Кинески медији у тихом глобалном походу

Тихи медијски рат Пекинга постаје све јачи из месеца у месец, док се западне службе углавном баве превенцијом руског медијског утицаја

Пекинг шири своју способност да утиче на друштва широм света путем употребе меке моћи. То најбоље илуструје његова Иницијатива појас и пут, али постоји још један скривенији напор који се одвија са стране, а који потенцијално може имати велике импликације на кинеску спољну политику – растући утицај Пекинга у западној штампи. Кинеске државне медијске компаније продубљују интеграцију са западним медијским кућама, остварајући изненађујуће висок утицај.

Комунистичка партија Кине је проширила напоре да утиче на расправе о Кини изван својих граница, покушавајући да сузбије критике и натера међународне медије да извештавају о Кини у позитивном светлу. Године 2018, Синхуа, највећа кинеска новинска агенција, објавила је да је проширила сарадњу са америчким информативним сервисом Асошиејтед пресом (АП). Синхуа је саопштила да су две новинске агенције успоставиле широку сарадњу у областима као што су нови медији, економске информације и примена вештачке интелигенције.

ОБУКА СТРАНИХ НОВИНАРА
Тада је Комисија за америчко-кинеска економска и безбедносна питања упозорила да се Синхуа убрзано шири на глобалном нивоу у настојању да дискредитује западне медијске куће. АП је – у одговору на конгресну истрагу о обиму споразума са Синхуом – тврдио да Синхуа неће утицати на њихово извештавање или имати приступ осетљивим информацијама у поседу АП-а. У јеку истраге око руског мешања у америчке председничке изборе 2016. године, ниједна америчка медијска кућа не би накнадно пристала да сарађује RT-ом или Спутњиком. С обзиром на забринутост око државних медијских компанија или оних које су под утицајем државе, неки чланови америчког Конгреса сматрали су да операције за ширење утицаја Пекинга у Америци представља сличну претњу као руска.

Као и друге моћне државе – укључујући, пре свега, Америку – и Кина користи хуманитарну помоћ, културно програмирање и медије како би побољшала свој глобални имиџ. Али за Пекинг тренутна офанзива за ширење утицаја има много већу тежину. Кина може лакше обликовати глобалне наративе путем државних медија који досежу до стотина милиона људи широм света. Она улаже новац у медијске куће попут Кинеске глобалне телевизијске мреже, претварајући их у главне глобалне медијске играче, као што је то Русија учинила са RT и Спутњиком. Кинеске друштвене мреже и платформе за размену порука су се такође прошириле глобално, олакшавајући Пекингу да Синхуа и друге државне медијске платформе буду доступне већем броју корисника друштвених мрежа изван Кине.

Пословни сарадници: Синхуа и Асошиејтед прес

Пекинг такође настоји да обликује медијско представљање Кине коришћењем државних медија који обучавају стране новинаре, поготово оне из земаља у развоју. На пример, сви репортери од Југоисточне Азије до Латинске Америке су позвани да посете Кину и учествују у радионицама и курсевима који нуде званично виђење кинеске спољне и економске политике. Штавише, недавне куповине локалних медијских кућа у Јужној Африци од стране прокинеских пословних тајкуна пружају Пекингу директан приступ циљаним тржиштима.

ФОКУС НА РУСИЈУ
Прокинески предузетници такође донирају средства утицајним истраживачким институтима и универзитетима у иностранству. Кинески пројекат Конфуцијев институт, који води Министарство образовања, помаже у успостављању студијских програма кинеског језика и културе на универзитетима широм света, укључујући многе у Америци. Иако су неки Конфуцијеви институти имали одређеног успеха, у појединим земљама јавила се одбојност према њима, јер су доживљени као покушај јачања утицаја кинеске Комунистичке партије. Тамо где су били успешни, неки од института су не само промовисали студије кинеског језика и културе, већ су на неким универзитетима створили климу аутоцензуре око питања која се сматрају осетљивим за Пекинг. На пример, у извештају Националног удружења стипендиста за 2017. годину закључује се да је отварање више од стотину Конфуцијевих института у Сједињеним Државама утицало на то да се школе аутоцензуришу у вези са програмима који се тичу Тајвана, Тибета и сламања протеста на Тјенанмену 1989. године.

Широм света се, такође, ствара све више прокинеских истраживачких института, од којих су неки директно финансирани од стране владе, а неки од стране прокинеског бизнис сектора. Нигде Кина није била успешна у ширењу истраживачких институција и пословних организација као у Југоисточној Азији. На Тајланду, на пример, кинеска амбасада је успоставила блиске везе са неколико угледних пословних и културних организација које су, у протеклој деценији, постале стални заступници пекиншких политичких циљева у краљевини и широм региона. У међувремену, 2017. године, немачка влада је оптужила Пекинг да је користио Линкдин и друге друштвене мреже за таргетирање више од 10.000 њених грађана на које ће вршити утицај и које ће евентуално регрутовати за обавештајне операције, укључујући и законодавце и друге запослене у влади. Кина је наводно имала људе који су играли улогу ловаца на главе и лидера истраживачких инсититута, који би нудили путовање у Кину са плаћеним трошковима и састанке са утицајним клијентима као начин да се намаме лаковерни Немци.

Тачно је да многе земље троше новац на пројектовање меке моћи на сличан начин. Изазов је направити разлику између бенигних начина културне и политичке промоције и директнијег и потенцијално штетнијег вршења утицаја и мешања. Иако су многе западне обавештајне службе фокусиране на информациони рат са Русијом, релативно мало њих посвећује сличну пажњу операцијама за ширење кинеског утицаја и начинима на које Пекинг пројектује моћ у иностранству. Међутим, могло би се лако рећи да су операције за ширење утицаја Пекинга далеко важније, узевши у обзир да је ово век Кине.

Отварање Конфуцијевог института у Бањалуци, 21. јануар 2018. (Фото: Анадолија)

Док су западне медијске куће заокупљене пројектовањем визије протеста у Хонгконгу ка остатку света, Кина тихо, иза кулиса, ради на креирању алтернативног наратива који је у складу са алтернативним светским поретком који је у процесу изградње. Тај наратив приказује слику Кине која је снажна, несебична и не жели ништа друго него да живи у хармоничном свету. За Пекинг, хонгконшки борци за слободу су тек нешто више од гомиле изгредника, и Кина напорно ради на томе да се се светски медији повинују њеном жељеном наративу. Многи медијски конзументи из целог света немају појма да је Кина умешана у креирање већег дела порука које виђају на дневној бази. У међувремену, тихи медијски рат који води Пекинг постаје све јачи из месеца у месец. На крају ће се претворити у нешто далеко видљивије и израженије, али до тада ће добар део света већ бити условљен да прихвати кинески поглед на свет.

 

Данијел Вагнер је извршни директор компаније за процену ризика Country Risk Solutions и аутор књиге „Кинеска визија: Кинески крсташки рат за стварање света по сопственом моделу“.

 

Превео Радомир Јовановић

  

Извор The National Interest