криваца и узроцима за избијање Првог илити Великог рата. На оптуженичкој клупи нашле су се Србија и Русија.

После тих провобитних назнака новог погледа на прошлост, наједном је 2009. године, поводом обележавања 70 година од почетка Другог светског рата, у Европској унији настала права хистерија око улоге СССР у том трагичном догађају. У Парламентарној скупштини Савета Европе и у низу европских парламената, по некаквој накарадној логици, изједначавају се Совјетски Савез и Трећи рајх, а Стаљин и Хитлер проглашени су виновницима почетка овог крвопролића светских размера.

И десет година касније стиже нова компромитација из Европе. На свечаности, на централном тргу у Варшави, уприличеној поводом осме деценије од немачког напада на Пољску, међу позваним лидерима 40 земаља и 250 гостију из целог света није било представника Србије и Русије, без обзира на то што су чиниле костур антифашистичке коалиције и, што је још значајније, претрпеле милионске жртве

А онда на сцену ступа хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, позната по честим изјавама у којима је прекрајала историјске чињенице, и превазилази саму себе:

– Овде смо како бисмо исказали почаст свим жртвама рата, како у Пољској, која је прва почела да се бори против нацизма, тако у свим осталим државама које су стале у одбрану слободе и мира у Европи и свету. Хрватски народ је сразмерно броју становника највише допринео антифашистичкој борби у Европи, у којој је активно учествовало више од пола милиона хрватских грађана.

Ово није изјава једног обичног грађанина, већ шефа државе која је у Другом светском рату била савезник нацистичке Немачке. НДХ је била марионетска и злочиначка творевина у којој су одмах по формирању примењени расни закони према припадницима српске, јеврејске и ромске националне заједнице и која је имала стратиште у Јасеновацу и једини дечји логор на свету. И више је него јасно да је она у функцији „прања руку“ и порицања споменутих злочина из прошлог века.

Наравно, господи која се окупила у Пољској, да после осамдесет година „пошаље поруку мира“, фалсфикати из Загреба не сметају. Па они су, побогу, рекли да су Трећи рајх и Совјетски Савез исто. Зар то није ветар у леђа новокомпонованим хрватским „повјесничарима“ и „антифашистима“ у стварању нове хрватске историје.

Морамо ли, на овом истом месту, да по ко зна који пут подсећамо госпођу Колинду и господу из Европске уније, која је, узгред буди речено, успостављена на темељима антифашизма, шта се догађало оног дана када је немачки окупатор 1941. године, десетог априла, ушао у Загреб. Радост грађана је била толико велика да је изненадила и саме Немце. Према неким њиховим изворима, нигде у Европи такав дочек нису доживели. Међутим, та „неугодна епизода“ постаће табу тема за живота Јосипа Броза. Једноставно, било је немогуће видети снимак уласка војске Трећег рајха и одушевљење „пургера“. Потом ће комунистичка власт овај догађај склонити под тепих, да не би била поремећена улепшана и идеализована слика о свенародном отпору према окупатору.

Не треба ни подсећати да је проглашење Независне Државе Хрватске истовремено било и „сигнал“ за почетак лова на Србе. Терор почиње још у априлу, одмах по проглашењу НДХ. У логору Јадовно у Лици, за 132 дана, колико је постојао, убијене су 40.123 особе, од чега 38.012 Срба и 1.998 Јевреја. Бежећи од усташког клања, Срби се одазивају позиву комунистичке партије и прилазе партизанском покрету.

Лидерки новокомпоноване Хрватске и њеним чуварима „тисућљетње хрватске повијести“ не смета што се данас на сваком кораку рехабилитује усташтво. Сасвим је свеједно да ли се ради о Алојзију Степинцу, подизању споменика терористи Миру Барешићу, присуству државних званичника на церемонији у Блајбургу, игнорисању сличних скупова у Јасеновцу и постављању плоче на овом стратишту Срба са усташким поздравом „За дом спремни“, провокативним концертима Марка Перковића Томпсона под покровитељством државе, забрани употребе ћирилице на јавним местима у Вуковару или графитима по улицима готово свих градова „Убиј Србина“, свакодневним нападима на Србе повратнике…

У уџбеницима за историју у Хрватској нема ни речи о антифашистичкој борби у којој су учествовали Хрвати и Срби заједно. То, наравно, није случајно. „Повјесничари“ би се нашли пред нерешивим проблемом: како да објасне много мањи број Хрвата у односу на Србе у партизанским јединицама? А то потврђују сви извори, партизански документи, извештаји писани у току рата о националном саставу, говори партизанских команданата, послератни мемоари учесника рата, па чак и документи из немачких архива.

Тако је у Зборнику докумената, том V, књига 30, објављен национални састав дивизија које су формиране на територији данашње Хрватске овим редом: Шеста личка дивизија – 96 одсто Срба; Седма банијска дивизија – 92 одсто Срба; Осма кордунашка дивизија – 95 одсто Срба; Дванаеста славонска дивизија – 85 одсто Срба. У далматинским бригадама састав је био мешовит, мада углавном са хрватском већином, осим у бригадама са севера Далмације које су имале већи проценат Срба.

Познати хрватски историографи, отац и син, Славко и Иво Голдштајн, а они тешко могу да буду просрпски извор, пишу:

„Међу 7.000 хрватских партизана пред крај 1941. године, према процјенама које су, чини се, доста тачне, било је приближно 5.400 Срба, те по 800 Хрвата и осталих непознатих националности (по 11,5 одсто). Током те године погинуло их је 1.188: Срба 927, Хрвата 231, те осталих и непознатих националности 30. Постотак Хрвата у партизанима до августа 1942. расте на 32, а до септембра 1943. на 34 одсто: тада је, наводно, у партизанима у Хрватској било приближно 19.500 Срба и 10.500 Хрвата.“

По свим изворима, тек од капитулације Италије и Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, када ће се у хрватској делегацији наћи и представници Мачекове Хрватске сељачке странке, хрватски живаљ почиње масовније да приступа народноослободилачком покрету… И Јосип Броз, приликом сусрета са Черчилом у Казерти 1944. године, изнео је податке о националном саставу његових јединица:

„Морамо овдје подвући чињеницу да се у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас налазе у огромној већини баш Срби, умјесто да то буде обратно. Баш српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде, које су биле састављене готово искључиво од Срба, водиле су и данас воде немилосрдну борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаиловића и осталих непријатеља народа.“

И ево нас на крају приче о онима који упорно фалсификатима и индоктринацијом младих људи затамњују свој говор мржње и насиље над Србима. Да подсетимо и да без Срба из Србије, мобилисаних у септембру 1944, ратне операције од Срема до Марибора не би могле бити успешно спроведене и Хрватска ослобођена. На путу ка Загребу, не рачунајући немачке трупе, партизанским јединицама стајале су и јаке снаге хрватско-муслиманске државе. Кад је пробијен Сремски фронт, 12. априла 1945, на првој борбеној линији налазило се 16 дивизија НДХ са 182.861 борацем, а у позадини се налазило још око 200.000 припадника усташко-домобранских јединица.

АКО ЛАЖЕ КОЗА, НЕ ЛАЖЕ РОГ
Подаци који демантују Колинду: документа о јединицама са територије Хрватске у периоду 1943-1945. кажу да је Четврти корпус НОВЈ (до петог октобра 1943. звао се Први хрватски корпус) деветог јула 1943. у свом саставу имао 6.307 бораца, од тога 320 Хрвата и 5.970 Срба. Крајем марта 1945. овај корпус је имао 17.349 бораца, од тога 6.907 Хрвата (39,8 одсто) и 8.030 Срба (46,28 одсто). Шести корпус НОВЈ (до петог октобра 1943. звао се Други хрватски корпус) на дан десети децембар 1943. у свом саставу имао је 9.726 бораца, од тога 2.708 Хрвата (27,8 одсто) и 6.230 Срба (64 одсто). Крајем децембра 1944. тај исти корпус је имао 12.547 бораца, од тога 7.389 Хрвата (58,89 одсто) и 2.771 Срба (22 одсто).

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Извор Вечерње новости, 08. септембар 2019.