Православље и привредни живот (2)

Православље не може да се повезује са неком од постојећих класа, а још мање са било каквим одређеним системом привредног организовања

Први део овог текста, под насловом „Православље и привредни живот“, можете прочитати ОВДЕ.

 

Од ове онтологије привреде окренимо се њеној етици. У области потрошње и општег моралисања у привредном животу утицај Цркве испољава се у васпитавању духовног укуса, у борби са савременим паганством, са раскоши и изопаченошћу. Наравно, степен тога утицаја тешко је измерити, али ту чињеницу исто је толико тешко порицати.

У области расподеле Црква је позвана да буде социјална савест, а обавезна је да свој глас подиже у срцима људи и у друштвеном животу. У савременој социјалној неусклађености Црква подржава друштвену солидарност којом се друштва чувају од рушилачког деловања центрифугалних сила класне борбе. Уколико би учење о класној борби поништило сва друштвена учења, онда друштво не би постојало јер би се распало у међусобној борби. Али, човечанство ипак живи од љубави, а не од мржње и може се рећи, упркос мржњи. А моћ љубави, спасавајуће и обједињавајуће, даје Црква.

Било би неумесно овај утицај приписивати било којој од хришћанских вероисповести, зато што овде имамо заједничко деловање свих, при чему свака од Цркава има свој удео у учествовању. То се исто мора рећи и о социјалном деловању хришћанства, како се то и испољило у данашње доба у вези са покретом Life and Work, а који је започео на Стокхолмској конференцији. У сфери практичног разрешавања социјалног питања, у његовом најновијем постављању, православље има мање историјско искуство него западне цркве које су пред собом имале развијени индустријски капитализам у то доба када су православне земље још биле у стању натуралне привреде са превладавањем земљорадње. И само најновије време са својим питањима, нарочито у вези са бољшевизмом, поставља Цркву пред социјално питање у свој његовој оштрини.

Може се указати на она својства православља која имају важност за његов однос према социјалном проблему. То је, пре свега, без обзира на присуство јерархизма, одсуство клерикализма, и уопште саборни дух православља, оно што се лаичким језиком зове демократизам. Наравно, православна саборност није демократија, ипак, овде одсуство „кнежева цркве“, са црквеним монархом – папом на челу, чини га народнијим, погоднијим за дух економске демократије. Достојевски је понекад говорио: православље је наши руски социјализам. Тиме је хтео да каже да се у њему садржи надахнуће љубави и социјалне једнакости које је одсутно у безбожном социјализму. Православље је у историји било не само царско, него и сељачко. Сада, преставши да буде прво, а остајући друго, све ближе постаје радничкој класи.

Монах на Светој Гори обрезује маслиново стабло

Што се тиче конкретно социјализма, православље се, наравно (уосталом, заједно са читавим хришћанством), непомирљиво односи према безбожништву у социјализму, које као да представља његову религију. Ова веза социјализма са антихришћанским човекобоштвом представља чињеницу савремености која има своје духовне и историјске узроке. То је искушење хлеба ради којег се човечанство одриче Христа и исповеда да једино од хлеба човек живи (економски материјализам). Ипак, ова жалосна чињеница не чини ову везу социјализма са безбожништвом неразлучивом и оставља могућност за другачију хришћанску будућност. Јер, човекова душа је по природи хришћанка и она се не може до краја задовољавати само хлебом.

ОДНОС ПРЕМА СОЦИЈАЛИЗМУ
Какав је, пак, доиста, однос православља према социјализму? Оно до сада није пружило богословско одређење по овом питању, а оно и није потребно зато што то није питање догматике, него једино социјалне етике. Ипак, у православном предању, у делима васељенских учитеља Цркве (Св. Василија Великога, Јована Златоустог и др), имамо савршено довољно основа за позитиван однос према социјализму схваћеном у најопштијем смислу, као негирање система екплоатација, шпекулисања, користољубља.

Разуме се, реформа социјалног поретка, као и мера остварљивости социјалног идеала, јесте не само питање принципа, него и практичне сврсисходности. Свака привредна организација има своје плусеве и минусе под које се мора подводити практични рачун. И руски комунизам је показао, с довољном очигледношћу, каква је он неизмерна беда, будући да се остварује као најсуровије насиље с гажењем свих људских права. Ипак, то је управо зато што је његова душа безбожништво и милитантно богоборство. Због тога за њега и не постоје оне религијске границе које се постављају насиљу признавањем личне слободе и неотуђивих права личности на самоопредељење.

Ипак, могућан је другачији, такорећи слободан или демократски социјализам и сматрамо да га историја неће мимоићи. И за православље нема никаквих разлога да му се супротставља; напротив, он је испуњење заповести љубави у социјалном животу. А православље има у себи моћи за овај социјални позив – да осветљава историјски пут човечанства својом светлошћу да буди социјалну савест, да звоњењем позива у цркву трудбенике и муком притиснуте. Све до сада, у својим историјским судбинама, православље је имало мању могућност да се самоодређује у односу на социјално питање, него друге хришћанске вероисповести.

Али, управо у данашње време оно је у бољшевичкој Русији постављено лицем у лице са њим. Када се гвоздена клешта бесмисленога комунизма, која гуше сваки живот, коначно растуре, руско православље ће духовно искористити оне поуке које му је Провиђење послало у данима тешких искушења, у области социјалног хришћанства.

Споменик Карлу Марксу у Москви на којем се налази натпис „Пролетери свих земаља, уједините се”.

Православљу, при овоме, нису својствени они задаци клерикализма који се неизбежно указују као својствени милитантном империјализму католичанства. За овај потоњи, социјална политика, и чак такозвани католички социјализам, јест неизбежно средство за очување и проширење утицаја црквене организације са папом на челу (мада ми, наравно, не мислимо да је то само средство). Овај империјалистички мотив готово да није присутан у православљу, које тежи да прошири свој утицај једино на душе. Али, питања социјалног хришћанства морају за њега да постоје као таква, сама по себи, или ствар његовог властитог самоопредељења, његовог проповедања у свету. Пророци Израиља имали су у својој проповеди социјалне мотиве, због чега се у њима не без разлога виде рани весници социјалног хришћанства на старозаветној основи. Али, дух пророковања није се угасио у хришћанској Цркви, за коју руководећу моћ имају речи апостола Павла: „Духа не гасите. Пророштва не презирите“.

СОЦИЈАЛНО ХРИШЋАНСТВО
Током многовековног постојања хришћанске Цркве, а нарочито у 19. веку, и на истоку и на западу, појављују се покушаји проповедања социјалног хришћанства.[1] Лично сматрам да ми овде имамо још неотворену страницу хришћанства и њено отварање припада будућности.

За хришћанство, наравно, није довољно да се само прилагођава променама које су се збиле у животу независно од њега и, при томе, не увек слободно и неизнуђено, како је то било и јесте до овога времена. Хришћанство је позвано да води народе, да буди њихову савест и напреже њихову вољу ка новим циљевима који су обухваћени у његовој неизмерности. Другим речима, очекујемо буђење новог пророчког духа у хришћанству, његове почетке већ видимо у руском православљу 19. века, а у његово даље распаљивање уздамо се после у бољшевичкој Русији.

Реч је о нечем већем, чак неизмерно већем, него што је „хришћански социјализам“ у његовим различитим облицима, у каквима он постоји у свим земљама. Реч је о новом лику друштвеног хришћанства, о новом обрасцу црквености и црквеног социјалног стваралаштва; оно што се сада зове социјализам јесте само један од спољашњих праликова оног изобиља дарова које у себи садржи Црква. Да, и хришћанство има своју социјалну и комунистичку „утопију“ која ће се остварити овде на земљи и њено је име на језику старозаветних и новозаветних пророчанстава. Царство Божије које у потпуности својој припада будућем веку, али ће се испољити – ради сведочења истине – и још овде, на земљи.

О овоме сведоче старозаветни пророци (Исаија и др) и о овоме сведочи и Тајновидац (Откров. гл. 20). Христос је Цар и, мада царство Његово није од овога света, оно се дешава и на овом свету. Царска харизма коју је Он дао Цркви, зове и тера на историјско стваралаштво. А сада они који имају уши да слушају нека обрате пажњу на грмљавине историје. Ипак, ово припада оној будућности која за нас још лежи иза историјског хоризонта. За садашњи тренутак, пак, остаје саомопредељење православља у односу на постојеће социјалне класе и њихове узајамне односе.

ДВЕ ПОЗИЦИЈЕ
Разуме се, православље не може себе да везује ни са каквом од постојећих класа као таквом (мада то желе да му натоваре и с десна и с лева). Хришћанство је изнад класа са њиховом ограниченошћу и егоизмом. Још мање оно може да буде повезано са било каквим одређеним системом привредног организовања, за сваки од њих постоји властити историјски редослед. Ипак, у примени на савремени тренутак могу бити истакнуте две позиције које имају некакву социјално-етичку очигледност.

Прва се позиција састоји у томе да православље не штити приватно власништво као такво, чак ни у оном степену у којем то још чини католичка Црква која у њему види установљење природног права (енциклика папе Лава 13. Rerum novarum и др). Приватно власништво је историјска институција која се све време мењала у својим карактеристикама, као и у свом социјалном значењу, и ниједан од начина његовог постојања нема самодовољан и сталан значај. Друга позиција састоји се у томе што православље не може да штити капиталистички систем привреде као такав, јер је он заснован на експлоатацији најамног рада, мада се до погодног тренутка може с њим мирити ради његових заслуга у подизању производности рада и у општој произвођачкој енергији.

Монах чисти манастирски комплекс Кијевско-печерске лавре

Али, овде постоје неоспорне границе чије прелажење нема оправдања. Као што хришћанство не може и не сме да се мири са црначким ропством, тако оно не сме да се мири ни са експлоатацијом дечијег рада којег је било у првобитним стадијумима капитализма; уосталом, и сам он, као и приватно власништво, непрекидно се мењају у свом историјском лику, урастајући у социјализам. Но, апстрактне категорије социјализма или капитализма, толико погодне за демагогију, показују се савршено непримењивима за продубљивање разматрања питања у светлу савести. Али, постоји једна виша вредност у светлости које и треба давати упоредну оцену различитих привредних облика. То је слобода личности, правна и привредна. А најбољи од привредних облика, ма како се он звао и ма какву комбинацију капитализма и социјализма, приватног и друштвеног власништва, он представљао, јесте онај који највише обезбеђује у датом стању личну слободу, како од природног сиромаштва, тако и од социјалног угњетавања. Због тога је у својим просуђивањима о привредним облицима и односима према њима православље исторично. То је сфера релативизма средстава, уз непромњеивост циља.

Али, због тога се оно може односити само негативно једино према савременом руском комунизму, јер је он, уз нека савршено неоспорна социјална  достигнућа, систем тиранског насиља над личном слободом и њено радикално негирање. Он је систем духовног ропства, а због тога је и хула на Духа Светога. Због тога није случајно да је он пропраћен и сатанском мржњом према Богу и Његовој светињи.

Као закључак, неколико речи о догматском заснивању хришћанског социјализма. Он проистиче из опште идеје Цркве која, попут квасца, делује у читавом свету, а ова идеја није ништа друго до идеја богооваплоћења. Христос је примио људску природу у свој њеној пуноћи и у свом њеном историјском обухвату. Освећење и искупљење и, преображење односе се не само на лично биће, него и на људску врсту, на социјално биће – за њих ће се питати и по њима ће судити човеку на Страшном суду. И хришћанска друштвеност носи ове нове завете богооваплоћења које се разоткрива у сили својој у сва времена људске историје својим различитим странама, а у наше доба хоће да се разоткрије у социјалној сфери.

 

(КРАЈ)

 

Из књиге: Православље преглед учења православне цркве, Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991.

 

Сергеј Николајевич Булгаков (1871-1944), руски економиста, философ, теолог и правослвни свештеник.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] У Русији се овде може убројити делатност групе славјанофила, архимандрита Теодора Бухаревог, Достојевског, Толстоја, Вл. Соловјовог, нарочито Н. Фјодоровог. Овде припада и група сада активних писаца. Навешћу и своје књиге: 1) „Од марксизма ка идеализму“, 2) „Два града“. Истраживање о природи друштвеног идеала у два тома, 3) „Философија привреде“, 4) „Светлост невечерња“, 5) Белешке из историје економских учења, Белешке из историје социјалних учења, и др.

 

Насловна фотографија: С. Власов

 

Извор Нови Стандард