Жан-Вернер Милер: Референдум може бити оружје против популизма

Иако се то противи увреженом мишљењу – непосредна демократија може радити против популизма

Још од двоструке катастрофе из 2016 – референдума за брегзит и избора Доналда Трампа – шири се страх од „глобалног таласа“ популизма и истичу се недостаци такозване непосредне демократије. У Уједињеном Краљевству, бирачком телу је постављено просто питање – да ли остајемо у Европи или не; у САД су страначки избори у Републиканској партији препуштени неодговорним бирачима и радикалним активистима. Стално слушамо вапаје да су нам потребни „чувари капија“, што је еуфемистички начин да се каже да неопране масе треба држати што је даље могуће од места одлучивања.

Међутим овај либерални импулс погрешно тумачи недавну историју: управо су елите, а не масе, омогућиле брегзит и Трампа. Штавише, бесрамно елитистички презир према директној демократији не само да потврђује популистичку реторику, већ истовремено игнорише чињеницу да референдуми могу бити изузетно ефектно оружје против популиста.

Трамп и заговорници брегзита попут Најџела Фаража нису победили захваљујући некој фаталној мани непосредне демократије, већ захваљујући елитама које су биле спремне на колаборацију са њима. Лидери британских конзервативаца су можда с презиром гледали на Фаража, али су многи међу њима сматрали да је његов аргумент у корист брегзита убедљив, као што је естаблишмент Републиканске партије у САД дао благослов Доналду Трампу. Тачно, милиони британских бирача гласали су за излазак из ЕУ, а милиони Американаца гласали су за председничког кандидата који је очигледно неквалификован за овај посао. Међутим, то је добрим делом било зато што су били охрабривани од познатих фигура попут Бориса Џонсона и бившег председавајућег америчког конгреса, Њута Гингрича, да је то исправан избор.

Штавише, партијске елите нису само дале свој благослов популистима. Оне су исто тако одустале од сопствене одговорности да формулишу кохерентне политичке платформе. Референдум за брегзит био је директан резултат неспособности конзервативних лидера да дођу до заједничке, обавезујуће одлуке о чланству Британије у ЕУ. Републиканска партија у САД је de facto „аутсорсовала“ свој процес избора кандидата приватним кабловским телевизијама, чији је главна брига привлачење гледалаца.

Ипак, да ли су либерали у праву када тврде да постоји нека дубља веза између популизма и директне демократије? Коначно, популистички политичари обично покушавају да установе директну везу између себе и грађанства, избацујући посредништво традиционалних политичких партија, а тамо где је то могуће, и професионалних новинара. Фигуре попут Бепе Грила, оснивача италијанског Покрета 5 звездица, без изузетка и у истом даху критикују и етаблиране политичаре и традиционалне медије. Сви популисти тврде да поседују јединствено познавање „правог народа“ и његове воље, те обећавају да ће слушати његов „глас“.

Ова тврдња је скоро у потпуности теоријска: и „народ“ и „глас“ су само симболичке конструкције. У пракси, нико осим популистичког лидера заправо не мора да говори. Стога референдум за популисте има врло посебно значење. Будући да је „прави народ“ већ унапред конструисан, одговор на било које питање о народној вољи познато је унапред. Зато је за популисте улога „народа“ у потпуности пасивна. Он само треба да заокруживањем потврди вољу популиста.

Међутим, ово је само једна концепција непосредне демократије. Другачији приступ види референдум као само један моменат у ширем и пре свега отвореном процесу одлучивања, у којем грађани одмеравају различите тврдње – и аргументе за и против њих – пре него што дођу до одлуке. Уместо да оснаживањем „чувара капија“ играмо игру која популистима одговара, требало би да се запитамо како референдуми могу послужити својој одговарајућој демократској функцији.

Наравно, неко би могао указати на то да је штета већ начињена, барем у земљама попут Мађарске, Турске и Пољске, у којима су популисти користили изборе, а понекад и изразито манипулативне „националне консултације“, за консолидацију своје моћи. Друштвени научници тек почињу да се баве питањем о томе како се ауторитарни популистички режими могу трансформисати назад у праве демократије. Потребне су нам нове стратегије за суочавање са оним што се назива „демократским назадовањем“, „уставном ретрогресијом“ и „аутократизацијом“.

Једна идеја се фокусира на чињеницу да многе ауторитарне популистичке владе профитирају на томе што се суочавају са изузетно подељеном опозицијом, што је неретко последица свесног инжењеринга од стране самих популиста. Подељена опозиција има потешкоћа са формирањем коалиција и бирањем најбољег могућег кандидата за суочавање са популистичким властодршцима (јер свака партија жели сопственог заступника). Узмимо за пример напорне дискусије око мађарских парламентарних избора 2018. Након расправе о томе да ли екстремно десничарски Јобик треба – и да ли уопште може – да уђе у савезништво са либералном левицом, опозиционе партије су изашле на изборе углавном самостално и коалиција премијера Виктора Орбана освојила је 133 од 199 места у парламенту.

Није потребно наглашавати да је формирање коалиције између левице и екстремне деснице изузетно проблематично. Али други проблем је у томе што чак иако бирачи желе промену власти, они могу оклевати да се упусте у тактичко гласање које би на власт довело једнако лошу, ако не и гору алтернативу. Тешко је оптужити мађарске либерале за то што не желе да гласају за Јобиковог кандидата.

Референдуми нуде излаз из ове дилеме, захваљујући својој бинарној структури. Иако често успостављају необичне коалиције, то бираче не узнемирава, јер оне нестају са крајем референдума. Што је још боље, референдуми се могу обликовати тако да разоткрију непопуларност популистичке власти, на тај начин подривајући њену тврдњу да представља вољу народа.

Схватајући прави демократски потенцијал референдума, неке ауторитарно-популистичке владе – на пример у Мађарској – додатно отежавају подношење аутентичних самониклих иницијатива. Иако се то противи увреженом мишљењу – непосредна демократија може радити против популизма. Нема гаранција да ће таква стратегија успети у сваком контексту, али је она свакако боља од чекања да нас спасу „чувари капија“.

 

Превео Растислав Динић

 

Извор Пешчаник, 23. септембар .2019.