Da li konačno otopljavaju odnosi Rusije i Zapada?

Makron i Putin, uz podršku Trampa, nastoje da strateški zbliže Rusiju i Zapad. Rusko-ukrajinska razmena zarobljenika je prvi korak

Sastanak ministara spoljnih poslova i ministara odbrane Rusije i Francuske u formatu 2+2 u Moskvi devetog septembra označio je ne samo otopljavanje odnosa između dve države, već i resetovanje odnosa Rusije sa Zapadom. Poslednji put se francusko-ruski sastanak u formatu 2+2 održao u oktobru 2012. godine u Parizu. Godinu dana kasnije, izbio je sukob u Ukrajini i Evropska unija je Rusiji uvela sankcije. Odnosi su od tada krenuli silaznom putanjom.

Prvi znaci poboljšanja pojavili su se tokom samita G7 u Bijaricu održanog između 24. i 26. Avgusta, na kojem se raskol između Zapada i Rusije značajno smanjio. Američki predsednik Donald Tramp objavio je da namerava da pozove ruskog predsednika Vladimira Putina na samit G7 u Majamiju sledeće godine. Uoči samita u Bijaricu i neposredno nakon toga, domaćin, francuski predsednik Emanuel Makron naglasio je da je preusmeravanje trenda nepoverenja između Zapada i Rusije u njihovom zajedničkom interesu. (Pogledajte članak Makronova karolinška renesansa samita G7 na mom blogu).

NEODRŽIVA STRATEGIJA
Antagonistički odnos prema Rusiji u Evropi postepeno ustupa mesto novom načinu razmišljanja koji nalaže da izolacija Moskve nije održiva strategija na globalnoj sceni. Nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas izjavio je u julu da „bez Rusije, nećemo naći odgovore na hitna pitanja u globalnoj politici“. Italija je, naravno, jedna od zemalja koje su pokrenule nov način razmišljanja o Moskvi i koja zahteva uklanjanje sankcija EU protiv Rusije. Premijer Đuzepe Konte je u julu sankcije EU opisao kao „tužne“ i rekao da one „nisu dobre za Rusiju, niti za EU, niti za Italiju“.

Međutim, uloga Francuske danas postaje presudna. Uprkos tome što je Moskva podržala Marin le Pen, krajnje desničarsku kandidatkinju na predsedničkim izborima u Francuskoj 2017. godine, Makron se od početka postavio kao moderator (u odnosima Rusije i Zapada), pozvavši Putina da ga poseti odmah nakon što je stupio na dužnost. Putin je s radošću prihvatio poziv (iako je Makron u Moskvi viđen kao najmanje poželjan predsednički kandidat sa aspekta ruskih interesa).

Francuski predsednik Emanuel Makron dočekuje ruskog kolegu Vladimira Putina u zvaničnoj bilateralnoj poseti, Versaj, 29. maj 2017.

Na samitu u veoma simboličnom i raskošnom okruženju Versajskog dvorca u maju 2017. godine, Makron je imao „iskrenu razmenu mišljenja“ sa Putinom, gde su razgovarali o „nesuglasicama“. Na zajedničkoj konferenciji za novinare, oba lidera su rekla da postoje mogućnosti za bližu saradnju. Samo deset dana nakon stupanja na dužnost predsednika, bilo je jasno da je Makron naumio da otopli odnose sa Rusijom. Sve vreme je linije komunikacije sa Putinom držao otvorenim i čak je pozvao ruskog lidera na razgovore u svoju rezidenciju 19. avgusta, svega nekoliko dana uoči samita G7 u Bijaricu.

LIDER EVROPE
Makron vidi da će morati sam da se izbori za lidersku ulogu Francuske. Pokušao je da igra ulogu posrednika u građanskom ratu u Libiji, sukobu u Siriji, Ukrajini, i u situaciji oko Irana. Kako je Tatjana Kastoueva Žan sa Francuskog Instituta za međunarodne odnose nedavno rekla za AFP: „Emanuelu Makronu su se pomalo poklopile zvezde. Predsedava samitom G7 i Savetom Evrope; Nemačka više ne igra aktivnu ulogu u ovim organizacijama; a London je paralisan bregzitom. On je de fakto lider Evrope, i može legitimno da govori u ime Zapada“.

Makron oseća da je moguće ostvariti suštinski napredak po pitanju Ukrajine, u kojoj novi predsednik Vladimir Zelenski deluje odlučno u nameri da poboljša odnose sa Rusijom, što njegovo ogormno biračko telo od njega i očekuje. S druge strane, Putin je voljan da ohrabri Zelenskog da prevaziđe pat poziciju u Donbasu tako što će istražiti potencijale Minskog sporazuma u vezi sa određenim stepenom autonomije za otcepljene regione.

Nema sumnje da je sve veće zbližavanje Moskve i Kijeva u subotu rezultiralo razmenom desetine zarobljenika, što je izuzetno emotivno pitanje koje otvara prostor za samit u normandijskom formatu (između Francuske, Nemačke, Rusije i Ukrajine) kako bi se ubrazao mirovni proces u Donbasu. U međuvremenu se očekuje da će se ove godine održati trilateralni sastanak između Rusije, Evropske unije i Ukrajine, na kojem će se razgovarati o novom okviru za isporuke ruskog gasa Ukrajini.

Doček ukrajinskih zatvorenika razmenjenih u dogovoru sa Moskvom na aerodromu u Kijevu, 7. septembar 2019.

Zaista, u toku su tektonske promene. Tramp napravio pravi potez time što je odmah pozdravio subotnju razmenu zarobljenika: „Rusija i Ukrajina su upravo razmenili veliki broj zarobljenika. Veoma dobre vesti, možda čak prvi veliki korak ka miru. Čestitam obema državama!“ (napisao je on na Tviteru, prim. prev.) Za razliku od svog prethodnika Baraka Obame, Tramp ne vidi nikakav vitalni interes u tome da SAD huškaju Kijev protiv Moskve. Trampov nepristrasan stav pravi razliku. On razume da će samo smirivanjem tenzija oko Ukrajine biti moguće značajno zbližavanje sa Rusijom.

TIHA VODA BREG RONI
Sa druge strane, Putin takođe zna da ako Rusija želi da igra ulogu nezavisnog centra moći na svetskoj pozornici i balansera u politici velikih sila (što bi omogućilo da se ruski preporod nastavi u srednjeročnoj i dugoročnoj perspektivi), jačanje evropskog vektora njenog „evroazijstva“ mora postati imperativ. Putin se nada ublažavanju sankcija EU i mogućem povratku u G-7. S druge strane, on je savršeno svestan da razlike među Evropljanima i nesuglasice unutar transatlantskog saveza jačaju poziciju Moskve u pregovorima.

Međutim, u zapadnom taboru će biti žestokog otpora prema bilo kakvoj ideji ublažavanja sankcija protiv Rusije. Britanija će se svim sredstvima suprotstaviti bilo kakvom popuštanju pred Moskvom (Pogledajte oštar članak britanskog istraživačkog centra Četam haus naslovljen Makron greši po pitanju Rusije).

Opet, ostaje da se vidi koliko će Tramp biti uspešan u nametanju svoje volje kad je u pitanju politika prema Rusiji. Od ključne je važnosti razumeti da američki establišment nije ni izbliza spreman da prihvati rastuću multipolarnost svetskog poretka. Američka strategija dvostrukog obuzdavanja usmerena protiv Rusije i Kine je čvrsta kao stena, na šta nas je podsetio govor američkog ministra odbrane Marka T. Espera prošle nedelje u londonskom Kraljevskom institutu za odbranu i bezbednosne studije.

Ali Kinezi imaju izreku – „Voda koja kaplje može probiti stenu“. Rusko-ukrajinska razmena zarobljenika i nastavak francusko-ruskih sastanaka u formatu 2+2 ukazuju na visok stepen upornosti od strane Makrona i Putina – i na prećutnu podršku Trampa. Reklo bi se da se čuje zvuk vode koja kaplje.

Francuski ministar spoljnih poslova Žan Iv le Drijan je u Moskvi nakon razgovora u formatu 2+2 dva rekao: „Došao je trenutak i pravo je vreme da radimo na smanjenju nepoverenja između Rusije i Evrope, koje bi trebalo da budu partneri na strateškom i ekonomskom nivou. Još nije vreme za ukidanje sankcija. (Ali) vidimo drugačije razmišljanje u poređenju sa onim koje je vladalo u poslednjih nekoliko godina, što nas čini zadovoljnim“.

Ministri odbrane i spoljnih poslova Francuske i Rusija na sastanku u Moskvi, 9. septembar 2019.

Poenta je u sledećem: Rusija nikada neće vratiti Krim i evropski saveznici Francuske će sa tim možda morati da se pomire kao sa prihvatljivom cenom za okončanje sukoba u Ukrajini. Takvo strateško prilagođavanje je u potpunosti zamislivo, ali treba vremena da sazri.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor Indian Punchline