М. Михаљица: Економски напад САД на Кину је знак слабости

Тарифе које САД уводе према Кини и према другима више су знак слабости него снаге САД, упркос томе што ће оне спотаћи кинеску економију

Негативна динамика у односима САД и Кине се наставља, почев од трговинског и технолошког, до валутног рата. Пошло се од тарифа на увоз неких роба из Кине у висини од 25 одсто у априлу 2018. на износ од 50 милијарди долара, да би се у 2019. стигло до тарифа од 25 и 30 одсто на цео годишњи увоз у висини од 500 милијарди долара. Кина је покушала, колико је могла, да изиђе у сусрет ултиматуму САД. Међутим, то није било довољно.

Разлози се своде на то да су у Кини царине веће него у САД, да се врши притисак на компаније из САД у Кини око трансфера њихових технологија, те на компаније са заједничким улагањима, да Кина преко својих компанија (Хуавеј и друге) врши шпијунажу у САД, да на разне начине помаже своја предузећа, да агресивно остварује своју стратегију „Мејд ин Чајна 2025”, да без накнаде присваја интелектуалну својину. И на крају – да је почела да манипулише својом валутом када је 5. августа 2019. оборила вредност јуана у односу на долар изнад уобичајених осцилација. Неки разлози су или пренаглашени или не стоје. На пример, према институту из Базела (БИС), реалан ефективни курс јуана сада је за 13,4 одсто виши од петнаестогодишњег просека, а курс долара у истом периоду виши је само за 10 одсто.

Проблеми у односима САД и Кине почели су када је Кина почела да улази у ексклузивну зону освајања нових технологија, у којој доминирају САД (роботика, вештачка интелигенција, чипови, софтвер, електрична возила, биотехнологија, авијација, интернет услуге…). Успон Кине је резултат њеног знања и напрезања. Међутим, чињеница је да су и САД допринеле том успону, почев од 1972. Оне су отвориле своје тржиште за Кину, где су штампањем долара и увозом јефтиних роба држале под контролом синдикате, те раст цена и надница, али и да би у Кини имале издашног купца њиховог јавног дуга. Даљи успон Кине, како се интерпретира у САД, био би озбиљна претња за САД у технолошком, економском и безбедносном погледу.

„Тајминг” запречавања даљег развоја Кине од стране САД има два аспекта. Најпре, Д. Трамп неће успети, како је планирао ради рејтинга, да до избора 2020. заврши свој обрачун са Кином и да је натера да уважи приговоре САД, те да промени своје понашање. Друго, постоји велика технолошка, трговинска и финансијска повезаност компанија и економија САД и Кине. Половина узајамног увоза обе земље односи се на кључне инпуте неопходне за производњу у САД и Кини. Кина држи 1,1 бил. долара јавног дуга САД. Разбијање те повезаности смањиће БДП обе земље. То ће још више принудити Кину да убрза технолошку независност од САД. Треће, Привредна комора САД, значајни институти и млади не подржавају Трампову политику. Такође, развијене западне земље све су мање спремне да следе америчку политику конфронтација. Неке од тих земаља већ уводе паралелне 5-Г мреже. Стање глобалне економије је на низбрдици, не само због пада глобалне продуктивности, пада глобалне трговине и страних инвестиција, већ и због Трампове политике и великих неизвесности у вези са тим, што ће се одразити на економију и на гласаче у САД.

С друге стране, што се тиче „тајминга”, можда је ово последња прилика да се САД супротставе Кини. САД имају снажну економију и релативно високу стопу раста БДП. Имају моћне ФЕД, јаку резервну валуту коју могу штампати по потреби без великих ризика. Имају дубоко и разуђено финансијско тржиште (у којем се могу ублажавати разни удари) и релативно високу каматну стопу коју могу по потреби даље снижавати. То омогућује САД да воде дугу и исцрпљујућу битку са Кином. У сукобу са Кином Трамп има снажну подршку и републиканаца и демократа. Није безначајно ни то што Кина више зависи од САД него обрнуто. Треба истаћи да се Кина, као средњеразвијена земља, налази у критичној фази прелаза на путу у високоразвијену земљу.

Многе земље нису успеле да пређу ту границу. Реч је о другачијем моделу и структури раста. Кина је, у целини узев, на почетку прелаза са класичне индустријске структуре на сектор софистицираних услуга. У вишој фази развоја све је веће тежиште на потрошњи, на отвореном и конкурентном робном, кредитном и финансијском тржишту, на већој ефикасности у коришћењу свих инпута и повећању продуктивности, на све већем ослонцу на властито знање, а не на увоз страних технологија. Бацање песка у точкове кинеске привреде путем тарифа и протеривање Хуавеја из САД сигурно ће спотаћи економски успон Кине. Па ипак, тарифе које САД уводе према Кини и према другима више су знак слабости него снаге САД.

Како ће се овај епски окршај између постојеће и долазеће силе решити, то нико не зна. То ни сам Трамп не може да наслути, јер он – како каже – за сваки потез и исказ има два супротна мишљења. На питање репортера о оправданости увођења тарифа Кини, Трамп је 20. августа 2019. одговорио: „Да ли је то добро на кратак или на дуги рок – то је ирелевантно. Ми морамо решити проблем са Кином”. Изгледа да је Р. Шилер (Нобел за економију 2013) био у праву када је почетком 2018. рекао: „Тарифе су први пуцањ у рату”.

 

Насловна фотографија: Andy Wong/AP

 

Аутор Митар Михаљица

 

Извор Политика, 09. септембар 2019.