M. Stepić: Ibarska

Ibarska magistrala nije tek običan državni put već i srpska saobraćajna žila kucavica koja je postala simbol srpskog stradanja

Na otvaranju auto-puta od Obrenovca do Ljiga kao dela trase Surčin–Preljina poručeno je da Ibarska magistrala odlazi u istoriju. Ne prvi put. Slično se čulo i prilikom planiranja, projektovanja, početka radova, raznih faza izgradnje… To je „običan narod“ trebalo da shvati kao još jedno raskidanje s mračnom prošlošću i okretanje svetloj budućnosti. Ali uprkos neupitnom značaju „Miloša Velikog“, da li će Ibarska magistrala stvarno uskoro zarasti u korov? Neće! Samo će postati nešto rasterećenija saobraćajnica, autobusima što i dalje povezuju brojna naselja sa obe njene strane, automobilima i kamionima koji špartaju bez plaćanja putarine. Uostalom, ona je tokom proteklih decenija faktički postala ulica, duž koje su s malim prekidima nanizane kuće, prodavnice, benzinske pumpe, auto-servisi, moteli, kafane, preduzeća, stovarišta… Ljudi su je prihvatili takvu kakva jeste, srodili se s njom, odavno odbacili ono magistrala i posesivno je prozvali jednostavno i samo – Ibarska.

MAGISTRALA SMRTI
Ibarska magistrala (zvanično: državni put prvog B reda 22) počinje na prestoničkoj periferiji, kod groblja „Orlovača“ (morbidne li simbolike!). Mada, za mnoge početna tačka je raskrsnica kod parkića na Belim Vodama, a za one koji su profesionalni Beograđani „iz kruga dvojke“ – već na Čukarici. Predstavlja unutardržavnu geopolitičku „kičmu“, budući da povezuje glavni grad, Šumadiju, zapadnu Srbiju, doline Zapadne Morave i Ibra, da bi se posle 298 km završila u Raškoj oblasti, na Mehovom kršu (opština Tutin), gde se dodiruju Srbija i Crna Gora. Paradoksalno, zove se Ibarska, a da bi se od Beograda stiglo do obala Ibra kod Kraljeva ima čitavih 170 km i dva i po do tri sata rizične vožnje.

Poznata je kao „magistrala smrti“ zbog brojnih žrtava usled velikog prometa (na nekim deonicama i 18.000 vozila dnevno), a lošeg kvaliteta kolovoza, krivina, kolotraga, rupa i zakrpa, nanetog blata sa okolnih njiva, poledice, magle, prebrze vožnje, vozačkog neiskustva, „makaza“, alkohola… O tom smrtonosnom „danku“ opominjuće svedoče brojni spomenici krajputaši. Stoga se ona može shvatiti i kao paradigma višedecenijske zapuštenosti, marginalizacije i zaostajanja Srbije u titoističkoj Jugoslaviji, gde se Slovenija i Hrvatska nikako nisu slagale da tim pravcem Beograd auto-putem „izađe na more“ i čvršće se integrišu Srbija i Crna Gora, već je uvek davan prioritet vezama Zagreba i Ljubljane s Jadranom „zbog turističke žetve“.

MIGRACIONA STRUJA
Stalno, i sve više, Ibarskom struje dnevni migranti – učenici, studenti, zaposleni i oni koji traže posao – provodeći sate u „klackanju“ od Lazarevca, Crljena, Stepojevca, Meljaka i ostalih „pribrežnih“ naselja do Beograda i nazad. Ne zaslužuju li oni zbog tih patnji beneficiran staž, prevremenu penziju, subvencije za kupovinu garderobe i vaučere za banjski oporavak? Njome su mnogi došli izdaleka i trajno se nastanili u glavnom gradu, duboko intimno i danas smatrajući da se njeno stvarno ishodište nalazi tek na kraju uspona Balkanskom, kod Hotela „Moskva“.

Prvo često, a onda sve ređe, oni bi se petkom posle podne autobusima, vozovima i teško stečenim „fićama“, „kečevima“ i „jugićima“ upućivali Ibarskom nazad, da s kilogramom šećera u kockama, 200 grama kafe, lekovima i drugim potrepštinama za ostarele roditelje posete rodni kraj i prepuste se nostalgiji. Vraćali bi se nedeljom uveče u dugačkoj koloni, zakrčujući Čukaricu i punih gepeka krompira, paprike, pasulja, zimnice… A kada nastupi sezona krsnih slava, i sa gotovim pečenicama na ražnju, upakovanim i čvrsto uvezanim na automobilskim krovovima. Tako se nekako podnosio skup beogradski život.

NACIONALNA MAGISTRALA
Ako je tzv. Niški put kroz pomoravsku prohodnicu smatran za internacionalno-tranzitni pravac i deo jugoslovenskog koridora „Bratstva i jedinstva“, onda je Ibarska važila za njegov antipod – nacionalnu, srpsku saobraćajnu žilu kucavicu. Uvek je bila simbol srpskog stradanja, neposlušnosti i slobode, ali i trpeljivosti, dinamičnosti i hedonizma. Ona je oličenje nesputane narodne demokratije, gotovo anarhije, jer se bez ograničenja može napustiti i njoj pristupiti gotovo na svakom mestu, za razliku od auto-puta, koji je zatvoren žičanom ogradom i kontakt sa okruženjem ima samo na retkim, petljama tačno određenim, mestima u blizini gradova.

Na samo nekoliko metara od njenog ispucalog asfalta postoji bezbroj gostoprimljivih svratišta gde se i dalje pije jaka, razbuđujuća kafa i jedu dobar burek, roštilj, svadbarski kupus i pečenje, naročito tamo gde parkiraju kamiondžije. Nekada su se u nadaleko poznatim, gotovo kultnim „objektima“ blešteće reklamiranih domaćih i egzotičnih naziva okupljali poklonici prave, ali i pseudo narodne muzike i lumpovanja, a toga ima i sada i biće u budućnosti. U „ono vreme“ tu se tajno, u inat i na sopstvenu odgovornost slavila Srpska Nova godina i kao retko gde se moglo čuti „Oj, vojvodo Sinđeliću“, „Morem plovi jedna mala barka“ i „Srpska se truba s Kosova čuje“.

POLITIČKA PARADIGMA
Naglašena politička „specifična težina“ uvek je pratila Ibarsku. Tu je 1964. poginuo Krcun i niko nikada nije mogao da ubedi Srbe u zvaničnu verziju o saobraćajnoj nesreći. Nadvladala su mišljenja da je preventivno uklonjen kao perspektivan, a svojeglav „srpski kadar“, koji je mogao da pruži otpor daljoj realizaciji ideje „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“. Iako je umeo sam za sebe da (pokajnički) tvrdi kako su mu „ruke krvave ne do lakata nego do ramena“, njegovo posmrtno glorifikovanje među Srbima preraslo je u mit. I danas mnogi vozači, prolazeći pored šopićkih hrastova, u znak poštovanja svirnu kratko tri puta, srpski.

Nedaleko od Ibarske, u Draževcu kod Stepojevca, rodio se još jedan „srpski komunistički nacionalista“ (!?) – Leka. Plašeći se snažne srpske ličnosti u vrhu, „drug Stari“ se i njega politički oslobodio ubrzo posle Krcuna (1966). Personalne prepreke na putu ka ustavnim amandmanima i zloglasnom jugoslovenskom Ustavu iz 1974. tako su bile uklonjene, a sudbina „obuzdane“ Srbije zapečaćena. Masovno okupljanje prilikom njegove sahrane predstavljalo je prvu otvorenu manifestaciju otpora antisrpskom kontinuitetu pod parolom „i posle Tita – Tito“.

Ni u savremenim političkim nadmetanjima Ibarska nije prestala da igra značajnu ulogu. Kod Petke blizu Lazarevca, u saobraćajnom udesu 1999. poznatom kao „atentat na Vuka“, taj opozicioni lider slučajem nije stradao, ali jesu četiri njegova bliska saradnika. Kao organizatori, optuženi su čelnici „Miloševićevih službi“, što je znatno okrnjilo ugled tadašnjeg predsednika i uklopilo se u pripremu okončanja njegove vlasti. Ono će uslediti godinu dana kasnije, u tzv. Petooktobarskoj revoluciji, za koju mnogi smatraju da ne bi uspela da na putu ka Beogradu Čačani s Veljom na čelu nisu probili blokadu na Ibarskoj.

 

Autor Milomir Stepić

 

Naslovna fotografija: Srbija danas

 

Izvor Pečat, 27. septembar 2019.