Lj. Bogdanović: Američka lepota

Zbog čega je Skot poručio Srbima “da 1999. godinu posmatraju u široj perspektivi“ i šta to, zapravo, znači?

Srbi su tragična nacija. Nemaju slobodnu volju, jer su nepravedno utamničeni, a uhapsio ih je zapadni svet koji sam nema vrednosti.

Ovim rečima, javno izgovorenim tokom svečane ceremonije održane 2013. godine, opisao je pisac Peter Handke stvarnosni poredak koji određuje sudbinu srpskog naroda. U godinama od tada proteklim svet se uveliko izmenio, ali je za Srbe rečeni poredak ostao stabilno nepovoljan. Svojevrstan prilog ovakvom viđenju prošlih nedelja učinile su teme i poruke koje prate odlazak američkog ambasadora Kajla Skota iz Srbije. Njegovo opraštanje od Beograda sadržajni je politički igrokaz koji Srbima nanovo predočava složenost njihovog nacionalnog usuda. Cinik će razložno pitati: šta to može biti teško kada odlazi neko ko je istrajavao u „osoljavanju“ rana srpskog naroda, prpošno ističući da „njegov posao nije da ga svi vole već da predstavlja SAD u Srbiji i da poruka njegove zemlje može da se čuje“?

Nedoumice u ovom smislu ipak nema: tragično jeste upravo to što su sadržajem i učinkom ambasadorovih izjava, intervjua i tvitova, Srbi prinuđeni da stoički podnose poražavajuće tvrdnje i bezočne uvrede, ujedno bivajući publika predstavi čije su bitno obeležje hipokrizija, bezobzirnost, agresija i arogancija (ambasador je nedavno priznao da je u vremenu koje je proveo u Srbiji njegova koža „postala tvrđa od kože sedla“).

Demonstrirajući snagu svog analitičkog uma, Kajl Skot je ovih dana rekao nekoliko rečenica dostojnih dugog pamćenja. Među njima i onu poznatu – „Srbi nisu uvek bili zločinci, a nisu uvek bili ni žrtve“. Vredan je citiranja i njegov nezaboravni analitički niz: „Mnogi u Srbiji veruju da je mržnja prema Americi dobar posao. U Srbiji se svakodnevno bombarduju najgroznijim lažima koje se odnose na Ameriku, na zapadne zemlje i EU, a to ne čini uslugu inteligenciji srpskog naroda…“

Vrhunac cinizma ambasador je demonstrirao kada je u beogradskoj štampi, svojim rečima, ponovio čuvenu humanističku postavku NATO doktrine prema kojoj je bombardovanje Jugoslavije, odnosno Srbije bilo potrebno i legitimno. „Ni Srbija ni Sjedinjene Države ne mogu da vrate vreme unazad. Ono što možemo je da 1999. godinu posmatramo u široj perspektivi“, kaže ambasador. I upravo to – sagledavanje oružane agresije na Srbiju iz „šire perspektive“ – ispostavlja se sada kao svojevrsna crvena linija i okidač za lavinu gnušanja i odijuma koji tutnje na širokom javnom frontu, i ne samo u Srbiji.

Pravila koja srpske zvaničnike i ovdašnju javnu sferu obavezuju da Skotu i njegovoj ideji „šire perspektive“ ne repliciraju odgovarajuće i očekivano, imaju ograničenu važnost van Srbije, ne poštuju ih recimo u Moskvi. Otuda je tokom proteklog vikenda usledila živa polemika koja je u ovdašnjim medijima ocenjena kao „diplomatski rat Rusije i SAD zbog Srbije“, uz naznaku da je reč o ozbiljnoj „geopolitičkoj igri“.

Povodom ambasadorovog viđenja srpske budućnosti, dva moćna igrača, Moskva i Vašington, sučeljavaju se danas bez rukavica. Visoka liga ruskih političara nastupila je kao da je prihvatila transfer moralnih, pravnih i političkih ovlašćenja da zastupa srpske interese u „predmetu“ koji razmatra bezočno američko opravdavanje bombardovanja i zlostavljanja Srbije. Preko oštre razmene argumenata u ovom geopolitičkom razgovoru, ističu se istine koje je srpska strana, pogotovo na zvaničnom nivou, najčešće voljna da prećuti – u ime „dobre budućnosti s Amerikom kao prijateljem“.

Relaksirano rusko posredovanje stoga je učinilo i da na trenutak bude razrešena srpska frustracija koju je Handke označio kao muku „tragične nacije koja nema slobodnu volju“. Umesto Srba, Rusi su, nevažno da li po slobodnoj volji ili taktičkim motivima, žestoko i direktno progovorili.

„Bombardovanje Jugoslavije 1999. godine bilo je jedan od onih neospornih zločina pred međunarodnom zajednicom, srpskim narodom i celokupnom Jugoslavijom. Prema tome, izjava da na te događaje moramo gledati u široj perspektivi je u stvari predlog da se zaboravi na zločinačka dela vojnika NATO-a na toj teritoriji, što je nemoguće“, objasnio je istaknuti ruski parlamentarac Dmitrij Novikov, dodajući da je „veoma naivno nadati se da će Srbi to zaboraviti“. I Aleksej Puškov, našoj javnosti poznati ruski senator, napisao je: „Američki ambasador u Srbiji pozvao je Srbe da na NATO bombardovanje 1999. gledaju ’iz šire perspektive’. To jest izaći na trgove i prijateljski hvaliti SAD zbog bombardovanja. Neverovatan cinizam. Neka Amerikancima kažu ’šire gledajte’ na napad Japanaca na Perl Harbor“.

Najoštrija je bila Marija Zaharova, portparol MIP-a Ruske Federacije, koja je, zahtevajući da Amerika „prekine iživljavanje nad Srbima“, napisala: „Sjedinjene Države se moraju prvo izviniti pred onima koje su bombardovali. Kompenzaciju moraju da plate za ubijene, ali i ranjenima i onima kojima su projektili sa osiromašenim uranijumom uništili zdravlje.“

Zbog čega će predlog Zaharove o plaćanju odštete i izvinjenju Srbima možda i zauvek ostati zamisao u domenu (neostvarivih) ideala posredno je već objasnio harizmatični ambasador Kajl, zastupajući zvanične stavove SAD, ali je u tom smislu vrlo konkretno nedavno progovorio jedan Amerikanac srpskog prezimena, Stiven Olujić. Izvesnost da je „Amerika povodom Srbije strašno pogrešila, ali da nikada neće to priznati“, u prošlonedeljnom intervjuu Frankfurtskim vestima razgovetno je odredio Olujić, penzionisani pukovnik Američke vojske i nekada profesor na prestižnom Vest pointu. On tvrdi: „Kosovo je velika greška Amerike, ne samo politička već i istorijska.“

Tako Zaharova dobija momentalni odgovor, a domaći zagovornici mišljenja da je Amerika žrtva aždahe sopstvenih predrasuda novu satisfakciju. Pominjući američke predrasude, recimo i da je „transfer ruskog ovlašćenja za odbranu Srba u sporu sa Amerikom“, unekoliko razumljiv i logičan nastavak jedne paradoksalne situacije na međunarodnom planu.

Poslanik Skupštine Srbije Đorđe Vukadinović ovu situaciju pojašnjava: „Rusija na spoljnopolitičkom planu zastupa stavove i ideale na koje je Amerika toliko ponosna, pa je došlo do zamene uloga, i sada su branioci međunarodnog poretka i demokratije na istoku, a pre svih to je Moskva, koja je decenijama prozivana da ugrožava te vrednosti.“

Da li bi Kajl Skot bio saglasan sa ovakvim razmatranjem svakako učinjenim iz njemu drage „šire perspektive“? Da li bi, u skladu s ambasadorovom filozofijom, možda i događaje strašne srpske 1999. godine – umesto kao zločin protiv čovečnosti i geopolitičku grešku koja zahteva hrabro političko i državničko sagledavanje, ozbiljne kompenzacije, brantovsku snagu u traženju oproštaja – trebalo posmatrati iz najšire moguće, zapravo sasvim neobavezujuće perspektive? U tom smislu predlažemo jednu od mnogih, dakako – proizvoljnih, mogućnosti. Na primer, pažnju za činjenicu neobične koincidencije: te, za Srbiju kobne 1999. film Američka lepota harao je bioskopskim dvoranama SAD, pokupio Oskare, uzbudio duhove…

Ime moderne sage o otuđenju, raširenoj patologiji, konzumerizmu, besmislu života društva u bespuću – odnosi se na posebnu vrstu ruža: na prvi pogled one osvajaju lepotom, ali su sklone truljenju iznutra, u korenu. Odatle i poziv naratora koji se provlači kroz priču Američka lepota – look closer, zavirite bliže! Da li je tek slučajnost što je to upravo suprotno američkoj ciničnoj preporuci Srbima: na važne činjenice gledajte iz „šire perspektive“?

 

Autor Ljiljana Bogdanović

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Pečat, 20. septembar 2019.