Помрачење свести у Вашингтону

Чини се да је Вашингтон изгубио способност да разуме Кину или иранску „склопљену књигу“, а камоли „византијску“ Русију

Међу спољнополитичком елитом Вашингтона постоји консензус који налаже да све фракције у Ирану разумеју да на крају мора доћи до договора са Вашингтоном о нуклеарном питању, те да је стога он на неки начин неизбежан. Они садашњу ситуацију једноставно виде као „убијање времена“ док нова администрација не учини „договор“ поново могућим. А онда ће се, сматрају они, Иран сигурно вратити за преговарачки сто.

Можда. Али можда је то и потпуно погрешно. Можда иранско руководство више не верује у „договоре“ са Вашингтоном. Можда им је једноставно доста западњачких лудорија у вези са сменама режима (од државног удара из 1953, преко рата у Ираку који се водио против Ирана на заповест Запада, па све до данашњих покушаја да се Иран економски удави). У Ирану сада напуштају ту неуспелу парадигму ради нечег новог и другачијег.

ДЕФИНИЦИЈА ЛУДИЛА
Странице тог поглавља су затворене. Ово не подразумева неки фанатични антиамериканизам, већ узимање у обзир искуства које говори да је тај пут бесмислен. Ако постоји „време које истиче“, онда се то односи на западну политичку и економску хегемонију на Блиском истоку, а не на унутрашњу политичку сцену у САД. Стара пословица која каже да је „море увек море“ важи и за америчку спољну политику. А ситуација у којој Иран понавља исте старе навике очекујући другачије исходе је, наравно, једна од дефиниција лудила. Нова америчка администрација ће наследити исте гене као и претходна.

У сваком случају, Сједињене Државе су институционално неспособне да склопе суштински договор са Ираном. Амерички председник – ко год он био – не може укинути санкције Конгреса против Ирана. Многобројне америчке санкције против Ирана претворене су у дугодеценијски чвор свепрожимајућег законодавства, тј. у огромно клупко замршених и укорењених законских прописа које ни Александар Велики не би могао да размрси. Зато је JCPOA (Заједнички свеоубухватни акциони план, тј. нуклеарни споразум са Ираном; прим. прев.) заснован на „изузећу од санкција“ од стране америчког председника које је потребно обнављати сваких шест месеци. Шта год да се договори у будућности, санкције су „вечне“ (са или без изузећа).

Ако је скорашња историја нешто научила Иранце, то је да тако нестабилан „процес“ у рукама непредвидљивог америчког председника може једноставно бити одуван попут старог увелог лишћа. Да, Сједињене Државе имају системски проблем: америчке санкције су попут једносмерног вентила: лако се испуштају, али једном кад буду ослобођене више не постоји канал за повратак на старо (осим неизвесних изузећа која зависе од воље актуелног председника).

КИНЕСКА ПРЕТЊА
Али не ради се само о дугом поглављу које стиже до свог неизбежног краја; Иран види још један пут који се отвара. Трамп је у пат позицији са Кином (China-bind): постизање трговинског споразума се, према речима званичника Беле куће, сада чини „тешким, ако не и незамисливим“, у контексту све бржег погоршавања безбедносних тензија између Вашингтона и Пекинга. Портал Defense One прецизира: „Без ударних наслова у медијима или председничког твита, технолошко надметање са Кином је прошлог месеца ушло у нову фазу. Неколико дешавања тихо је најавило овај прелазак: прекограничне инвестиције између Сједињених Држава и Кине пале су на најнижи ниво од 2014. године, при чему је технолошки сектор претрпео највећи пад. Амерички гиганти за производњу чипова Интел и АМД нагло су прекинули или одбили да прошире важна партнерства са кинеским ентитетима. Министарство трговине преполовило је број лиценци које дозвољавају америчким компанијама да кинеским држављанима преносе осетљиве технологије и инжењерске пројекте.

Интелов лого испред седишта компаније у Санта Клари, 16. јануар 2019. (Фото: Justin Sullivan/Getty Images)

Дакле, раздвајање је већ у току. Као и свако померање тектонских плоча, кретање ка новом технолошком односу са Кином повећава могућност изненадних, дестабилизујућих трзавица у глобалној економији и ланцима снабдевања. Како би обезбедили да америчко технолошко лидерство преживи све те шокове, креатори политике у САД ће морати да унапреде своју палету алата. (…) Главни покретач ове промене нису биле председникове царине, већ измењени консензус међу стандардним креаторима политике о концепту националне безбедности. Нова проширена концепција националне безбедности је осетљива на широку лепезу потенцијалних претњи, укључујући и ону по економско благостање Сједињених Држава, интегритет личних података њених грађана и технолошку премоћ земље“.

Трампова пат позиција са Кином састоји се у следећем: Бела кућа је трговински споразум са Пекингом дуго сматрала главном полугом за подизање америчке берзе током кључног предизборног периода. Али како је то сада „тешко, ако не и незамисливо“ – и како консензус о америчкој националној безбедности доживљава преображај, последично раздвајање САД и Кине, комбиновано са царинама, почиње да испољава негативне ефекте. Ти ефекти умањују главно политичко достигнуће председника Трампа: поверење јавности у његово управљање економијом. Анкета Универзитета Квинипијак од прошле недеље је први пут у току Трамповог председниковања показала да је сада већи број гласача који тврде да се економија погоршава од оних који тврде да се побољшава (37 одсто насупрот 31 одсто), као и да 41 одсто бирача тврди да Трампова политика шкоди економији, насупрот 37 одсто оних који не мисле тако.

ЕНИГМА ЗА ТРАМПОВ ТИМ
Ово је изузетно важно. Ако Трамп доживљава кризу поверења јавности у погледу његове асертивне политике према Кини, последња ствар која му је потребна у предизборном периоду (поврх царинског/технолошког рата са Кином) јесте нафтна криза. Један погрешан потез у вези Ирана и глобално снабдевање нафтом лако може бити доведено у питање. Тржита не би реаговала позитивно. (Дакле, могло би се испоставити да Трампова пат позиција са Кином истовремено представља шансу за Иран…).

Није ни чудо што је Помпео тако енергично наступио са циљем да заузда евентуални „рат“ на Блиском истоку који су протеклог месеца могли да изазову израелски симултани ваздушни напади на Ирак, унутрашњост Бејрута и Сирију (када су погинула два војника Хезболаха). Прилично је јасно да Вашингтон тај „рат“ није желео, барем не сада. Како је приметио портал Defense One, Америка постаје изузетно осетљива на било какве ризике по глобални финансијски систем који могу изазвати „изненадни, дестабилизујући потреси у глобалној економији“.

Недавне израелске војне операције поклопиле су се са изненадним позивањем иранског министра спољних послова Зарифа да дође у Бијариц (током Самита Г7), погоршавајући тиме страхове у израелском безбедносном кабинету да би се Трамп могао састати са председником Роханијем у Њујорку, на седници Генералне скупштине Уједињених нација – што би угрозило Нетанјахуов анти-ирански политички „идентитет“. Страх се огледао у томе да би Трамп могао започети бромансу (мушко пријатељство; сложеница од речи „бра“ и „романса“; прим. прев.) са иранским председником (као са Ким Џонг Уном). Отуда су израелске провокације имале за циљ да изазову (претерану) иранску реакцију, која се није десила. Накнадно је Изреал схватио да руководство Ирана нема апсолутно никакву намеру да се састане са Трампом – и читава ситуација се смирила.

Бењамин Нетањаху и Доналд Трамп

Стога је Трампова „пат позиција“ са Ираном на одређени начин слична оној са Кином: Са Пекингом је у почетку желео да оствари лаку трговинску победу, а испоставило се да је добио све осим тога. Са Ираном, Трамп је желео помпезни састанак са Роханијем – чак и ако то не би довело до новог „договора“ (нешто слично као ТВ спектакли које су произвели састанци са Ким Џонг Уном који су, будући тако живописни, погодили жицу америчке јавности. Могуће да се Трамп надао сличној реакцији јавности на руковање са Роханијем, или чак размишљао о спектакуларности састанка у Овалном кабинету). Трамп једноставно не може да разуме зашто Иранци не желе то да прихвате, и он је увређен због одбијања. Иран је недокучив за Трампов тим.

НОВИ ПУТ
Можда се само ради о томе да Иранци једноставно не желе то да учине? Прво, зато што не морају: ирански ријал се опоравља током последња четири месеца, а активност домаћих компанија је у сталном порасту. Кинеска Генерална управа царина (GAC), која саопштава податке о увозу нафте у земљу, показује да Кина није прекинула куповину иранске нафте након што је амерички програм санкционих изузећа окончан другог маја, већ је од тог тренутка непрестано повећавала увоз иранске сирове нафте. Нови подаци GAC показују да је Кина у јулу дневно из Ирана увозила више од 900.000 барела сирове нафте, што је за 4,7 одсто више у односу на претходни месец.

А пред Ираном се отвара нови пут. Након Бијарица, Зариф је одлетео директно у Пекинг, где је разговарао о огромној, према једном извештају више стотина милијарди вредној, двадесетпетогодишњој инвестицији у области нафте и гаса, и одвојеном плану транспорта у оквиру Појаса и пута. Иако детаљи нису обелодањени, очигледно је да Кина – за разлику од Америке – Иран види као будућег кључног стратешког партнера, а чини се и да је савршено способна да разуме Иранце.

Али ево где се у САД догодио кључни помак, тј. оно што се сада у Вашингтону назива „нова норма“: (…) За разлику од председниковог трговинског рата, подршка новој, проширеној дефиницији националне безбедности и технологије је у великој мери двостраначака, и она је највероватно трајно усвојена. (…) То што многи председникови главни саветници виде Кину превасходно виде као претњу по националну безбедност, а тек онда као економског партнера, утицаће на огромне аспекте америчког живота, од цене многих производа широке потрошње… до природе односа ове земље са владом Тајвана. (…) Сам Трамп и даље посматра Кину првенствено кроз економску призму. Али што је више љут на Пекинг, то је већа могућност да ће се приклонити ратоборним ставовима његових саветника према Кини који далеко превазилазе трговинску сферу“.

„Што је више љут на Пекинг…”. Ево где је кључна поента: Чини се да је Вашингтон изгубио способност да мобилише средства како би покушао да разуме Кину или иранску „склопљену књигу“, а камоли „византијску“ Русију. То је колосално помрачење свести у Вашингтону; губитак когнитивне „виталности“ науштрб прибегавања некаквој ’непобитној логици’ која не дозвољава ни емпатију ни допирање до „другости“. Вашингтон (и неке европске елите) су се повукли у своју „нишу“ свести, своју менталну енклаву, ограђену и заштићену од разумевања – или ангажовања – са ширим људским искуством.

Доналд Трамп и „јастребови“ у његовој администрацији, Мајкл Помпео и Џон Болтон

Да би надокнадио ове празнине, Вашингтон радије посеже за инжењерским и технолошким решењем: Ако не можемо да призовемо емпатију како бисмо разумели Сија или иранског врховног вођу, можемо креирати вештачку интелигенцију да је надомести – што је „алат“ у којем САД намеравају да буду глобални лидер.

Ова врста решења – из америчке перспективе – ће можда упалити са Кином, али не баш са Ираном; а Трамп не жели потпуни рат са Ираном у предизборном периоду. Да ли је то разлог због којег Трамп изгледа губи интересовање за Блиски исток? Он га не разуме, нема интерес или средства да га схвати, и не жели да га бомбардује. У међувремену, биће потпуно преокупиран пат позицијом у односима са Кином.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Strategic Culture Foundation