Вељко Ђурић Мишина: Чему служи прича о једној фасцикли Архива Војводине

Овај текст пишем као молбу и упозорење да не би требалo излазити у јавност са погрешним тврдњама ради којих могу изазвати подсмех код озбиљних историчара

Убеђен сам да може бити од користи када се у расветљавање великих трагедија из прошлости укључе добрим текстовима и дневне новине јер оне имају знатан утицај у формирању културе сећања код читаоца. Лоше је када се, зарад сензационализма објаве неистине и погрешна тумачења одређених догађаја које је чак и некадашња југословенска историографија у приличној мери разјаснила. Још лошије је када се у све то „уплете” странац!

Имам довољно искуства у струци и у мислим да сам бројним радовима историографији оставио солидне трагове. Као директор Музеја жртава геноцида не завидим колегама из Архива Војводине због недавне рекламе коју су себи обезбедили у медијима. Али сматрам да је, пре него што су изашли у јавност, требало претходно да се распитају код стручњака који се баве управо том проблематиком око публиковања материјала који чувају, а реч је о фасцикли датој на увид израелском историчару др Гидеону Грајфу Уосталом, на то сам их, у директном разговору, добронамерно упозорио поменувши своја истраживања у разним фондовима са архивском грађом сличне провенијенције насталој у истој немачкој обавештајној служби 1941–1944. године.

Овај текст пишем као молбу и упозорење да не би требалo излазити у јавност са погрешним тврдњама ради којих могу изазвати само подсмех код озбиљних историчара. Свој став темељим и на противљењу медијском форсирању странаца и њихових произвољних тврдњи јер, наглашавам, они нису упућени у проблематику наше трагичне прошлости а којом би да се баве по нечијој наруџби.

У прилог томе навешћу неколико чињеница о томе како су почетком ове године у Архиву Војводине из архивских депоа „извукли” споменуту фасциклу коју је деценијама (љубоморно) чувао Славко Одић, некадашњи припадник једне од аналитичких група војних обавештајних структура Југословенске народне армије и плодан аутор неколико вредних наслова.

Немачка обавештајна служба у Југославији имала је неколико својих центара, један је био у Београду. Део документације београдског центра чува се у Историјском архиву Београда (фонд БдС) и доступан је за коришћење. Служба је прикупљала информације корисне за немачку економску, војну, безбедносну политику на територији окупиране Југославије. Размена информација и одговарајуће документације између центара довела је до тога да су Немци у Београду знали шта се, на пример, 28. априла 1941. године догодило у Гудовцу код Бјеловара у Независној Држави Хрватској. Наиме, по сазнању о масакрирању готово 200 Срба мештана, Немци, који су се ту затекли, упутили су стручну екипу да обави ексхумацију лешева и о томе сачини нарочити извештај са фотографијама. Један примерак тог материјала упућен је у Београд, у БдС.

Када су партизански обавештајци крајем октобра 1944. године дошли до готово комплетне документације немачке Службе безбедности (БдС), највећи део је, према одређеним правилима, требало да буде предат надлежној институцији (војнообавештајној и/или Озни) док је мањи „завршио” у радним столовима и орманима припадника тих служби. Тако је део архивске грађе БдС доспео код Славка Одића. Из неколико личних фондова војних аналитичара (Бранислава Божовића и Славка Комарице) и истраживача (Драгоје Лукић) видљиво је да је део грађе умножаван и прослеђиван сродним службама а то значи и појединцима.

Тако се десило да су бројне копије урађене према немачком оригиналу од Одића доспеле код Лукића (својевремено их је предао Музеју жртава геноцида), а он је ту грађу публиковао у својим радовима или чувао. Значи, Одићева фасцикла није непозната! Као пример за ову тврдњу наводим случај немачке фотографије једног масакрираног Србина са одговарајућој легендом из Одићеве фасцикле која је код Лукића добила сасвим другачију легенду. (Поменута фотографија може се видети у мом тексту „Сензационализам, аматеризам или нешто треће” постављеном на званичном сајту Музеја жртава геноцида.)

Обрадовала ме је вест да је садржај поменуте фасцикле показан историчару Милану Кољанину, темељном и студиозном истраживачу и аутору. Расположење ми се променило после извештаја о боравку у Архив Војводине историчара др Гидеона Грајфа из Израела, који важи за доброг познаваоца немачког концентрационог логора Аушвиц. Политика је 28. августа 2019. године објавила текст насловљен „Докази да је Степинац знао за зверства у НДХ”. У тексту је највише пажње посвећено документу који је представљен као оригинално писмо др Првислава Грисогона датирано 8. фебруара 1942. године упућено надбискупу загребачком Алојзију Степинцу.

Контекст настанка „писма”, ауторство и садржај су пре тридесет и коју годину разјаснили у расправи историчара из Београда и Загреба и Ненада, сина Првислава Грисогона. И сам Првислав је оспорио аутентичност и веродостојност писма! Узгред, Првислав Грисогоно није почетком 1942. године био члан Југословенске краљевске владе у егзилу у Лондону, јер је у то време, већ месецима, био у логору на Бањици са образложењем да је припадао масонској организацији!

Грисогоно је, додуше, 24. јуна 1941. године, у име групе Хрвата у Београду, писао надбискупу београдском Јосипу Ујчићу молећи да о злочинима у Независној Држави Хрватској обавести Ватикан! Тврдим да је, још почетком фебруара 1942, неко свесно помешао чињенице: јесте писмо али не из фебруара 1942. већ из јуна 1941. године, јесте упућено надбискупу али не загребачком већ београдском! Своју тврдњу заснивам на поређењу садржаја писма и „писма”!

Дешавања око Одићеве фасцикле постају комплекснија ако се има у виду најава Љиљане Никшић из Министарства иностраних послова да ће та грађа бити публикована и представљена на овогодишњем београдском Сајму књига. Могуће је претпоставити да ће и то бити упаковано као и публикација Јасеновац: Аушвиц Балкана, коју је потписао Гидеон Грајф. То дело међу еминентним стручњацима није изазвало одговарајући одјек, а сопствену оцену Грајфовог (не)познавања историје Независне Државе Хрватске и посебно Јасеновца не заснивам на садржају поменуте публикације, (о томе неком другом приликом и на месту где се објављују стручне оцене таквих радова) већ на његовој тврдњи изреченој у емисији на јагодинској телевизији Палма плус да број жртава Јасеновца од 700.000–800.000 треба удвостручити!!!

Претпоставка да ће објављивање поменуте архивске грађе из Одићеве фасцикле бити наставак пројекта који је (у организацији сарадника Министарства иностраних послова) започео изложбом и књигом о Јасеновцу, намеће питање: Зашто се у оваквим приликама не консултују овдашњи историчари и тако спречи брука која надолази и предупреде квалификације стручњака из Јерусалима које упозоравају на ревизионизам у тврдњама свог колеге? Или је нешто сасвим друго у питању?

 

Шира верзија текста објављеног у Политици, 13. септембра 2019.

 

Аутор Вељко Ђурић Мишина

 

Извор Стање ствари, 18. септембар 2019.