Славко Симић: Како да БУ напредује на Шангајској листи

Алтернатива је у ослобађању креативних потенцијала друштва и директном финансирању научног рада, без икаквих посредника

Овај текст представља предлог превазилажења невоље у којој се нашао Београдски Универзитет одласком неколико квалитетних научника у печалбу, трбухом за крухом. Што је, наводно, узроковало стрмоглави пад БУ на Шангајској листи за 124 места у овој години.

Недавна државна интервенција око математичара Стојана Раденовића и отварање специјалне буџетске линије за 12 неидентификованих научника неће дугорочно решити проблем. Алтернатива је у ослобађању креативних потенцијала друштва и директном финансирању научног рада, без икаквих посредника.

1. Како сада стоје ствари?

Целокупна научна заједница, која броји око 12.000 истраживача, запослених на институтима, приватним или државним универзитетима, финансира се путем пројеката издвајањем 0,3 процента новца из националног буџета. Тренутно, сваки научни радник који се налази на неком пројекту добија из буџета најмање 20.000 динара месечно за „бављење научним радом”. То је 240.000 годишње, тј. 2.000 евра. Када би он написао само један научни рад годишње и објавио га у часопису са SCI(1) листе (листа најзначајнијих научних часописа из свих области науке), Србија би са 12.000 радова била јако видљива на Шангајској листи.

Нажалост, то се не дешава. Пројектни циклус се заглавио, категоризација научника се не ревалоризује, па се уложени труд не исплати. Зато долази до константног пада на поменутој листи који ће се сигурно наставити.

2. Шта да се ради?

Покушаћемо да то објаснимо на моделу природних тј. математичких наука. Дакле, шта је данашњем математичару неопходно да би постигао вредан резултат, под претпоставком да већ има извесни lebensraum? Наравно, папир, оловка, компјутер и приступ бази KOBSON (база светских научних часописа при Народној библиотеци Србије). Али пре свега, таленат тј. уску повезаност с платонским светом идеја „где живе математичке теореме”, да парафразирамо Рамануџановог биографа (самоуког индијског математичара који је постигао изванредне резултате у математици).

Када такав појединац објави рад у неком од часописа са SCI листе, држава му треба „на шалтеру” исплатити 2.000 евра. Као што смо показали, тај новац реално постоји, па додатна улагања нису потребна. И не само њему него свакоме ко у афилијацији наведе неки српски универзитет.

На тај начин ће наука продрети у најшире слојеве друштва и скривени таленти, за које још ни не знамо, биће стимулисани да дају најбоље од себе. Тамо треба тражити будуће српске добитнике Филдсове медаље (еквивалент Нобелове награде за математику) јер на постојећој математичкој сцени таквих кандидата нема.

Да резимирамо:

а. Укинути постојећи систем пројектног финансирања;

б. Увести директно финансирање научних резултата;

в. Учинити доступним научне библиотеке и базу KOBSON свима;

г. Финансирати присуство на научној конференцији у иностранству по избору појединца који објави више од два рада на SCI листи.

Спровођењем овог плана у дело зауставиће се одлив мозгова јер ће млади и способни људи моћи да обезбеде себи егзистенцију у земљи. Такође ће либерализовати докторске студије и приближити финском моделу, где три укоричена рада објављена на SCI листи представљају докторску дисертацију. Која се после брани пред независном комисијом из области.

Најбитнија последица јесте преокретање негативних токова риелитизације друштва и његово постављање на здраве и рационалне основе. Сличан модел је НР Кина применила пре неколико деценија и постигла нагли развој у свим доменима. Данас, ако прелистате било који елитни амерички математички часопис, видећете да више од половине прилога дају кинески аутори.

 

Аутор Славко Симић

 

Насловна фотографија: LinkedIn/University of Belgrade

 

Извор Политика, 11. септембар 2019.