Snouden: Izlaz je u fabričkim podešavanjima

Prelomni trenutak je nastao u momentu kada je gledao ljude dok oni gledaju u svoje ekrane. Naravno, nemajući pojma da ih neko gleda

Memoare obično pišu ljudi koji su na kraju karijere i svašta su doživeli. Kada memoare napiše čovek sa 36 godina i kada je to Edvard Snouden, izdajnik u SAD a u većini ostatka sveta osoba koja je učinila uslugu čovečanstvu – čitanost je zagarantovana.

Iz štampe je pre desetak dana na 20 jezika izašla knjiga „Permanent Record” („Trajni dosije”), a njeno objavljivanje je pratio i intervju „Špiglu”, u kojem je Snouden objasnio zašto je baš sada napisao memoare.

„Mislim da je više nego ikad ranije važno objasniti javnosti sistem masovnog nadzora i masovne manipulacije. A ja ne mogu da objasnim kako su nastali ovi sistemi bez objašnjenja svoje uloge u njihovoj izgradnji”, rekao je Snouden.

Govoreći o kvaru u sistemu, političkom, pravnom, socijalnom, on kaže da je svet danas sklon tome da misli da će se problem rešiti ako se rešimo ljudi koji nam se ne sviđaju.

„Oh, to je Donald Tramp. Oh, to je Boris Džonson. Oh, to su Rusi. Ali, Donald Tramp nije problem. Donald Tramp je proizvod problema”, kaže Snouden i objašnjava da memoari nisu mogli da budu objavljeni pre četiri ili šest godina, kada je pobegao u Hongkong, a potom dobio privremeni azil u Rusiji. „Pre četiri godine Barak Obama je bio predsednik, pre četiri godine Borisa Džonsona nije bilo, a AfD (Alternativa za Nemačku, nemačka desničarska stranka) još je bio neka šala. Ali, sada se više niko ne smeje”, zaključuje on.

Snouden kaže da mu je najteže bilo kad je shvatio koliko je bio naivan i da je imao toliko poverenja da je dozvolio da postane alat sistema koji je njegove veštine koristio za nanošenje sveopšte štete. U tome ga je uljuljkalo donedavno rasprostanjeno mišljenje da je klasa kojoj pripada, tehnološka zajednica, bila najduže apolitična. Danas ona prednjači u mešanju u tuđe živote i upravljanju javnim mnjenjem. Privatne kompanije su, tvrdi on, čudovišta u prikupljanju podataka.

Snouden svedoči da nije ni bio svestan toga da je ušao u svet špijunaže. Bio je pametni klinac kojeg su pozvali u sedište CIA kao honorarca, potom je prešao u Nacionalnu bezbednosnu agenciju (NSA) i tu shvatio šta radi: imao je pristup svim mejlovima, tekstualnim porukama na telefonima, četovima – i postepeno počeo da uviđa da direktno radi u masovnom nadzoru ljudi širom sveta. Tip koji ga je podučavao znao je da se vrti u svojoj stolici i, kada se u kadru pojavi obnažena supruga čoveka koga nadziru, govorio je „Ovo je bonus našeg posla”.

On objašnjava da postoje dve vrste analitičara u NSA. Jedni prate i čitaju saobraćaj, recimo, na „Fejsbuku”: četove i razmenu poruka. Druga vrsta analitičara radi na kontrahakovanju: pokušavaju da vide šta drugi čine s nama, bez imena i brojeva – umesto da prate ljude, oni prate uređaje. Prelomni trenutak je nastao u momentu kada je gledao ljude dok oni gledaju u svoje ekrane. Naravno, nemajući pojma da ih neko gleda.

„Dok oni čitaju, mi njih čitamo. A ovi sistemi su stigli toliko daleko da niko nije znao da ga gledaju”, kaže Sonuden.

Novinar „Špigla”, koji je sa Snoudenom ovog meseca razgovarao u jednom moskovskom hotelu, podsetio ga je da se tada ozbiljno razboleo, pao u depresiju i da je dobio premeštaj na Havaje u odeljenje koje je nosilo naziv „Kancelarija za razmenu informacija”. Na pitanje da li su mu tada padale na um misli o samoubistvu, Snouden je žustro odgovorio: „Ne, važno je da ovo kažem. Nikada nisam imao samoubilačke namere. Imam filozofski prigovor na ideju o samoubistvu, i ako ‘slučajno’ padnem kroz prozor, možete biti sigurni da sam gurnut”.

Na Havajima, u kancelariji u kojoj je bio jedini zaposleni, počeo je da iznosi podatke na memorijskim SD karticama, varajući sisteme za detekciju metala, ali i čuvare od kojih je podatke umeo da krije u „Rubikovoj kokci”, kojom je prvo „obradovao” mnoge zaposlene.

Kada je obavio što je nameravao, u maju 2013, seo je u avion i odleteo u Hongkong, gde je novinarima predao deo podataka koji su objavljeni u „Gardijanu” i „Vašington postu”. Tajni dokumenti su bili dokaz o nadzoru koji nad građanima, političarima i liderima država sprovode američke i britanske obaveštajne agencije. Potom su podaci objavljeni u „Špiglu” i „Njujork tajmsu”, da bi mesec dana kasnije Vašington protiv njega podigao optužnicu za krađu vladine imovine i špijunažu. Ukidanje pasoša zateklo ga je na aerodromu Šeremetjevo, a u Rusiji je dobio privremeni azil koji mu ističe sledeće godine.

Snouden upozorava ljude da „Fejsbuk”, „Gugl” i veliki centri koji poseduju ogromne količine podatka širom sveta daljinski upravljaju našim računarima i telefonima. Svaki naš zahtev, pretraga ili dopisivanje s nekim preko interneta – ostaju zapisani.

Izlaz je – ako je to moguće – vratiti se nekoliko koraka unazad, na „fabrička podešavanja”.

„Jer, zašto bi ‘Gugl’ morao da zna gde ste i kuda idete ako hoćete da skinete aplikaciju neke igrice na telefonu? Stalno nam se otvaraju novi prozorčići na ekranima i nude opciju ‘slažem se’ i mi smo uvereni da naš život postaje bolji. A ja vam mogu iz iskustva reći da telefon na našem stolu, kojem je ekran ugašen, komunicira stotinama i hiljadama puta svake minute, kroz kontaktiranje oglasne mreže, analizu vašeg ponašanja, praćenje lokacije i mnogo šta drugo. I sve se to odvija nevidljivo, da vi ne znate”, upozorava Snouden i zaključuje: „Danas ne postoji opcija da pritisnete taster i onemogućite takve aktivnosti. Danas je moguće jedino to da se ovi procesi učine vidljivim tako što ćete o tome obavestiti ljude”.

 

Autor Biljana Mitrinović

 

Izvor Politika, 30. septembar 2019.