M. Dojčinović: Srpska levica u službi komšijskih nacionalizama

Naši levi liberali sa svojom ,,borbom za suočavanje sa prošlošću“ rade u interesu hrvatskog, bošnjačkg, i albanskog nacionalizma

Levičarenje u srpskoj javnosti je svedeno na ,,čišćenje trnja u sopstvenom dvorištvu“, na ,,prihvatanje kosovske realnosti“, na onu jezivu maksimu po kojoj smo mi Srbi ,,neobrazovani, lenji i zaostali za svetom, te da trebamo zbog toga robovati stranom kapitalu“, na onu utopijsku ,,da nam nema napretka dok se ne obračunamo sa nacionalizmom“. I dok takvi naši levičari mašu ovakvim parolama, poput klovnova koji mašu balonima, u Srbiji trudnice dobijaju otkaz kada odu na porodiljsko, obespravljeni radnici rade na pokretnim trakama u pelenama, mlado i radno sposobno stanovništvo beži iz Srbije glavom bez obzira.”

Stiče se utisak da su domaći levičari u službi kapitalizma jer im borba nije antikapitalistička, a briga o raji i proleterijatu još manje. I dok u Srbiji pojedini radnici sebe polivaju benzinom u znak protesta zbog neisplaćenih plata, levičari su preokupirani ,,mnogo bitnijim problemima“ po naše društvo, poput toga da li će biti pet, ili šest paradi ponosa u Beogradu, da li ćemo najzad priznati da smo ,,svi počinili genocid“ i da li ćemo da protestvujemo zbog toga što je autoput nazvan ,,Miloš Veliki“ jer tako ,,ne piše u istorijskim čitankama“.

No levičarom se danas u Srbiji može nazivati svako, i najveći je košmar što su licencu na tu plemenitu ideju otkupili raznorazni ,,kosmopoliti, građanisti i liberali“ koji su svi do jednoga ukalupljeni na isti kalup i ujedinjeni u ,,svekolikoj borbi protiv srpskog nacionalizma“.Domaći levičari zanemaruju borbu za radnička prava, što je suštinski cilj svake levice, menjajući je borbom ,,protiv pojavnih oblika nacionalizama“. Takva pristupom levica je sasvim prihvatljiva i simpatična liberalizmu jer nije usmerena protiv krupnog kapitala.

Njima je svaki predznak ,,srpski“ asocijacija na nacionalizam, dok im je ćirilica ,,davno prevaziđeno pismo“ i ,,forsiranje koje nas udaljava od ostalih anglosaksonskih jezika“. Sebe izbegavaju da nazivaju Srbima već se smatraju ,,građanima Srbije“. Imaju naviku da sadašnje stanje u srpskoj kulturi kritikuju zbog ,,poseljačenja“ iako im je treće, ili četvrto koleno rodom sa sela. Pod ,,integracijama Srbije“ podrazumevaju da trebamo ljubiti skute stranim zvaničnicima u našoj zemlji. I po potrebi da ih i osedlamo.

Ne razumevajući kako funkcioniše međunarodna politika, slepo veruju da mogu da pobegnu od svog ,,omraženog srpstva“ sakrivajući se pod zastavom neke od ideologija poput ,,levice“. Istina je, da je lakše danas sebe nazivati ,,građaninom“ u Srbiji, nego Srbinom. Lakše je, a i lepše zvuči stranim ušima. Fridrih Niče je govorio: ,,Građanin je unutrašnja svinja koja hoće da umre u svom krevetu“. Kao takav, građanin nema svoju domovinu, jer za nju se treba žrtvovati, dok je za građanina svaka žrtva tabu tema, poput ,,dosadne istorije“ ili ,,isprazne prošlosti“.

I kada god čujem frazu ,,kako se moramo prilagođavati drugima“ setim se mojih čestih putovanja u Mađarsku. Putujući u Budimpeštu, svih ovih godina, primetio sam jednu jako neuobičajnu i delotvornu stvar. Name, u Budimpešti ne postoji nijedan jedini znak na anglosaksonskom jeziku!

Čak se ni Mađari sami ne trude da se umiljavaju strancima govoreći engleskim jezikom, pa tako ako hoćete da dobijete informaciju kojim putem trebate ići do određenog mesta, morate se sa njima sporazumevati najčešće pantomimom. Ono što sam ja shvatio u Mađarskoj, a čega nema u Srbiji jeste ta mudra politika da ti nekoga nateraš da priča tvojim jezikom i pritom da mu još uzmeš i novac. Međutim ovakva ideja u Srbiji ne bi urodila plodom jer bi bila dočekana na ,,krv i nož“ od strane projugoslovenskih književnika kojima je ćirilica ,,eliksir za srpski nacionalizam i sredstvo za maksimalno ograničenje latinice u kulturi“.

Ključno je pitanje, ako su Mađari sposobni da anglosaksoncima nametnu svoj ugaro-finski jezik u svom dvorištu, zašto mi to isto ne bismo uradili sa ćirilicom? Pitanje je teško koliko i ekonomska parola ,,kupujmo domaće“.

Međutim ni tu nije kraj tlapnjama naših liberal-levičara. Pre neko veče sam odgledao, sasvim slučajno, jutjub snimak nekakve tribine, u kojoj jedan od gostiju koji inače voli da sebe predstavlja levičarem, a po svom shvatanju i isključivosti više podseća na jehovinog svedoka, veli da ,,mi živimo u iredentističkoj državi, koja živi u privremenom stanju mira, u stanju iščekivanja novih sukoba“. Razlog za bojaznost ovog našeg obećavajućeg intelektualca je taj što u Ustavu piše da je Kosovo i Metohija neotuđiv deo teritorije! Gospoda je tvrdila i da se Srbija mora odreći kosovskog mita da bi postala ,,proevropska država“.

Da su išli tim koracima Britanci, niko nikada ne bi čuo za Kralja Artura. Međutim šta je sa Jovankom Orleankom? Francuzi vekovima neguju mit o toj heroini i ona im nije bila prepreka niti ,,kamen spoticanja“ da sebe izgrade u ozbiljnu demokratiju. Stiče se utisak da se samo mi Srbi moramo nečega odricati dok drugi mogu da krše ta pravila igre. I zapravo taj mali, pseudointelektualni skup je prozor kroz tu antinacionalnu, ali zapravo globalističku mitomaniju koja se propagira u državama u kojima demokratije dišu na slamke. A to je najlakše činiti onda kada običnoj raji oduzmete svest o tome ko su, šta su i odakle su

Našu levicu karakteriše i izostanak svesti o kolektivnom nacionalnom interesu i to se može videti na sledećem prmeru: Dok nas naši levičari ubeđuju da je privremena okupacija južne pokrajine de facto i de iure stanje koje moramo prihvatiti, nemačka levičarska stranka ,,Die Linke“ pruža otvorenu podršku češkom predsedniku Milošu Zemanu oko njegovog predloga ,,ukidanja Kosova“. To pokazuje da je bilo koja leva ideja u zapadnim demokratijama ,,prosrpskija“ od bilo koje ideje naših srpskih levičara.

Levica u Srbiji na gotovo bizaran način vezije svoju ideologiju za ,,jugoslovenstvo“, negirajući na taj način srpsko pitanje. Mnogi od današnjih liberala i uopšte te ,,građanske opozicije“ su nekadašnji Titovi intelektualci. Te starije generacije koje su višestranačjem postale ,,liberalne struje“, su u svojoj suštini jugoslovensko-nacionalističke. One recimo današnjoj političkoj borbi protiv vladajućeg režima koriste izraze ,,strahovlada i diktatura“, takođe optužuju sadašnju vlast i za ,,vldajući populizam“. Ne bih se baš moglo reći da nekadšnja Jugoslavija nije bila populistička, a još manje strahovlada i diktatura, gde su ljudi zbog jedne pogrešne reči o Brozu bili hapšeni i politički proganjani. Ono što karakteriše i starije jugoslovenske liberale i njihove pionire, odnosno mlađane levičare, jeste nezainteresovnost za dijalog sa drugom stranom, održavajući na taj način, svojom isključivošću, duboku podeljenost u našem društvu.

Ipak tu svim tlapnjama naših liberal-levičara nije kraj. Ako uporedite naše leve liberale i one koji postoje, recimo u Bosni ili Hrvatskoj, razlika između njih je očigledna.

Dok naši ,,antiratni profiteri“ započinju priču o ratu u Bosni, pričama o zločinu u Srebrenici, preskačući pritom zločine u Bratuncu, u kojima su muslimanske snage pod komandom Nasera Orića pobile sve što je bilo srpsko i što je mrdalo, dotle bošnjački antiratni aktivisti ćutke proslavljaju ,,oslobođajuću presudu njihovog komandanta i heroja Nasera Orića“. Dok naši levi liberali, onomad, organizuju predstavu ,,Albanke su naše sestre“, dotle albanski liberali, koje sve ukupno možete prebrojati na prste leve ruke, vešto ćute o obespravljenom položaju srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Dok su naši antipatriote, njihovi su patriote. Dok su naši u potpunosti odrođeni od bilo kakvog nacionalnog interesa, njihovi imaju svest o nacionalnom interesu. Dok naši pate za Jugoslavijom, njihovi slave što su brže-bolje od nje pobegli.

Naravučenije, naši levi liberali sa svojom ,,borbom za suočavanje sa prošlošću“ indirektno rade u interesu najcrnjeg hrvatsko-bošnjačko-albanskog nacionalizma. Oni svojim defetizmom i isključivošću trasiraju put obesmišljavanju bilo kakvog srpskog pitanja ili ideje.

Kao takvi, prosečni levičari u Srbiji se ne razlikuju mnogo od sujevernih subotara. I jedni drugi tumače svet iz žablje perspektive, a istinu na samo njima znan način. Zbog toga je levičarenje u Srbiji svetlosnim godinama daleko od bilo kakvog ozbiljnog vođenja politike i bilo kakve značajnije podrške u narodu. Na osnovu toga, levica u Srbiji nije ništa do ,,dekoracija u šarenoj laži liberalizma“, poput onih plastičnih voćki koje stoje u izlozima šoping molova. Ukusno izgledaju, a zapravo ne služe ničemu.

 

Autor Miloš Dojčinović

 

Izvor IN4S/Iskra, 22. septembar 2019.