Н. Бабић: Да ли су Русија и Белорусија најавиле државно уједињење?

Иако га називају „геронтократским предсједником“, Лукашенко је све само не сенилан и због тога можемо рећи да смо сведоци стварања нове државе

Већ неколико година, бјелоруски и руски кругови моћи расправљају о могућем поновном уједињењу двају земаља, чији су се путеви раздвојили распадом Совјетског Савеза између 1990. и 1991. Упркос односима Кремља и Александра Лукашенка, бјелоруски предсједник се од 1994. године разликује балансирањем потоњег између руске и евроамеричке, те у крајњем случају чак и кинеске орбите, одмичући се од конфедерације која се од недавно најављује и у којој ће се, готово сигурно, наћи двије земље.

Двије земље тренутно су повезана такозваном Државном унијом Русије и Бјелорусије, наднационалним ентитетом којем је циљ ускладити њихове политичке и економске разлике, али се ова унија током година показала неефикасном и није успјела остварити главна питања дневног реда, попут монетарне уније, избора заједничких симбола и јединственог дипломатског представништва на међународном нивоу. Спољна политика је такође врло различита, што се посебно видјело у случају „нове“ Украјине, осим ако Лукашенку намјерно није додијељена улога моста између Москве и Кијева. Међутим, то су само нагађања, иако прилично рационална, али треба рећи да је Минск у вријеме офанзиве Кијева на Донбас Украјину снабдевао пријеко потребним горивом за тенкове и систематски се ограђивао од осуде војне кампање кијевског режима.

Међутим, сада се види појачан интерес Вашингтона за јачање односа с Минском и у тим околностима Лукашенко одлучује најавити стварање конфедерације с Русијом. САД су своје намјере откриле током посјете Џона Болтона крајем августа Минску, што је увјерило Путиново предсједништво да треба оживјети стари сан о поновном уједињењу, прије свега како би се избјегло да посљедњи сигуран савезник Москве у Европи претрпи сличну судбину Украјине, која се од историјског савезника и колијевке исте руске цивилизације претворила у највећег испадника русофобије, заједно с балтичким земљама и Пољском.

Представљени план предвиђа да се двије земље до 2022. године уједине на монетарној основи, односно да створе заједничку валуту. Истовремено ће имати заједничку одбрану и спољну политику, односно, од савезника ће постати државни ентитет с једним правним и фискалним системом.

Прве реформе требале би се односити на обједињавање цивилног права, пореског система, индустријске политике и улагања, платних система, правила за спољну трговину и тржишта енергената и електричне енергије. Двије земље су 2021. одредиле као годину за спровођење ових промјена. То ће тећи прилично брзо, ако у обзир узмемо приступне преговоре Европској унији, којима Брисел дословно уцјењује нове кандидате, од којих неки никада неће ни ући у „европску заједницу слободних народа“.

То нису само гласине, будући да је постојање плана службено потврђено и да дипломате двају земаља раде на организовању билатералног сусрета између Путина и Лукашенка до краја године, вјеројатно у децембру, током којег ће се финализовати договор и започети процес уједињења.

САД покушавају осујетити овај процес данашњом најавом да ће с Бјелорусијом размијенити амбасадоре и обновити односе након више од десет година, рекао је у уторак амерички замјеник државног секретара за политичка питања Дејвид Хејл. Хејл је у дводневној посјети Минску  најаву о обнови односа САД-а и Бјелорусије описао “историјским тренутком”. “Понављам да нормализацијом наших односа не тражимо Бјелорусију да бира између истока и запада”, рекао је Хејл.

Но, САД су наметнуле санкције Лукашенку након предсједничких избора 2006. године, јер је наводно био умијешан у “кршење људских права повезаних с политичком репресијом”. Када су САД 2008. пооштриле санкције, Бјелорусија је протјерала америчког амбасадора из земље. Односи су и данас напети и Лукашенко добро зна да је крајњи циљ америчке управе у Минску устоличити прозападну владу, сличну оној Петра Порошенка или новог предсједника Украјине Владимира Зеленског.

Током година се Лукашенко показао вјешт у маневрима, пуно мање „нетолерантан“ него што се мислило. Бјелоруски предсједник измјењивао је фазе затварања према Москви и отварања Европској унији и Сједињеним Државама, позивајући се на амбиције за већу економску и енергетску независност и говорећи о свим „неискреностима о поновном уједињењу као изуму“.

Из тог разлога многи очекују преокрет код “посљедњег диктатора“ Европе и да ће приче о конфедерацији користити само како би извршио притисак на Москву у замјену за уступке од осовине Брисел-Вашингтон, као што је често био случај. На примјер, неколико дана након Болтонове посјете Минску, Лукашенко је најавио намјеру диверзификовања добављача енергије како би Бјелорусија смањила зависност од Москве и увозила нафту из Сједињених Држава. Но, ко боље познаје енергетско тржиште зна да руски добављачи већ дају Бјелорусима енергенте по повлашћеној цијени и да Минск нема новца да нафту Американцима плаћа по тржишним тарифама, стога се ова изјава може сматрати као једном од стрјелица које се редовно одапињу према Москви, али без икакве намјере да се стварно одустане од руске нафте.

Када је ријеч о политици, бјелоруска привреда је отприлике тридесетина  руске и зависи од страних земаља, док корупција и бирократска спорост означавају цијели правни систем. Интегрисање врло различитих економских система је могуће спровести, што је показао случај Европске уније, али је то врло компликовано. У недостатку заједничких напора, економска интеграција не би имала стварне шансе да заживи и створила би системске проблеме који би на крају нагласили односе зависности Минска од Москве.

Међутим, овдје уз економски губитак за Русију, који је незнатан, а постајао би све мањи с руским улагањима у бјелоруску привреду и њену модернизацију, требамо у обзир узети геополитичке и геостратешке предности новог државног ентитета, који би растјерао тмурне облаке Мајдана у  Минску и могућност да Бјелорусија заврши као Украјина.

Коначно, треба узети у обзир и спољашње уплитање. Уз прихваћени сценарио у којем су обје земље посвећене стварању конфедерације, не може се искључити дестабилизујућа интервенција Сједињених Држава и Европске уније да блокирају или успоре пројект. Незадовољство опозиције које се покушава приказати као „опште незадовољство народа Бјелорусије“, економска ситуација која увијек може и мора бити боља и природна жеља људи за друштвеним промјенама су чиниоци које би Вашингтон и Брисел на одговарајући начин хтјели искористити како би се Бјелорусија додала на попис жртава Обојених револуција.

Иако га називају „геронтократским предсједником“, Александар Лукашенко је све само не сенилан и то добро зна, стога можемо рећи да ћемо свједочити стварање нове државе у Европи, односно да Државна унија Русије и Бјелорусије јачају интеграције до нивоа на ком се будућа државна творевина може звати конфедерацијом, између осталог, са заједничком валутом, спољном политиком, одбраном и економијом.

 

Аутор Н. Бабић

 

Насловна фотографија: AFP/Getty

 

Извор logicno.com, 19. септембар 2019.