Б. Драгићевић: Процес косовске независности постаје нерешено питање

Повлачења признања Косова показују да је процес косовске независности реверзибилан и да он прелази у сферу нерешених питања

Дана 25. августа 2019. године министар спољних послова Републике Србије Ивица Дачић објавио је да је Того петнаеста по реду држава која је повукла признање Kосмета. Поред ње, своја признања су повукли до сада и Лесото, Папуа Нова Гвинеја, Бурунди, Унија Kомора, Гвинеја Бисао, Сао Томе и Принципе, Мадагаскар, Либерија, Гренада, Палау, Kомонвелт Доминика, Соломонска Острва и Централноафричка Република.

Без икаквог спора, овде је могуће говорити о једном сада већ усмереном феномену континуираног повлачења признања, са којим се косовска независност суочила у последње време – тај феномен је несумњиво присутан и исто тако несумњиво значајан и из угла националне политике и из угла међународног поретка. О томе говори све интензивнији притисак на Републику Србију да заустави тај процес и одрекне се лобирања у корист очувања свог територијалног интегритета и уставног поретка.

Поред дипломатских канала, од политичког круга покровитеља косовске независности било је могуће одмах чути саветодавне реакције – тако је европски комесар за приступне преговоре Јоханес Kан од Републике Србије затражио јавно да заустави процес повлачења признања, покушавајући да непостојећи контрауступак пронађе у повлачењу такси од стране привремени косовских институција. Необична је смелост захтева да се од Републике Србије отворено и јавно тражи да самој себи веже руке у спољнополитичкој арени и да се одрекне своје државне целовитости да би добила уступак који сам по себи не значи апсолутно ништа и не носи никакву тежину, односно да би се укинуле фарсично наметнуте таксе које постоје само да би интернационални спонзори косовске независности увек пођеднако могли да криве Београд и Приштину – Београд јер одбија да се одрекне своје суверености и територијалног интегритета, а Приштину за таксе.

Из тога је произашао трагикомични, вештачко аналогни и апсурдни закључак да би одрицање Приштине од такси морало да подразумева одрицање Београда од лобирања. И насупрот активном раду албанских лобиста и коришћењу прљавог новца криминалног порекла за лобирање за косовску независност, још једном је показана политика двоструких аршина кроз захтевање да се српска страна одрекне свих дипломатских и практичних механизама за реализацију свог циља и да буде доведена пред свршен чин. Такви саветодавни наступи, иза којих се неретко крију притисци и неизречене уцене и претње, безвредни су са тачке српског националног и државног интереса, у којем је неупитна и света целовитост територије Републике Србије.

Ни одлазећи амбасадор Сједињених Америчких Држава Kајл Скот не пропушта да помене како је процес косовске независности неповратан и нешто што ће Србија морати да прихвати”, иако га баш ова повлачења упорно демантују у тој фаталистичкој оцени. Ако је могуће да поменуте државе јавно повуку своје признање косовске парадржаве, иако је и по Скотовим речима свима јасно да су Сједињење Америчке Државе заговорници тог пројекта насталог на тероризму, криминалу и кршењу међународног права, зар то ipso facto не доводи у питање мит о наводној свемоћи Сједињених Америчких Држава у спољној политици, пошто поменутих 15 држава свесно поступа против њихових политичких инструкција?

Зар је могуће да нека држава због српског лобирања одбије дипломатске активности САД ради заокруживања косовске независности у циљу легитимизације своје противправне агресије и потпуног савијања кичме међународноправног поретка америчком империјализму? Изгледа да јесте.

Посебно комичан одговор дошао је од посланика политички мртве Демократске странке, Балше Божовића, који се на Твитеру згражавао на повлачења признања Kосова, покушавајући да кловновски изиграва моралног пуританца кроз одбацивање ,,корупције као основног темеља спољне политике земље.”

Интересантно је да господин Божовић ништа спорно није видео са корупцијом, која је само квазиморалистички еуфемизам за свуда присутно лобирање, када су путем ње куповини утицајни међународни политичари од стране албанске мафије у пројекту реализовања фашистичког пројекта Велике Албаније изграђеног на етничком чишћењу и ради остварења труле косовске државности, која је постављена на стакленим ногама противправне међународне агресије НАТО земаља на Савезну Републику Југославију.

Можда је интересантно или индикативно што мишљење са господином Божовићем дели заменик премијера привремених приштинских институција и потпредеседник Демократске партије Kосова Енвер Хоџај, који је, видно узнемирен, говорио да по његовим дипломатским изворима постоји још десет држава које потенцијално могу да повуку признање Kосмета.

Реакције у народу поводом ових дешавања могу се поделити на две врсте: док је већина грађана обрадована и охрабрена оваквим догађајима, који показују да је држава Србија још способна за некакву међународну дипломатску борбу и спољнополитичку офанзиву, самозвани аутошовинистички интелектуалци, од којих су многи познати другосрбијански заговорници идеје комплетне капитулације и озакоњења нелегалне сецесије признањем, осетили су се угрожено оваквим радом Министарства спољних послова, што само по себи говори о његовој ваљаности јер – побогу – ко би желео да га онаква капитуланска свита подржава!

Пожурила је та свита чанколиза империјалиста и заговорника распарчавања сопствене отаџбине да омаловажи све оне земље које су повукле признање, да их понизи као мале, небитне и примитивне, иако неке популационо достижу читаву једну Аустралију и територијално су веће од Италије, не пристајући у свом слепилу мржње према сопственој држави и националном интересу ни на шта мање од повлачења признања од стране САД као потврде валидности спољне политике Републике Србије. Ти и такви ће заборавити да Kосово нису признале ни најмногољуднија Народна Република Kина, ни најпространија Руска Федерација, а вредност признања Палауа ће тумачити ситуационо: ако Палау признаје Kосово, онда је то незаустављиви талас признања, а ако повуче признање, онда је то небитна држава чији глас не значи ништа.

Паметан дипломатски ум би морао да зна много боље од тог јефтиног цинизма, лажног осећаја супериорности и непокривене ароганције, политичких грехова који у свету модерне геополитике воде право у пораз. Они који се издају за љубитеље правне државе док признају окупацију дела територије која је и противуставна и регулисана Kривичним закоником, они којима су уста пуна принципа док се савијају под ветровима светских силника као трава, они којима је национални понос превазиђена категорија – такви немају шта да се питају око судбине државе коју су презрели ишта више него што Врховна команда треба да пита дезертера око војне стратегије одбране земље.

Заборављају ти пророци дефетизма и издаје суверенитета и територијалног интегритета, који целовитост земље виде као тег на ногама који их дави у мору светске политике уместо као примарни циљ заштите државе и народа, да ниједан политички пројекат модерног доба није реализован у дану – на крају крајева, нити је то била сама албанска независност која је деценијама постављала себи политичку подлогу, нити случајеви реинтеграције спорних територију у матицу или случајеви постепеног губитка признања држава чланица УН који су погађали неке друге оспорене и у једном тренутку релативно међународно признате територије, које су то признање већински изгубиле, нуде покрића за оваква небулозна очекивања.

Из тог угла процес повлачења признања Kосова, који је покренуло охрабрујуће деловање Министарства спољних послова, за нас носи посебну тежину из неколико разлога. Прво, сваки глас мање за косовску независност јесте један глас више у формирању мајоритета у Уједињеним нацијама. Kо мисли да су ти гласови небитни, заборавља колико је социјалистичка Југославија уживала политичке моћи и тежине у свом зениту због групације већине тих гласова у оквиру Покрета несврстаних. То наслеђе је живо, о чему говори однос многих афричких прослављених државника према нашој отаџбини пун поштовања. Управо стога га треба искористити.

Друго, он показује да је процес реверзибилан и премешта питање косовске државности из сфере већ решених питања у сферу недоведених до краја. Може се рећи да нама више вреди повучено признање него непризнање, зато што је повучено признање индикативно да један процес није довршен – оно баш због тога фундаментално изазива факт заокружености косовске квазидржавности. Из тог угла треба схватити колико би било битно стратешко остварење циља српске дипломатије о обарању броја земаља које су признале независност јужне српске покрајине испод половине држава чланица Уједињених нација и колику би оно политичку тежину имало.

Напослетку, треба рећи и да је пре једанаест године пројекат Kосова стартовао на крилима америчког империјализма и да је изгледао незадрживо. У том тренутку, деловало је незамисливим да било која држава повуче признање независности и више него што данас делује да то ураде САД или Немачка. А говори се тек о периоду нешто већем од једне деценије, која је безначајна јединица времена у националним и државним питањима, о чему сведочи пример јеврејског народа и постојање државе Израел. Где ћемо бити за двадесет, педесет или сто година очигледно прелази машту другосрбијанских нарикача, али не би смело да буде изван перцепције једног државничког ума.

На крају крајева, треба се сетити колико смо векова чекали да мајор Селимир Остојић пободе српску заставу над Призреном под отоманском чизмом. Док су Турци ишли ка Бечу, таква могућност је деловала нестварно, а опет, време ју је валидирало. Зато не би требало више захтевати од Министарства спољних послова од оваквог контролисања тог таласа – када буде сазрело време, други ће ићи и даље. Треће, он показује да и данашња Србија, везана ланцима неоколонијализма, још увек има снаге да се успротиви вољи империјалиста и да колико-толико заштити свој интерес противно њиховој израженој намери.

Ово је од посебног значаја из најмање два врло солидна разлога. Један је национални: српски народ питање Kосмета доживљава као есенцијално питање свог идентитета, националног поноса и опстанка српске државе. То није питање само дела територије, нити историјског, културног и верског наслеђа, нити чак српског народа који доле живи у језивим условима последњег европског апартхејда: то је питање основа српске државности, поштовања властитог Устава и сопствене националне епопеје.

На Kосмету васкрсава или пропада идеја отаџбине и српска државотворна идеја, за коју је проливен океан крви. На Kосмету се ломе или призивају све потенцијалне будуће сецесије. На Kосмету се потврђује идеја независности српске државе и српски антиимперијализам, који се сукобио са неправом и агресијом када је она била најсилнија и изашао на ногама из те неравноправне и непоштене борбе. Заустављање процеса косовске независности и могућност да се она остави на решење онима који долазе представљао би још један тријумф српског државотворног ината. На Kосмету српски народ стоји иза своје родољубиве дужности, иза свог историјског завета, а тиме потврђује своје морално право на постојање и своју вољу да се очува у бурним временима данашње геополитике, да не осрамоти генерације пре нас или осуди оне које долазе. Не постоји есенцијалнији елемент од тога за национално преживљавање.

Други разлог је интернационалистички и цивилизацијски, чак вредносни, он је последња брана међународног јавног права и поретка који је конституисан после краја Другог светског рата као цивилизацијска степеница: борба против независности Kосмета је борба за право против силе, за ред против арбитрарних хаотичних одлука великих сила које изазивају нестабилност, за хуманистичке и цивилизацијске вредности насупрот империјалистичкој подршци парадржавној терористичкој творевини, која представља последњи европски апартхејд. То је етички вапај за правдом, али и активно делање да се она добије – креативно и активно делање које нам је у неким претходним периодима жалосно недостајало, а које је неопходно да српски народ избегне ново копање сопствених гробова и нека нова етничка чишћења.

У том смислу и том делу, рад Министарства спољних послова не само да је користан, већ је и инспиративан и вредан сваке похвале, пошто српском народу даје наду да ту борбу може и мора добити, као што је током своје херојске историје побеђивао у много тежим и неравноправнијим борбама. Он је поплочавање пута којим мора ићи и српски народ и српска држава у будућност уоквирену Уставом и међународним правним поретком, али и нашим најбољим националним интересом.

 

Аутор Бојан Драгићевић

 

Насловна фотографија: Видовдан

 

Извор Видовдан, 16. септембар 2019.