Да ли коначно отопљавају односи Русије и Запада?

Макрон и Путин, уз подршку Трампа, настоје да стратешки зближе Русију и Запад. Руско-украјинска размена заробљеника је први корак

Састанак министара спољних послова и министара одбране Русије и Француске у формату 2+2 у Москви деветог септембра означио је не само отопљавање односа између две државе, већ и ресетовање односа Русије са Западом. Последњи пут се француско-руски састанак у формату 2+2 одржао у октобру 2012. године у Паризу. Годину дана касније, избио је сукоб у Украјини и Европска унија је Русији увела санкције. Односи су од тада кренули силазном путањом.

Први знаци побољшања појавили су се током самита Г7 у Бијарицу одржаног између 24. и 26. Августа, на којем се раскол између Запада и Русије значајно смањио. Амерички председник Доналд Трамп објавио је да намерава да позове руског председника Владимира Путина на самит Г7 у Мајамију следеће године. Уочи самита у Бијарицу и непосредно након тога, домаћин, француски председник Емануел Макрон нагласио је да је преусмеравање тренда неповерења између Запада и Русије у њиховом заједничком интересу. (Погледајте чланак Макронова каролиншка ренесанса самита Г7 на мом блогу).

НЕОДРЖИВА СТРАТЕГИЈА
Антагонистички однос према Русији у Европи постепено уступа место новом начину размишљања који налаже да изолација Москве није одржива стратегија на глобалној сцени. Немачки министар спољних послова Хајко Мас изјавио је у јулу да „без Русије, нећемо наћи одговоре на хитна питања у глобалној политици“. Италија је, наравно, једна од земаља које су покренуле нов начин размишљања о Москви и која захтева уклањање санкција ЕУ против Русије. Премијер Ђузепе Конте је у јулу санкције ЕУ описао као „тужне“ и рекао да оне „нису добре за Русију, нити за ЕУ, нити за Италију“.

Међутим, улога Француске данас постаје пресудна. Упркос томе што је Москва подржала Марин ле Пен, крајње десничарску кандидаткињу на председничким изборима у Француској 2017. године, Макрон се од почетка поставио као модератор (у односима Русије и Запада), позвавши Путина да га посети одмах након што је ступио на дужност. Путин је с радошћу прихватио позив (иако је Макрон у Москви виђен као најмање пожељан председнички кандидат са аспекта руских интереса).

Француски председник Емануел Макрон дочекује руског колегу Владимира Путина у званичној билатералној посети, Версај, 29. мај 2017.

На самиту у веома симболичном и раскошном окружењу Версајског дворца у мају 2017. године, Макрон је имао „искрену размену мишљења“ са Путином, где су разговарали о „несугласицама“. На заједничкој конференцији за новинаре, оба лидера су рекла да постоје могућности за ближу сарадњу. Само десет дана након ступања на дужност председника, било је јасно да је Макрон наумио да отопли односе са Русијом. Све време је линије комуникације са Путином држао отвореним и чак је позвао руског лидера на разговоре у своју резиденцију 19. августа, свега неколико дана уочи самита Г7 у Бијарицу.

ЛИДЕР ЕВРОПЕ
Макрон види да ће морати сам да се избори за лидерску улогу Француске. Покушао је да игра улогу посредника у грађанском рату у Либији, сукобу у Сирији, Украјини, и у ситуацији око Ирана. Како је Татјана Кастоуева Жан са Француског Института за међународне односе недавно рекла за АФП: „Емануелу Макрону су се помало поклопиле звезде. Председава самитом Г7 и Саветом Европе; Немачка више не игра активну улогу у овим организацијама; а Лондон је паралисан брегзитом. Он је де факто лидер Европе, и може легитимно да говори у име Запада“.

Макрон осећа да је могуће остварити суштински напредак по питању Украјине, у којој нови председник Владимир Зеленски делује одлучно у намери да побољша односе са Русијом, што његово огормно бирачко тело од њега и очекује. С друге стране, Путин је вољан да охрабри Зеленског да превазиђе пат позицију у Донбасу тако што ће истражити потенцијале Минског споразума у вези са одређеним степеном аутономије за отцепљене регионе.

Нема сумње да је све веће зближавање Москве и Кијева у суботу резултирало разменом десетине заробљеника, што је изузетно емотивно питање које отвара простор за самит у нормандијском формату (између Француске, Немачке, Русије и Украјине) како би се убразао мировни процес у Донбасу. У међувремену се очекује да ће се ове године одржати трилатерални састанак између Русије, Европске уније и Украјине, на којем ће се разговарати о новом оквиру за испоруке руског гаса Украјини.

Дочек украјинских затвореника размењених у договору са Москвом на аеродрому у Кијеву, 7. септембар 2019.

Заиста, у току су тектонске промене. Трамп направио прави потез тиме што је одмах поздравио суботњу размену заробљеника: „Русија и Украјина су управо разменили велики број заробљеника. Веома добре вести, можда чак први велики корак ка миру. Честитам обема државама!“ (написао је он на Твитеру, прим. прев.) За разлику од свог претходника Барака Обаме, Трамп не види никакав витални интерес у томе да САД хушкају Кијев против Москве. Трампов непристрасан став прави разлику. Он разуме да ће само смиривањем тензија око Украјине бити могуће значајно зближавање са Русијом.

ТИХА ВОДА БРЕГ РОНИ
Са друге стране, Путин такође зна да ако Русија жели да игра улогу независног центра моћи на светској позорници и балансера у политици великих сила (што би омогућило да се руски препород настави у средњерочној и дугорочној перспективи), јачање европског вектора њеног „евроазијства“ мора постати императив. Путин се нада ублажавању санкција ЕУ и могућем повратку у Г-7. С друге стране, он је савршено свестан да разлике међу Европљанима и несугласице унутар трансатлантског савеза јачају позицију Москве у преговорима.

Међутим, у западном табору ће бити жестоког отпора према било каквој идеји ублажавања санкција против Русије. Британија ће се свим средствима супротставити било каквом попуштању пред Москвом (Погледајте оштар чланак британског истраживачког центра Четам хаус насловљен Макрон греши по питању Русије).

Опет, остаје да се види колико ће Трамп бити успешан у наметању своје воље кад је у питању политика према Русији. Од кључне је важности разумети да амерички естаблишмент није ни изблиза спреман да прихвати растућу мултиполарност светског поретка. Америчка стратегија двоструког обуздавања усмерена против Русије и Кине је чврста као стена, на шта нас је подсетио говор америчког министра одбране Марка Т. Еспера прошле недеље у лондонском Краљевском институту за одбрану и безбедносне студије.

Али Кинези имају изреку – „Вода која капље може пробити стену“. Руско-украјинска размена заробљеника и наставак француско-руских састанака у формату 2+2 указују на висок степен упорности од стране Макрона и Путина – и на прећутну подршку Трампа. Рекло би се да се чује звук воде која капље.

Француски министар спољних послова Жан Ив ле Дријан је у Москви након разговора у формату 2+2 два рекао: „Дошао је тренутак и право је време да радимо на смањењу неповерења између Русије и Европе, које би требало да буду партнери на стратешком и економском нивоу. Још није време за укидање санкција. (Али) видимо другачије размишљање у поређењу са оним које је владало у последњих неколико година, што нас чини задовољним“.

Министри одбране и спољних послова Француске и Русија на састанку у Москви, 9. септембар 2019. 

Поента је у следећем: Русија никада неће вратити Крим и европски савезници Француске ће са тим можда морати да се помире као са прихватљивом ценом за окончање сукоба у Украјини. Такво стратешко прилагођавање је у потпуности замисливо, али треба времена да сазри.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Indian Punchline