Велика ревизија историје

У Варшави смо године 2019, заправо имали прилику да гледамо прави „фестивал историјске ревизије“. И то више никог не изненађује

Долазак америчког председника Доналда Трампа у Варшаву, на манифестацију поводом осамдесет година од немачког напада на Пољску, којим је, како се сматра, отпочео Други светски рат, неочекивано је отказан. Иако је званични разлог за отказивање ураган који је погодио Флориду, Трамп је у време обележавања суморне годишњице боравио у свом голф-клубу. Из овог пријатног амбијента Доналд Трамп је упутио топлу честитку „својим пољским пријатељима“ поводом значајног јубилеја – почетка Другог светског рата: „Напросто желим да честитам Пољској. То је прелепа земља, са дивним људима…“.

Судећи по тамошњим медијима, отказивање доласка изазвало је велико разочарење у Пољској. Разочарење се посебно није крило у владајућој партији Право и правда. Уместо Трампа, у Варшаву је стигао његов заменик Мајк Пенс. А он, ни приближно, није био адекватна замена, упркос његовој изјави, пријатној пољским ушима али у суштини бесмисленој, да САД и Пољска „нису савез, већ породица“. „Трампово присуство за нас би било важно због представљања пољске историје“, признао је Војчек Коларски, државни секретар у канцеларији пољског председника. Зато што је Пољска, сматра Коларски, била „прва“ и , разуме се, посве невина „жртва Другог светског рата“.

Треба ли руски председник Путин, или председник Србије Вучић, да жале зато што нису позвани на „централну манифестацију на Западу“ поводом почетка Другог светског рата? У питању је поштовање и пијетет према жртвама које су у борби против фашизма поднеле ове две земље – пијетет који је овог пута потпуно изостао с пољске стране. Немачком председнику Франку Валтеру Штајнмајеру је у Пољској преостало једино да захвали армији САД, која је „победила национал-социјализам, не само на Западу, него и на Истоку“, додајући уз то речи дирљиве захвалности: „Сви ми на овај дан са захвалношћу гледамо у Америку“.

Чија се онда застава завијорила на Рајхстагу првог маја`45. и чија је армија ослободила Берлин? Да ли је совјетска армија заправо окупирала немачку престоницу ослобађајући, некако узгред и нехотице, Немачку и читав свет од пошасти нацизма? Ко је, на концу, поразио хитлеровски Трећи рајх и ко је уопште ослободио Пољску, плаћајући њену слободу и независност са 600.000 људских живота?

ФЕСТИВАЛ ИСТОРИЈСКЕ РЕВИЗИЈЕ
Варшава, у ствари, закључила је портпаролка Министарства иностраних послова Русије Марија Захарова, „одавно себе није довела у глупљу ситуацију“. А Пољска у томе није нимало усамљена; придружују јој се, с очигледним ентузијазмом, и друге земље, на западу и истоку континента. Можда би, уосталом, покушај Пољске да себе представи као прву и невину жртву био племенит и оправдан циљ, вредан хвале, кад не би у потпуности противуречио историјској истини. У Варшави смо године 2019, констатују новинари Дарја Риночнова и Иван Абакумов, заправо имали прилику да гледамо прави „фестивал историјске ревизије“. И то више никог не изненађује. Велика ревизија историје је већ дуго у току.

Ревизија историје, испочетка стидљива и тиха, а данас већ бучна, наметљива и агресивна, започела је још касних 80-тих година прошлог века, с падом Берлинског зида. О томе је, још у јуну 1989. године, сведочио руски писац Едуард Лимонов. Већ тада је, констатовао је Лимонов, „пред нашим очима створен ревизионистички мит о ‘невиности’ европских држава које су биле жртве два чудовишта: Хитлера и Стаљина, мит који са задовољством подржава Запад и земље Источне Европе“. Сада је канонизација овог „лажног и штетног историјског мита“у пуном јеку. Тешко је поверовати да смо у Варшави ове године присуствовали њеном великом финалу. Ревизија ће се сасвим сигурно наставити и у будућности.

Председник Немачке Франк Валтер-Штајнмајер држи говор, Варшава, 01. септембар 2019. (Фото: Slawomir Kaminski/Agencja Gazeta via REUTERS)

Председник Немачке Франк Валтер-Штајнмајер држи говор, Варшава, 1. септембар 2019. (Фото: Slawomir Kaminski/Agencja Gazeta via REUTERS)

Писац Лимонов изазвао је 20. јуна 1989. „скандал“ на једном међународном скупу писаца, у организацији америчке Витленд фондације, о чему је, међу осталим, два дана касније писао и Њујорк тајмс. Послушајмо радије шта о том „скандалу“ каже сам писац:

„За столом председништва је десетак писаца из Централне и Источне Европе. Председава професор Корнелског универзитета Мајкл Скамел. Говори лауреат Нобелове награде, писац Чеслав Милош. Чита лагано унапред припремљен текст. А тај текст је у духу Хладног рата, пун бесмислених и неумесних напада на СССР и његов народ. Седим у сали. У мени расте огорчење.“

„Упркос правилу и протесту преседавајућег, укључио сам свој микрофон и рекао оно што је пренео (поједностављено) Њујорк тајмс од 22. јуна: ‘Мистер Лимонов изазовно је подсетио бившег пољског дипломату да је Пољска још 1934.  године потписала с Немачком споразум о ненападању, и када је Немачка отела део Чехословачке, 1938. године, Пољска је помогла себи – присвојила је део територија чешке жртве (индустријску област Тешин). Мистер Милош није ништа одговорио’.“

Уместо прослављеног нобеловца, Лимонову је одговорио пољски писац Адам Михњик: „Нажалост, ово што је рекао господин Лимонов јесте истина. Те срамне странице пољске историје доиста постоје“.

ПРЉАВЕ СТРАНИЦЕ ЕВРОПСКЕ ИСТОРИЈЕ
Те крваве и „срамне странице“ у историји Пољске, a и многих земаља Источне и Централне Европе, доиста постоје, али постоје и покушаји да се оне избришу, поцепају из уџбеника историје или барем прекроје. Исте те, 1989. године, Лимонов је могао да примети: „На пример, у последњем издању популарног француског екциклопедијског речника Петит Робер нема ни пољско-немачког споразума, нити анексије Тешина. Француски ревизионизам је тихо почистио прљавштину из пољске историје“.

Пољска 20-тих и 30-тих, односно током читаве своје историје од поновног стицања независности 1918, није била никаква демократија, већ брутална и отворена диктатура: „права диктатура“ (према синтагми из већ поменутог енциклопедијског речника Петит Робер) пуковника Пилсудског, можемо рећи фашистичка, коју је, после његове смрти 1935, заменила војна хунта – „диктатура пуковника“. Све до 1938. године, таква Пољска, накнадно проглашена за демократску, ужива у „добром друштву“ Немачке, Мађарске и Румуније – учесница у комадању Чехословачке (Мађарска је овом приликом присвојила делове Јужне Словачке).

Остаје да се запитамо: зашто до преокрета долази управо 1938? „Чим је наишла на територијалне претензије Немачке (захтев за враћањем освојене Шлезије), Пољска је напустила то друштво и спријатељила се с Енглеском и Француском.“

Истини за вољу, није само Пољска потписала споразум о ненападању с Хитлеровом Немачком, нити је само она тих година показивала снажне симпатије за нацизам. Дојче веле у пригодном тексту совјетско-немачки споразум из 1939. назива „прилично циничним“, додајући да се његове последице у Источној Европи осећају и данас – али пропуштајући да помене неке „споредне историјске детаље“.

Потписивање пакта Рибентроп-Молотов, Москва, 23. август 1939.

Потписивање пакта Рибентроп-Молотов, Москва, 23. август 1939.

Совјетски Савез је такав пакт потписао последњи, и то тек после потписивања срамног Минхенског споразума између Немачке, Италије и западних сила, 29-30. септембра 1938. године, којим је договорена предаја Судетске области, територије Чехословачке, Немачкој. А претходно су истоветне споразуме о ненападању потписале Британија и Француска. (Потписале су га, узгред, уколико то има значаја, и све три балтичке републике, тада још независне, надајући се можда да ће их предстојећи и неминован сукоб нацистичке Немачке и Совјетске Русије некако заобићи, или да ће и саме учествовати у подели „руског плена“).

Још пре тога, подсећа руски амбасадор у Србији Александар Боцан-Харченко, Народни комесаријат иностраних послова СССР-а, у изјави од 17. марта 1938. године, и након аншлуса Аустрије, упутио је апел Лондону, Паризу, Вашингтону и Прагу за „колективно спасавање света“. За спасавање мира у Европи, упозорава се у овој изјави, „сутра већ може бити касно, али данас време за то још није истекло“. Можда је излишно додати да је овај апел Москве западним силама – као и многи пре и после тога – остао без одговора. Зашто је овако олако, искључиво њиховом вољом (западних сила), пропуштена шанса да се сачува мир у Европи? Коме је, у ствари, тада више одговарао рат?

КОМЕ ПРЕТИ „РУСКИ ЕКСПАНЗИОНИЗАМ“?
СССР је, упркос овом дипломатском неуспеху, наставио с напорима за очување светског мира и већ 17. априла 1939. изнео предлог Британији и Француској о склапању трилатералног уговора о узајамној помоћи. „У Москви су при том сматрали“, напомиње Боцан-Харченко, „да ће договори с Лондоном и Паризом бити пуноважни само уколико им се придружи и Варшава. Али антируски расположени владајући кругови Пољске били су убеђени да ће им Велика Британија и Француска пружити подршку и без Москве.“

Западним силама није се допадала клаузула у совјетском нацрту уговора која је предвиђала „хитну војну помоћ у случају агресије“. Због тога су саботирале преговоре и играле двоструку игру, све док преговори нису постали сасвим бесмислени. У исто време, сведочи руски амбасадор, у Москву су пристизале информације о тајним енглеско-немачким контактима (преговори у тајности с нацистичким емисарима вођени су у Лондону). Овај дипломатски напор Москве коначно је пропао у августу 1939. Убрзо затим, већ у септембру, показало се да је нада Пољака, да ће им западне силе „пружити подршку и без Москве“, била само пуста жеља. Понавља ли Пољска ову грешку и данас, уздајући се, помало лакомислено, у помоћ западних сила?

Листа званица на ову манифестацију у Пољској, са које су изостављени председници Русије и Србије – представници земаља победница у Другом светском рату – диктирана је, између осталог, и сасвим прагматичним разлозима: „Пољски савезници налазе се искључиво на Западу“, примећује Дојче веле. „Али и међу западним савезницима постоје озбиљне разлике“.

Прети ли Пољској данас (баш као и Бугарској, Румунији или балтичким републикама) злогласни „руски експанзионизам“? „Потпуно је природно да тражимо партнере који могу реално да примене војну силу,“ сматра Беата Горка-Винтер, из труста мозгова ПИСМ, који финансира пољска држава, „дакле, партнере који би могли да испуне обавезе из Члана 5 уговора НАТО“. (Да ли је природно – с ким то жели да ратује Пољска?) То је онај фамозни члан који чланицама НАТО-а налаже да, уколико је нападнута једна држава чланица, све друге морају да јој притекну у помоћ. Она сматра да је „неспособност европских партнера доказана траљавим договорима о формирању европске армије“.

КО ЈЕ УНИШТИО ВЕРСАЈСКИ ПОРЕДАК?
Према извештају Њујорк тајмса, пољски председник Анджеј Дуда замера „савезницима – европским лидерима“, да не схватају довољно озбиљно „руску опасност“. У свом наступу он је „фактички изједначио Русију са Трећим рајхом“. Да ли је то, мимо историјске истине, мудра стратегија Варшаве – да у свакој прилици изазива„злоћудног руског медведа“, забијајући му прст у око? Да ли би можда ипак било мудрије да Пољска гради другачије односе са суседима, пре свега оним на истоку? Понавља ли Пољска данас сличну грешку као и 1938,  када је следила политику „западних савезника“ и када су сви „предлози СССР-а пољској власти о закључивању савеза били одбачени из идеолошких побуда“, као што нас подсећа пољски историчар Богдан Пентка?

Председник Пољске Анджеј Дуда врши смотру трупа, Варшава, 01. септембар 2019. (Фото: Dawid Zuchowicz/Agencja Gazeta via REUTERS)

Председник Пољске Анджеј Дуда врши смотру трупа, Варшава, 1. септембар 2019. (Фото: Dawid Zuchowicz/Agencja Gazeta via REUTERS)

Уосталом, „много више негодовања него пакт Молотов-Рибентроп“, тврди овај историчар, „заслужује Минхенски споразум, који је довео до тога да је на јужним границама Пољске нестала држава која је ограничавала немачки експанзионизам“.

Пољска је и сама учествовала у комадању Чехословачке и тиме пружила неочекиван и јак подстрек милитаристичким и освајачким амбицијама Трећег рајха. Кључна за избијање рата, наводи историчар Пентка, заправо је била година ‘38, а не ‘39: „Хитлерова Немачка је могла брзо да нападне Пољску већ у септембру 1939. године захваљујући томе што је након освајања Чехословачке у марту 1938. године могла да искористи добро развијену чешку индустрију и арсенал чешке војске, која је била једна од најјачих армија у тадашњој Европи. Због тога је 1938, а не 1939. година била кључна за почетак рата нацистичке Немачке. Управо тада, 1938. године, коначно је уништен Версајски мировни поредак“.

Што се тиче историјске истине, онај коме је до ње стало може је наћи у историјским документима. На пример, у оним који су недавно представљени у Москви, на изложби 1939. година. Почетак Другог светског рата. На овој изложби се „могу видети оригинали јединствених докумената те епохе – тајни записници са саветовања, нацрти одлука, рукописне белешке вођа“. Документи су сада доступни и у дигиталном формату. „Знатан део објављених докумената“, подвлачи новинар Владимир Корнилов, „тиче се московских преговора између СССР, Британије и Француске у августу 1939. А ти документи показују да су их Лондон и Париз отворено одуговлачили и избегавали да се изјасне поводом питања које им је на сваком заседању постављао шеф совјетске војне делегације Клим Ворошилов: ‘Претпостављате ли – у случају заједничких војних дејстава против нацистичке Немачке — пропуштање совјетских трупа преко територије Пољске?’“

Једном речју, ни Енглеску ни Француску уопште није занимало питање Пољске. О томе, међу осталим, сведоче и речи шефа британске делегације адмирала Дракса упућене на преговорима маршалу Ворошилову: „Ако Пољска и Румунија не затраже помоћ СССР – оне ће убрзо постати обичне немачке провинције, а тада ће СССР сам решити како ће са њима поступити“. И Совјетски Савез је „решио“.

Доследну али прагматичну совјетску позицију поводом пакта Рибентроп-Молотов сумирао је на затвореном скупу Коминтерне сам Стаљин (према дневничким белешкама Георги Димитрова): „Ми смо предност давали договору са такозваним демократским земљама и зато смо са њима преговарали. Међутим, Енглези и Французи су хтели да ми за њих црнчимо а да их то још и ништа не кошта“. Назвати пакт Рибентроп-Молотов „нацистичким“, као што је то недавно учинио британски Гардијан, представља врхунски цинизам, тим пре што је и Британија потписала „нацистички пакт“ с Хитлером, али још у пролеће године 1935.

БОЛЕСНА БЕШЕ ЧИТАВА ЕВРОПА
Шта је, међутим, прави смисао овог упорног и досадног историјског ревизионизма, који не оклева да најгрубље фалсификује европску историју, а пре свега историју Другог светског рата, подсмевајући се жртвама као и ослободиоцима, које накнадно проглашава за освајаче и окупаторе? Зар се совјетске оружане снаге нису мирно повукле из Источне Европе, за разлику од америчких, и ко данас размешта трупе од Балтика и Пољске све до Румуније, уз границе Русије, градећи нове „гвоздене завесе“ и нове „санитарне кордоне“?

Вратимо се, још једном, писцу Лимонову, који тврди, не без основе, „да је између два рата у Европи био врло модеран модел јаког режима, фашистичког или полуфашистичког. Нарочито у Источној Европи“. Тако је било и пре 1933. Хитлер се само изузетно успешно уклопио у доминантан тренд, задивљујући својим „изванредним достигнућима“.

Адолф Хитлер, вођа нацистичке Немачке

Адолф Хитлер, вођа нацистичке Немачке

Мусолини у Италији, Салазар у Португалији, Франко у Шпанији, расистички режим Петена у Француској, опет Хитлер и већ помињани, кочоперни Пољак Пилсудски; „Волдемарас у Литви, Карл Вилманс у Латвији, Корнелије Кодреану (и касније Антонеску) у Румунији, адмирал Хорти (такође регент) у Мађарској, Анте Павелић у Хрватској, монсењор Тисо у Словачкој…“ – све сами борци за слободу и демократију фашистичким средствима, које је, најкасније у пролеће 1945, напросто одувао продор совјетске армије у срце Трећег рајха.

Сасвим јасно: „Циљ тог ревизионизма је скривање истине, врло непријатне и болне по Европу и њену репутацију. Наиме, скривање да је хитлеризам био само крајње тежак облик болести, да је ЦЕЛА ЕВРОПА – метропола наше цивилизације – боловала од фашизма у периоду од 1918. до 1945. године…“ (Е. Лимонов: Цела Европа беше болесна).

ФАШИЗАМ НИЈЕ УЉЕЗ У ЕВРОПИ
Ко је и како угасио „епидемију фашизма у метрополи“, познато је и не подлеже расправама. Нормандија се догодила кад је већ све било решено. Американци су стигли на крају. То их није омело у намери да окупирају западну половину Европе. Нешто касније, своје трупе ће разместити и на Исток.

Свођење овог мрачног периода историје Европе на „мит о два чудовишта“ (Хитлеру и Стаљину), претварање Пољака и других источноевропских народа искључиво у невине жртве „совјетског (касније руског) експанзионизма“ представља недопустиво поједностављење; у ствари, тешко и злонамерно кривотворење историје. Пољаци, баш као и многи други народи, на западу и на истоку Европе, јесу били жртве историје, али су, исто тако, били и агресори; неретко или најчешће, ипак, били су „жртве својих апетита и страсти“.

Да ли се ово мрачно доба Европе на неки начин понавља и данас, са новим успоном европских национализама и узаврелих националистичких страсти, територијалним претензијама, шовинизмом, расизмом, ксенофобијом и, обавезно, русофобијом; са тобожњом „руском опасношћу“ која, наводно, прети да згроми „крхку либералну демократију“ на Западу?

„Фашизам није никакав случајни уљез у Европи“, упозорава Слободан Рељић. Он је заправо аутентични европски производ; непризнати син, копиле такозване либералне демократије, неизбежни плод њених непомирљивих унутрашњих противуречности. На то би требало непрекидно подсећати. Можда је то разлог због кога успон фашизма никог није озбиљно забрињавао у Енглеској или Француској све док заиста „није постало прекасно“; стварни разлог због кога ниједан западни државник није учинио баш ништа да га заустави или обузда, налазећи с њим увек довољно простора за обострано плодне компромисе, уносне споразуме и пријатељске договоре, уз срдачно тапшање по рамену – све док Хитлер није прекршио правила игре? До тада, не само да фашизам није осуђиван; „напротив, фашизму се аплаудирало из колевке либералне демократије“ (С. Рељић).

Стварни непријатељ тада је био (и остао) „баук бољшевизма“ и Совјетска Русија; фашизам је био лек за ту„болест“ и потенцијални савезник „западних демократија“. Још 1927. Винстон Черчил је био чврсто убеђен да је фашистичка Италија „пронашла противотров за руски вирус“. Године 1933. Черчил у Мусолинију препознаје оличење „римског генија“, који је „увођењем фашистичког режима поставио смернице за све земље које се директно боре против социјализма“. Ни либерални Лојд Џорџ није скривао одушевљење своје класе рецептима и методама фашизма, откривајући у њима „највећу друштвену реформу савременог доба“. „Кад бих ја био диктатор,“ додао је утицајни лабуристички вођа Џорџ Ленсбери, „урадио бих исто што и Мусолини“.

Италијански диктатор Бенито Мусолини врши смотру трупа са Рудолфом Хесом, Рим, 29. октобар 1937.

Бенито Мусолини врши смотру трупа са Рудолфом Хесом, Рим, 29. октобар 1937.

Заиста, откуда фашизам у Европи и како то да је тако нагло бујао између два рата, као биљка на плодном и добро нађубреном тлу, која ће ускоро донети своје отровне и горке плодове – приближно 60 милиона мртвих широм света, на свим зараћеним странама? „Фашизам није уљез у Европи…“ Напротив.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Slawomir Kaminski/Agencja Gazeta via REUTERS

 

Извор Нови Стандард