M. Mihaljica: Ekonomski napad SAD na Kinu je znak slabosti

Tarife koje SAD uvode prema Kini i prema drugima više su znak slabosti nego snage SAD, uprkos tome što će one spotaći kinesku ekonomiju

Negativna dinamika u odnosima SAD i Kine se nastavlja, počev od trgovinskog i tehnološkog, do valutnog rata. Pošlo se od tarifa na uvoz nekih roba iz Kine u visini od 25 odsto u aprilu 2018. na iznos od 50 milijardi dolara, da bi se u 2019. stiglo do tarifa od 25 i 30 odsto na ceo godišnji uvoz u visini od 500 milijardi dolara. Kina je pokušala, koliko je mogla, da iziđe u susret ultimatumu SAD. Međutim, to nije bilo dovoljno.

Razlozi se svode na to da su u Kini carine veće nego u SAD, da se vrši pritisak na kompanije iz SAD u Kini oko transfera njihovih tehnologija, te na kompanije sa zajedničkim ulaganjima, da Kina preko svojih kompanija (Huavej i druge) vrši špijunažu u SAD, da na razne načine pomaže svoja preduzeća, da agresivno ostvaruje svoju strategiju „Mejd in Čajna 2025”, da bez naknade prisvaja intelektualnu svojinu. I na kraju – da je počela da manipuliše svojom valutom kada je 5. avgusta 2019. oborila vrednost juana u odnosu na dolar iznad uobičajenih oscilacija. Neki razlozi su ili prenaglašeni ili ne stoje. Na primer, prema institutu iz Bazela (BIS), realan efektivni kurs juana sada je za 13,4 odsto viši od petnaestogodišnjeg proseka, a kurs dolara u istom periodu viši je samo za 10 odsto.

Problemi u odnosima SAD i Kine počeli su kada je Kina počela da ulazi u ekskluzivnu zonu osvajanja novih tehnologija, u kojoj dominiraju SAD (robotika, veštačka inteligencija, čipovi, softver, električna vozila, biotehnologija, avijacija, internet usluge…). Uspon Kine je rezultat njenog znanja i naprezanja. Međutim, činjenica je da su i SAD doprinele tom usponu, počev od 1972. One su otvorile svoje tržište za Kinu, gde su štampanjem dolara i uvozom jeftinih roba držale pod kontrolom sindikate, te rast cena i nadnica, ali i da bi u Kini imale izdašnog kupca njihovog javnog duga. Dalji uspon Kine, kako se interpretira u SAD, bio bi ozbiljna pretnja za SAD u tehnološkom, ekonomskom i bezbednosnom pogledu.

„Tajming” zaprečavanja daljeg razvoja Kine od strane SAD ima dva aspekta. Najpre, D. Tramp neće uspeti, kako je planirao radi rejtinga, da do izbora 2020. završi svoj obračun sa Kinom i da je natera da uvaži prigovore SAD, te da promeni svoje ponašanje. Drugo, postoji velika tehnološka, trgovinska i finansijska povezanost kompanija i ekonomija SAD i Kine. Polovina uzajamnog uvoza obe zemlje odnosi se na ključne inpute neophodne za proizvodnju u SAD i Kini. Kina drži 1,1 bil. dolara javnog duga SAD. Razbijanje te povezanosti smanjiće BDP obe zemlje. To će još više prinuditi Kinu da ubrza tehnološku nezavisnost od SAD. Treće, Privredna komora SAD, značajni instituti i mladi ne podržavaju Trampovu politiku. Takođe, razvijene zapadne zemlje sve su manje spremne da slede američku politiku konfrontacija. Neke od tih zemalja već uvode paralelne 5-G mreže. Stanje globalne ekonomije je na nizbrdici, ne samo zbog pada globalne produktivnosti, pada globalne trgovine i stranih investicija, već i zbog Trampove politike i velikih neizvesnosti u vezi sa tim, što će se odraziti na ekonomiju i na glasače u SAD.

S druge strane, što se tiče „tajminga”, možda je ovo poslednja prilika da se SAD suprotstave Kini. SAD imaju snažnu ekonomiju i relativno visoku stopu rasta BDP. Imaju moćne FED, jaku rezervnu valutu koju mogu štampati po potrebi bez velikih rizika. Imaju duboko i razuđeno finansijsko tržište (u kojem se mogu ublažavati razni udari) i relativno visoku kamatnu stopu koju mogu po potrebi dalje snižavati. To omogućuje SAD da vode dugu i iscrpljujuću bitku sa Kinom. U sukobu sa Kinom Tramp ima snažnu podršku i republikanaca i demokrata. Nije beznačajno ni to što Kina više zavisi od SAD nego obrnuto. Treba istaći da se Kina, kao srednjerazvijena zemlja, nalazi u kritičnoj fazi prelaza na putu u visokorazvijenu zemlju.

Mnoge zemlje nisu uspele da pređu tu granicu. Reč je o drugačijem modelu i strukturi rasta. Kina je, u celini uzev, na početku prelaza sa klasične industrijske strukture na sektor sofisticiranih usluga. U višoj fazi razvoja sve je veće težište na potrošnji, na otvorenom i konkurentnom robnom, kreditnom i finansijskom tržištu, na većoj efikasnosti u korišćenju svih inputa i povećanju produktivnosti, na sve većem osloncu na vlastito znanje, a ne na uvoz stranih tehnologija. Bacanje peska u točkove kineske privrede putem tarifa i proterivanje Huaveja iz SAD sigurno će spotaći ekonomski uspon Kine. Pa ipak, tarife koje SAD uvode prema Kini i prema drugima više su znak slabosti nego snage SAD.

Kako će se ovaj epski okršaj između postojeće i dolazeće sile rešiti, to niko ne zna. To ni sam Tramp ne može da nasluti, jer on – kako kaže – za svaki potez i iskaz ima dva suprotna mišljenja. Na pitanje reportera o opravdanosti uvođenja tarifa Kini, Tramp je 20. avgusta 2019. odgovorio: „Da li je to dobro na kratak ili na dugi rok – to je irelevantno. Mi moramo rešiti problem sa Kinom”. Izgleda da je R. Šiler (Nobel za ekonomiju 2013) bio u pravu kada je početkom 2018. rekao: „Tarife su prvi pucanj u ratu”.

 

Naslovna fotografija: Andy Wong/AP

 

Autor Mitar Mihaljica

 

Izvor Politika, 09. septembar 2019.