Весна Пешић: Вучић ће покушати да разједини опозицију и поткопа бојкот

Вучићу не би одговарало да у Скупштини остане сам са Шешељем и Дачићем, па је зато питање бојкота добило већи значај него што се то могло очекивати

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

Вучић је ушао у осму годину своје апсолутне владавине. Многима је дозлогрдило уништење свих институција, кршење закона и устава, огромна корупција, иритантна свакодневна пропаганда и, оно што је кључно – укидање демократских избора. Треба рећи и то да су људи повређени његовим хулиганским и неваспитаним понашањем. Личност се у политици много види, а он је буквално несносан. Притом је укинуо демократију у Србији. Сада постоје једна хегемона странка и њен вођа који о свему одлучује, а на другој страни је преостао низ понижених малих странака и делова распаднуте Демократске странке. Они нису у стању да пробију Вучићеву машинерију, а у Скупштини служе само за вређање, као архинепријатељ кога треба уништити.

Има разлога зашто је тако у Србији данас. Један је тај што се грађани Србије никада нису договорили у каквом друштву хоће да живе; нису се договорили да желе да живе у демократском друштву са владавином права. Да не дужим причу коју сви знају, Александар Вучић је све институције ставио под своју контролу и изборе је претворио у фарсу. То је ових дана сликовито описао посланик СНС-а Драган Шормаз поводом избора у Медвеђи, рекавши да је СНС, Вучићева странка, организована као „партијска машинерија која меље опозицију“. И многи озбиљни аутори бавили су се тим феноменом непобедивости Вучића на изборима, а и сада је ситуација иста. Све анкете показују да ће се и предстојећи избори у марту завршити исто као они у Медвеђи: Вучић ће добити убедљиву већину, а све остале странке, које једва држе главу изнад воде, укупно могу да скупе између 20-25 посто гласова. Појединачно ће неке прећи цензус и то је углавном све што се може очекивати.

Моја тема је отпор Вучићевој деспотији који се појавио у децембру прошле године, у демонстрацијама грађана против Вучићеве аутократије које трају већ девет месеци. Опозиција у целини, као и њен највећи део, Савез за Србију, подржала је грађански отпор и његове захтеве обећањем да ће она, уколико Вучић не прихвати демократске изборе идуће године, објавити бојкот избора као начин да се одбаци овакво разваљено стање државе и друштва. Бојкот би имао известан утицај на смањену излазност бирача, али ја га разумем као генерализовани отпор начину Вучићеве владавине, која нема готово никакве резултате, али је много уништила и буквално поломила Београд у корумпираном и неукусном преобликовању и разарању града, те отела велики његов део на коме Вучић и његова криминална банда граде свој град на води.

У описаној констелацији стања кључно је питање колико протест грађана и бојкот опозиције могу да наштете Вучићу и доведу до његовог пада? То је тешко предвидети, али смањена легитимност може утицати на пад Вучића са власти, из више разлога, а важна су и изневерена очекивања у погледу економске ситуације, која је перманентно тешка, а може да буде и још тежа ако Немачка оде у рецесију. Економски разлози и нереална обећања могу бити важни за губитак легитимности Вучићеве власти (о томе погледати текст Владимира Глигорова).

Ако прескочим економски моменат, који јесте битан и можда је и најважнији, бојкот избора и пад легитимности никако не одговара Вучићу који ће се убрзо наћи пред решењем косовског проблема. Бојкот не одговара ни спољашњим факторима који ће вршити притисак да се Вучић договори са косовским властима. Они чекају да још прођу избори на Косову (шестог октобра), а затим избори у Србији у марту идуће године. А кад се они заврше – нема више чекања и одлагања да се овај проблем реши. Тако то сада изгледа.

Вучићу не би одговарало да у Скупштини остане сам са Шешељем и Дачићем (и неколико малих странчица и коалиционих партнера). И он и спољашњи медијатори очекују да парламент буде плуралан и са Вучићевом већином, да буду репрезентована различита гледишта, а чини ми се да би посебно било пожељно да у томе учествују странке грађанске оријентације. Потребан је што шири консензус. Баш као што су Коштуничин Устав у коме је Косово записано као део Србије потписале све странке, и ДС – и за Вучића би било идеално да избацивање Косова из Устава потпишу све странке: СНС, СПС, радикали, ДС, ПСГ и остали, а и неке нове грађанске странке које он настоји да угура чак у Другу Србију. То сам приметила у фингирању обнове Београдског круга, те подсећању на Радомира Константиновића и његове речи да је Друга Србија она која се „не мири са злочином“. Ову групу репрезентују Филип Давид, Ненад Прокић и Олеников Грађански демократски форум који треба да буде нови Грађански савез Србије.

Све у свему, веома брзо ће се тражити да Вучић испоручи решење за Косово, које је изгледа обећао уз неку компензацију, која је остала прилично нејасна. Све ове године након потписаног Бриселског споразума чекало се на затварање косовског питања, од чега је зависило напредовање Србије ка ЕУ. За све те године Вучић је удобно урушавао институције и демократију и успостављао личну власт, што је саму Србију удаљавало од ЕУ. И љутило проевропски оријентисане грађане. Но, због мањка легитимности као последице претњи бојкотом, непоштених избора и сугестија споља, приступило се договору опозиције и власти око изборних услова, под руководством ФОД (Фондације за отворено друштво). Ти преговори нису били успешни, јер власт није прихватила ниједан од детаљно наведених услова које су израдиле експертске групе (Црта, ЦеСИД и Транпарентност Србија). Због тога су три чланице СЗС-а, Народна странка, Ђиласов ССП и Обрадовићеве Двери, већ прогласиле бојкот избора. До 15. септембра о томе треба да донесе одлуку и ДС, а очекује се да се и он придружи бојкоту.

Али, ту се прича изгледа не завршава, па је зато питање бојкота добило већи значај него што се то могло очекивати. Проблем је настао и у самој опозицији која је готово у целини обећала бојкот протестантима. Она се поделила (додуше то се још није догодило), али се може догодити због њене политичке хетерогености (националистичке и проевропске странке), али највише због подела у Демократској странци. По свој прилици је до подела у ДС-у дошло јер су у тој странци поделе и иначе константа (зато је изгубила значај који је имала), а донекле и због Вучићеве режије по којој је највише нападао трио Ђилас-Јеремић-Обрадовић, а није дирао Лутовца и Демократску странку, као ни ПСГ који сада води Сергеј Трифуновић. Они су му потребни као грађанско крило које му недостаје за легитимитет, а радо би отерао три странке које му заправо нису потребне (нарочито оне националистичке које не би дале Косово под било каквим условима).

Вучић највише воли да понижава људе. То је његова страст и највеће задовољство, што се види и у одвратном есенесовском нападу на Јову Бакића, Дубравку Стојановић и Раду Трајковић. Разбијање бојкота би био дебакл опозиције и понижење грађана у протесту: да се и после девет месеци проведених на улици у борби за боље изборне услове ипак изађе на Вучићеве недемократске изборе, где би се послушнима доделили цензуси за улазак у Скупштину. Баш као у Медвеђи. За то би била најодговорнија ДС, уколико би бојкот одбацила на свом Главном одбору. Томе би се вероватно придружио и ПСГ. Пропаст бојкота би помогао Вучић и на томе сигурно ради. А главна идеја протеста грађана је да се у бојкоту удруже сви: националисти, грађанске странке, левичарски Не давимо Београд, заједно са другим организацијама у Србији, у борби за демократске изборне услове, за демократску Србију, а кад се тај циљ постигне, да се разиђу свако на своју страну. То је била идеја.

Желим да нагласим да је ово једна од могућих интерпретација о томе шта се збива у вези са бојкотом и изборима. Постоје и друге, а и сама бих могла да додам још неке.

 

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

 

Ауторка Весна Пешић

 

Извор Пешчаник, 12. септембар 2019.