Izbor po izbor, reizbor

U Austriji se za tačno dve nedelje održavaju prevremeni izbori za nacionalni parlament. Pet je mogućih kombinacija za sastav nove vlade

U Austriji se za tačno dve sedmice održavaju prevremeni izbori za nacionalni parlament. Konzervativna stranka (OVP) vodi u svim ispitivanjima javnog mnjenja (35 odsto), Socijaldemokrate i slobodari mogu računati na po petinu izbornog tela, zeleni dobijaju nešto preko deset, liberali (Neos) su blago ispod njih. Kakva vlada se očekuje ako se pogleda stanje na startnoj liniji? Za početak, jedna koja će izdržati redovni termin bez rušenja.

Gledano samo u ovom veku, u Austriji se 29. septembra održavaju četvrti prevremeni izbori (posle 2002, 2008. i 2017.). Ako se novija austrijska istorija u poslednjih šezdeset godina tranšira u porcije od po dvadeset, onda su u periodu 1960-1980 samo jednom održani prevremeni izbori, između 1980-2000 dva puta. Statistika kaže da austrijske vlade u ritmu 1-2-4, počinju da stoje na staklenim nogama. Šta je danas drugačije u odnosu na opštu formulu svakih prevremenih izbora svuda u Evropi, sažetu u terminima drama-rasplet? Lakonski bi se reklo, drame su po karakteru sve ozbiljnije, a raspleti sve kraći i vode direktno u nove političke drame.

U političkoj praksi taj sindrom označava zemlju koja se „otima vladavini”, na nemačkom bi se reklo postaje „unregierbar”.Po prognozama Instituta za javno mnjenje, dakle čisto računski, austrijsko biračko telo se ne otima vladavini, samo je hirovito i nespremno da se se obaveže na strpljenje tokom čitavog legislativnog perioda od pet godina (ustavnim promenama 2007. podignutog sa četiri na pet godina).

Nikad nijedna vlada u istoriji austrijske Druge republike od 1945. nadalje nije pala u tako radikalnoj kombinaciji institucionalnog, moralnog i malicioznog, kao ova poslednja pod kancelarom Kurcom. Da li se energija uložena u rušenje može posmatrati kao ulaganje u budućnost?

VARIJANTA 1: ISTO
U partijskom smislu, računski najverovatniji ishod će biti ono što je i bilo, vlada Konzervativaca Sebastjana Kurca i Slobodara Norberta Hofera. Što si imao, to ćeš dobiti, ili kako austrijski filozof Konrad Paul Lisman kaže – moralistička dreka u maju ove godine bila je „udarac u vodu”.

Presedan već postoji i vremenski ne leži daleko. Dva Šiselova kabineta su imala isti partijski sastav, Konzervativce i Slobodare. Kabinet „Šisel 1″ se raspao 2002. posle samo dve godine vladavine, da bi na izborima te godine bio oformljen kabinet „Šisel 2″, opet u istom partijskom sastavu. Odnos je bio drugačiji, u prvom kabinetu su dominirali Hajderovi Slobodari, u drugom Šiselovi Konzervativci, ali spoj konzervativno-desnog i nacionalno-desnog je ostao na snazi kroz čitavu legislativu regularnog trajanja do 2006.

Kabinet Šisel 1 je pao zbog neobičnog momentuma u kom je Hajder pokušavao da vlada državom u svom smislu, a da ne bude ni u vladi, ni na čelu vlastite stranke, oboružan samoproglašenom legitimacijom mudrog čoveka iz Klagenfurta. Slobodarska partija se raspadala čitave tri godine, od 2002-2005. Sa 27 odsto osvojenih glasova (1999.) pala je na 10 odsto (2002.) i činila se gotova, sve dok je nije preuzeo Štrahe i poveo pobedničkom stazom u izbore 2017, opet na nivo od 26-27 odsto popularne podrške.

Hans Kristijan Štrahe

Evociranje uspeha i padova Slobodara u poslednje dve decenije je neophodno zato što se tako pokazuje strukturni model njihovog sudelovanja u vladi. Slobodari su, naime, nepouzdani. Hajder ih uništi, Štrahe podigne; Štrahe ih uništi, Hofer podigne. Hofer podigne, Kikl uništi…? Strukturna analogija bi otkrila da je nacionalno-desne Slobodare nemoguće uništiti spolja, jer će ih domovinski refleks barem četvrtine austrijskog biračkog tela uvek održavati na životu. Naprotiv, Slobodari se uništavaju sami, njima neprijatelji ne trebaju.

I tu će biti glavni problem oko verovatnog novog kabineta „Kurc 2″: ne samo hoće li pad Slobodarske partije kao posledice Afere Ibica biti zaustavljen na nivou od 20 odsto osvojenih glasova, već u prvoj liniji hoće li stranka uspeti da zadrži operativnu dozu integriteta unutar sebe.

VARIJANTA 2: NEONSKI EKSPERIMENT
Jedna od najpoznatijih političkih maksima prvog posleratnog nemačkog kancelara Adenauera je bila „Bez eksperimenata”. Tek sad, sa razmakom od sedamdeset godina se vidi koliko je to, mereno očiglednim vrednostima tog perioda o nacizmu/fašizmu s jedne i graditeljima novog humanističkog poretka s druge strane, bilo etički jednostavno vreme. Sile mraka protiv sila dobra.

Odonda se mnogo toga promenilo, do toga da je sama Evropa postala eksperiment. Ako „tirkizni” zaista osvoje 35 odsto glasova, što je manje od 38 odsto nego što su im davala prva ispitivanja javnog mnenja u junu ove godine, ali i dalje više od 31,5 odsto koje su zaista osvojili na izborima pre dve godine, novo-starom kancelaru Sebastijanu Kurcu se otvara mogućnost prvog pravog političkog eksperimenta u inače predvidljivoj Austriji: konzervativci+zeleni+Neos.

Po bojama bi to bilo tirkiz+zeleno+pink, vlada blještećeg neona. Boje su bitne jer je čitav partijski spektar u Austriji organizovan kao srednjevekovni turnir, gde se maše šarenim trakama pre kretanja u bitku. Nekad su to bili velovi kraljica, princeza i plemenitih dama, dok su danas ideologije i programi ti koji nastupaju u hromatskim vrednostima. Konzervativci (OVP) su tradicionalno „crni”. Kad ih je Kurc preuzeo postali su „tirkizni”, ali je dubinska partija, ona u federalnim jedinicama, ostala crna. Na primer, „tirkizni” su u maju ove godine imali nameru da ostanu u koaliciji sa „plavima” nakon što je Štrahe podneo ostavku, ali im to nisu dozvolili „crni”.

Slobodari su plavi; Neos pink; socijaldemokrate, jasno, crveni; zeleni naravno zeleni; samo je Pilc off-white, prljavo belo, gljiva kojoj ovog trenutka ne ide najbolje, pošto njegova lista dobija samo jedan do dva odsto glasova (četiri odsto je izborni prag). Ako zeleni i Neosi među sobom skupe barem 15 od čak 20 odsto glasova, koliko im u masi daju prognoze, ta varijanta je ne samo računski, već i ideološki moguća. Zeleni su u međuvremenu postali tolerantniji na realpolitiku, i sami se pretvaraju u protivnika migracija i prihvataju, uz određene uslove, deportacije odbijenih azilanata. Neosi su neoliberali sa humanističkim licem, oni su kompromis ovaploćen u partijskom telu. Ono što stoji na putu takvog raspleta, osim činjenice da zeleni ne vole šefa „tirkiznih” Sebastjana Kurca kao osobu, jeste strah biračkog tela od smelih ishoda.

VARIJANTA 3: CRVENI-PLAVI-PINK
Ako socijaldemokrate Pamele Rendi Vagner i Slobodari Norberta Hofera među sobom skupe 40 plus odsto glasova, ako pink-liberali zaista budu tako dobri kako im se predviđa pa skoče na OSAM odsto (na izborima 2017. godine – pet odsto), onda je ta varijanta računski moguća, ali u realnosti malo verovatna. Prvo, zbog samog Neosa kao proverbijalnog jezička na vagi – ako uđu u tu kombinaciju, gotovi su i pojedeni do idućih izbora. Drugo, Pamela Rendi Vagnerova nikad neće uvesti „crvene” u koaliciju sa Kiklom, a Hofer nikad neće uvesti „plave” u koaliciju sa „crvenima” bez Kikla.

Tome ima leka, i o toj mogućnosti austrijska štampa već naveliko spekuliše, još od proleća kad je bilo jasno da personalno rešenje Rendi Vagnerova vodi socijaldemokrate ravno u izbornu katastrofu. Ona bi ubrzo posle objavljivanja rezultata predstojećih izbora bila primorana da podnese ostavku, čime bi se otvorio put za koaliranje sa „neprijateljem”. Poslednji put su „crveni” i „plavi” ušli u koaliciju 1983, ali tada su „plavi” bili minorna strankica pod rukovodstvom bezopasnog Norberta Štegera. Bezopasnog utoliko da je Šteger neodlučno stajao prema desnom potencijalu austrijskog biračkog tela.

Norbert Šteger

Ali onda je crveni kancelar Sinovac 1986. podneo ostavku iz protesta zato što je Kurt Valdhajm pobedio na izborima za predsednika države. Vladu je preuzeo Vranicki, ali je samo nekoliko meseci posle toga raspustio i sazvao vanredne izbore, iz protesta jer je „Plave” preuzeo Hajder, koji nije imao moralnih dilema da zahvati u desno-domovinski zabran. Duplo vezano, socijaldemokratske vođe su 1986. reagovale na situacije koje su videle kao ideološki ostatak nacizma – što je drastično, s obzirom da je upravo „crveni” Bruno Krajski u svoj prvi kabinet 1970. godine uzeo četiri ministra sa direktnom nacističkom biografijom.

Tog trenutka, u septembru 1986, „crveni” su proglasili „plave” za apsolutnog ideološkog neprijatelja. „Nikad sa FPO” je mantra koju ponavlja svaki šef crvene partije, čak i kad ga se ne pita. Realnost je više u stilu nikad ne reci nikad, jer u Burgenlandu dan-danas vlada koalicija crvenih i plavih (regionalni izbori su u januaru iduće godine), a dvojica bivših partijskih lidera – Kristijan Kern i Hajnc Kristijan Štrahe su posle izbora 2017. ozbiljno razmatrali mogućnost zajedničke vlade.

Zašto do takve koalicije nije došlo? Pa nije zato što su crveni 1986. godine javno stilizovali Slobodare u svog apsolutnog neprijatelja, do dimenzija koje im sad onemogućavaju da naprave korak natrag, a da ne ispadnu smešni. Ali, ako Rendi Vagnerova podnese ostavku pod pritiskom izbornog poraza koji se sprema crvenima, dobrim delom i zbog njene lične netalentovanosti za politiku, onda se otvara put i za takvu koalicionu varijantu.

Za crvene bi to bilo kao da su progutali žabu. Plavi ministri bi znali da ih se crveni ministri gade, a deo socijaldemokratskog biračkog tela bi do idućih izbora ostao u stanju katatonije. Bila bi to koalicija puna negativnih fizičkih senzacija; ne rešenje, nego problem koji bi vodio u nove prevremene izbore.

VARIJANTA 4: TIRKIZ-CRVENO
Konzervativci i Socijaldemokrate zajedno, nova „velika koalicija” kao forma koja je dominirala u jednom delu austrijske Druge republike, sada je skoro pa isključena. Kurc čvrsto sedi na partijskom vrhu. Istina, „crni” ga drže na oku, povremeno mu uslovljavaju poteze, ali dok dobija izbore, niko u stranci ne razmišlja da ga smeni. „Crni” su delegirali svu svoju moć na „tirkizne”, Kurc ostaje politički relevantan do daljnjeg.

Socijaldemokrate trenutno ne mogu sa „tirkiznima”, još manje nego što mogu sa „plavima”. Dokaz za to se može videti u skladnoj, amikalnoj atmosferi koja je vladala među istaknutim ličnostima socijaldemokrata i slobodara na istorijskom parlamentarnom zasedanju 27. maja ove godine, kada je srušena vlada Sebastijana Kurca. Socijaldemokrate i slobodari su u maju zbili redove, to jest parlamentarne frakcije, da bi srušili kancelara koji – ideološki – stoji u sredini između njih. Prevedeno, oba „rušitelja” su politički gledano imala mnogo više zajedničkog sa osobom koju su rušili, nego između sebe. Javnost i mediji su sa dosta nelagode reagovali na taj dokaz ličnog i osvetoljubivog u obaranju vlade.

Iz vizure socijaldemokratskog vrha, Kurc je pojedinačni neprijatelj, „plavi” kolektivni; s kolektivnim bi se nekako i aranžirali, s pojedinačnim nikako. „Crveni” su, ukratko, postali vrlo gadljivi na realnost oko sebe – oni bi radije normirali, nego upravljali, pre diktirali, nego rešavali.

VARIJANTA PET
Varijanta pet bi bila manjinska tirkizna vlada, ali to Kurc ne bi prihvatio, jer bi njegov drugi kabinet trajao još kraće od prvog. Trepneš, i mladi Sebastijan je deo političke istorije Druge republike.

Austrijski kancelar Sebastijan kurc gestikulira nakon saopštavanja rezultata na izborima za evropski parlament, Beč, 26. maj 2019. (Foto: REUTERS/Leonhard Foeger)

Realne izglede imaju varijante jedan i dva. Sve ostalo je zabava za političke analitičare, vožnja na trenažeru da se ne izgubi osećaj za moguća iznenađenja na putu. A njih povremeno ima – pad austrijske vlade u maju, izveden u maniru državnog udara, dobro potvrđuje kontingentnost politike.

 

Izvor RTS