Vojvođanski „antifašizam” i autonomaški nojevi

Zašto je zbornik „Antifašizam – AVNOJ – autonomija“ simbolički početak autonomaškog „antifašizma”, utemeljenog u titoističkoj mitologiji?

Svaki pokušaj identifikacije naših autonomnih pokrajina s nekim stranim primerima je teorijski neodrživ.
Aleksandar Fira, Ustavno pravo (1979)

 

Današnje vojvođansko autonomaštvo izgleda sasvim neugledno. To je skup nekoliko salonskih i partijskih grupica u rasulu i Čankove LSV u koaliciji sa Vučićevim SNS-om. Svi oni danas sebe predstavljaju kao nekakve nastavljače tradicija antifašizma Vojvodine. Istina je da su se antifašizma setili tek kad su se suočili sa krahom svoje ilegalne evropske regije i da je sve što o antifašizmu znaju u stvari napabirčeno iz titoističke mitologije. Početak tog njihovog rada predstavlja objavljivanje zbornika  „Antifašizam – AVNOJ – autonomija“.

Zbornik radova „Antifašizam – AVNOJ – autonomija“  je publikacija izdata 2013. g, nakon sudski dokazanog protivustavnog i protivzakonitog Statuta APV u Srbiji, u godini obaranja protivustavnih akata o ilegalnoj VANU, ilegalnom osnovu finansiranja pokrajinskih nameštenika na državnom poslu i ilegalnog prikupljanja naših novaca porkrajinskim administrativnim taksama. Zbornik je štampana beleška krika očaja izgubljenog autonomaškog pokreta koji je bez supstance potonuo u živom pesku sopstvenog politikantstva, koprcajući se između komunističkog i savremenog globalističkog totalitarnog poretka. Bio je to krik utopljenog autonomaštva koje se hvata za penu titoističke mitologije.

Štampanje zbornika, koga je izdala „Antifa“ iz Novog Sada, finansirala je i promovisala  tadašnja ilegalna „evropska regija“ u Vojvodini. Cilj autonomaškog „okruglog stola“ bio je jasan iz pozdravne reči potpredsednika Skupštine APV (tada još po osnovu protivustavnog Korhecovog statuta) i predsednika političkog saveta LSV, Dušana Jakovljeva – objava izvođenja vojvođanskog autonomaštva iz AVNOJ-evskog antifašizma. Jakovljev je na AVNOJ nakalemio „evropske vrednosti“ koje je potom poistovetio sa Evropskom unijom.

OD AVNOJEVSKE GENEZE DO SAMOPORICANjA
Ranko Končar je nesumnjivo vladao naučnom metodologijom, ali je tu metodologiju do kraja koristio u službi vrednosti Brozove partije koja je pre četvrt veka nestala. Proslavio se kao istoričar SKJ. Ipak, iz teza koje je u zborniku izneo, pišući o genezi i konstituisanju autonomije Vojvodine u Srbiji, jasno je da su neki komunisti iz Vojvodine 1945. godine imali ideju da u ime Vojvodine Srbiji prejudiciraju nekakvo federalno uređenje, ali je to samo relativizovalo „konstitutivnu“ ulogu Pokrajine tražeći za sebe tek autonomiju. Naravno, nije to bila „autohtona Vojvođanska odluka“, pošto tuce partizanskih izbeglica koje se krilo po Sremu i Bosni nije moglo biti nikakav nosilac volje Vojvodine, čak ni kada su formirali GNOOV „biranjem“ politički podobnih „predstavnika“. Diktatura i teror koju je vršila OZN-a i vojni režim Ivana Rukavine, uništenje klase privatnih vlasnika, pljačka imovine, konfiskatorni porezi u naturi, komunistički partijski monizam i utamničenje nekoliko hiljada saboraca na Golom otoku su činjenice koje su u Končarovom radu izostale.

Ni jednomislije titovskih autonomaša Vojvodine nije postojalo. Na to ukazuje prilog Slobodana Bjelice o „vojvođanskoj svađi tokom šezdesetih godina prošlog veka“. Vojvođanski komunisti, zapetljani u kuloarskim intrigama i međusobnoj mržnji, obraćali su se upravo „beogradskim kadrovima“ da „presude“ između njihovih posvađanih frakcija i sami se potom stavljali u službu Rankovića.

Iako je zbornikom trebalo prikazati AVNOJ kao početnu tačku iluzije o istorijskom kontinuitetu „legalnosti“ autonomaških tvorevina, taj stav je sasvim obesmislio bivši sekretar za finansije SAP Vojvodine, Dragomir Jankov. Pošto je njegov uobičajeni manir bio da dozaključuje zaključke Ranka Končara, u svom prilogu tvrdi da se ustvari AVNOJ „ogrešio“ i „izneverio Vojvodinu“, jer joj sam nije dao ono što titovci Vojvodine nikada nisu ni tražili. „Ja nisam našao da je PK KPJ Vojvodine ili bilo koji čelnik jasno postavio pitanje: zašto Vojvodina nije federalna jedinica?“ Priznanjem Dragomira Jankova da vojvođanski komunisti nikada nisu tražili federalni status Vojvodine, vojvođansko autonomaštvo je načinilo važan, iako slučajni korak ka istini.

„Šetnja za Vojvodinu“ u organizaciji Vojvođanske partije i Vojvođanskog kluba, Novi Sad, 05. oktobar 2015. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Zoltan Đere se prilogom ograničio na pitanje autonomije Vojvodine u drugoj polovini pretprošlog veka. Navodeći mnoštvo primera mađarskih političkih stavova, autor je potpuno prećutao radikalni nacionalistički centralizam mađarskih liberala koji su ukidanje personalne autonomije Srba koristili radi asimilacionih mera kroz školu i matične službe Ugarske. Autoru teritorija Vojvodine ne predstavlja posebnu teritorijalnu celinu dok se nalazi u Ugarskoj. Ali, čim je Vojvodina van Ugarske po njemu je posebna celina. Ova teza u prilogu autora jasno ukazuje na metodološku primenu dvostrukih standarda.

Marijana Pajvančičć je razmotrila autonomiju Vojvodine u svetlu domaće ustavnosti i uzora iz zapadne Evrope (Italija i Španija). Iznela je zaključak da je „većina autora saglasna u tome da su autonomne pokrajine oblik teritorijalne samouprave“. To ne protivreči aktuelnom Ustavu. Međutim, autorka je primetila nedostatak teorijski obrađene sadržine prava na autonomiju, iako Ustav izričito definiše da je pravo na autonomiju pravo građana i da je to pravo ustanovljeno Ustavom. U ustavnom pravu uporedna analiza nikad nije izgradila jedinstveni pojam sadržine autonomije, ali autorka to ne pominje.

Još čudnije je ugledanje na „supsidijaritet“ u raspodeli nadležnosti unutar EU, pošto se on po tvrdnji Pajvančićeve tiče lokalnih nivoa vlasti. Umesto što se govori o „originernosti“ regionalnih nadležnosti u EU, valjalo bi ipak znati da pravo na autonomiju Vojvodine izvire iz Ustava.

Najzad, ne smemo zaboraviti da je autorka svojevremeno odbila da učestvuje u pokušaju izrade nacrta Osnovnog zakona APV, ali je učestvovala u „naučnim raspravama“ o potrebi promene Ustava R. Srbije i izmeni statusa Vojvodine u njoj. Radi se o „naučnim raspravama“ bez javno publikovanih priloga, u kojima redovno ne učestvuju domaći državni pravni fakulteti, već strani (nemački) fondovi i univerziteti, a pripuštaju se politički podobni privatni pravni fakulteti i stručna lica sa teritorije Vojvodine.

BEŠLINOVA KONSTRUKCIJA
Milivoj Bešlin konstrukcijom „unilateralno konstituisanje autonomije“ prikriva političku ideju malog izbegličkog društva Jovana Veselinova „Žarka“ koju posle oslobođenja nisu ni formulisali kako treba. U SAPV nije postojao „nacionalni pluralizam“, već bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti. SAPV je, kao i sva SFRJ, odumirala po programu dijalektike istorijskog materijalizma, i posle usvajanja ustavnih promena šezdesetih godina više nije mogla biti regionalna forma državne vlasti. Kao i sve državne ustanove i SAP Vojvodina je pretvorena u autonomnu Društveno-političku zajednicu koja nije oblik države.

Ustav iz 1963. g. nije bio „kompromis između centralizma i socijalizma“, kako tvrdi autor, već „pobeda socijalističkog samoupravljanja“. Još važnije, Ustav SFRJ ubrzo nije bio najviši pravni akt, jer je to mesto zauzeo Zakon o udruženom radu – tzv. majka socijalističkog samoupravljanja. Skriven iza parafraziranja Marka Nikezića, Milivoj Bešlin koristi Koštuničin izraz „suštinska autonomija“. Reforma SFRJ iz 1974. godine nije bila federalistička, već konfederalistička, i to je javno, još sedamdesetih godina, u toj istoj „reformisanoj“ SFRJ, tvrdio Ficroj Maklejn. U SAPV je proklamovana autonomija njenih naroda i narodnosti, radnih ljudi i građana, ali to je de facto bila samo samostalnost CK SK Vojvodine od CK SK Srbije. Od te autonomije su odustali vojvođanski komunisti 1987. godine, kada su odlučili da umesto za Ivana Stambolića glasaju za Slobodana Miloševića na Osmoj sednici CK SK Srbije, pa su se potom utrkivali ko će u korist SR Srbije odustati od nadležnosti SAPV.

Milivoj Bešlin (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Ukidanje srpske personalne autonomije u Ugarskoj nije 1912. godine „sam zatražio visoki kler“ Srpske pravoslavne crkve, kako je u zborniku naveo Dimitrije Boarov. Ugarska je za mitropolita silom postavila jerarha voljnog da izda nacionalni interes sopstvenog naroda, ali je taj čovek potom patio od kliničke depresije, a potom tragično nastradao. Boarov očigledno ne poznaje dovoljno istoriju Srpske pravoslavne crkve. Međutim, katastrofalne rezultate privrede SAPV, kao ekonomski novinar, ne bi smeo da prikriva floskulom „neefektuiranost investicija“. Zašto govori o „ogromnim ekonomskim žrtvama građana Vojvodine“ 70-ih i 80-ih godina, a prećutkuje ogromne imovinske žrtve koje su podneli građani (i seljaci) kojima je režim titovaca oteo imovinu? Kakva to sredstva treba da budu „vraćena Vojvodini po Zakonu o privatizaciji“? Komunisti su privredu i „društvenu svojinu“ SAP Vojvodine stvorili otimajući privatnu imovinu od vlasnika. Ekonomski novinar, koji često meri BDP Vojvodine radi poređenja sa BDP-om Beograda, nije objasnio zašto BDP Vojvodine opada brže od beogradskog u doba kada je upravo Vojvodina privukla 87 odsto donacija EU Srbiji.

Čudno je da istoričar Boris Kršev ograničava svoje izvore na oskudne beleške jednog Brozovog generala, čak i ako se radi o generalu Nikoli Kmeziću. Da je pregledana malo šira građa, bilo bi jasno da je desetoljetka privrednog uzleta SAPV 1975-1985. godine bila uzrokovana dolarskim zajmovima Zapada koji su neodgovorno podizani i trošeni. Za katastrofalne efekte rukovođenja privredom SAPV osamdesetih godina ne može biti kriva „Plava knjiga“ komunističkog rukovodstva Srbije (koja, uzgred, nije ni objavljena). Odgovorno je isključivo rukovodstvo SAPV koga je sopstveni narod odbacio nakon niza štrajkova, rukovodstvo koje je potom mislilo da će se spasiti tako što će Vojvodinu „pokloniti“ Miloševiću. Nije istina da je komunistički teror u Vojvodini bio „levo skretanje“. Radilo se o sistemskom uništavanju privatnog vlasništva radi izgradnje socijalističkog privrednog sistema. Boris Kršev je, takođe, svoj prilog zapečatio izrazom Vojislava Koštunice „suštinska autonomija“, ali ga je primenio na Vojvodinu u doba 1974-1988. godine.

OKASNELO SAMOUPRAVLjANjE
Očekivali smo da u prilogu Miroslava D. Ilića, koji pominje federalizam u naslovu, bude nešto više od antiruskog stava, osporavanja privatizacije NIS-a i optuživanja ruskih specijalnih službi. U priloženoj rusofobiji zaboravio je da je pretežno ruska Crvena armija oslobodila teritoriju Vojvodine od nacističke okupacije. Prvi ljudi i osnivači vojvođanskog autonomaštva četrdesetih bili su upravo kadrovi specijalnih službi staljinističkog režima, kao i sam Broz. Ako su Kopenhagenski kriterijumi vezani za vladavinu prava, a evropske preporuke se odnose na promene „odozdo prema gore“, ilegalni status „evropske regije“ pokazao je upravo suprotno. Sve je potvrdila pravna država Odlukom Ustavnog suda. APV nikad nije ispunjavala standarde evropskog regiona bilo kojeg NUTS nivoa. Zbog toga je pokušano udruživanje sa mađarskim i rumunskim županijama u DKMT regiju, ali je taj pokušaj propao. Međutim, uvek se nađe politikolog koji neće da vidi ono što je svima vidljivo.

Prilog pisca poslednjeg vojvođanskog udžbenika marksizma i socijalističkog samoupravljanja (izdatog dok je rušen Berlinski zid), Radivoja Stepanova, tiče se ustavnog položaja Vojvodine. Pošto je marksistička nauka davno prestala da postoji, on samoupravlja po ustavnom pravu. Preporučuje kakav treba da bude novi Ustav Srbije, zatim mu nije jasno „treba li uopšte Srbiji Ustav“, pa savetuje Srbiji kako „nije sramota nemati Ustav“. „Ljušćenjem problema“ on bi „ustavni paradoks“ rešio ukidanjem načela ustavnosti, odnosno svođenjem na načelo zakonitosti, da bi APV ponovo došla „u kontekst korpusa Ustava iz 1974. godine“, jer za razliku od Srbije „Vojvodini Ustav treba“.

Bivši ambasador SFRJ u Londonu, Živan Berisavljević je svoj prilog popunjavao parafrazama Radomira Konstantinovića. Govoreći o „ustavnom silovanju Vojvodine“, ipak je otkrio da su njegovi strahovi od srpskog nacionalizma zasnovani na davnoj panici jednog britanskog diplomate od „crvenih četnika“. Međutim, i on je zaboravio da prizna najvažnije: svi vojvođanski komunisti su na čuvenoj Osmoj sednici direktno podržali Miloševića. Branislava Kostić se u svom prilogu bavila antifašizmom. Međutim, ne pominje činjenicu da se oko spomenika slobode u Rigi, koji je heraldički uzor za zastavu Vojvodine, godinama izvodi marš veterana Letonskog SS-a i njihovog neonacističkog podmlatka.

Spomenik slobode u Rigi

Svoje kilometarske rečenice zborniku je priložio i Julijan Tamaš. Saopštio je da se „u životu naprimao šamara“, pa tvrdi da „u Evropi kroz fašizam nisu prošle samo još dve slovenske zemlje: Rusija i Srbija, i da upravo sada one prolaze kroz tu fazu“. Otkud onda u Lavovu spomenik komandantu SS divizije, kad to nije ni Srbija niti Rusija? Trebamo li iz Tamašove tvrdnje da „Srbija neće postati Evropa sve dok ne iživi svoju fašisoidnu fazu“ zaključiti da i nama valja da se okitimo nacističkim obeležjima kao Ukrajinci, nadajući se da će nas tako brže primiti u EU? Je li na slično mislio i bivši šef CK SK Vojvodine, Boško Krunić, kada se nakon pominjanja bratstva i jedinstva i titovske borbe poziva na reči Gintera Grasa koji hvali Broza – Gintera Grasa, bivšeg pripadnika vafen SS Frundsberg, nobelovca koji je sam priznao da je promenio svest tek kada se uneredio pošto je pred Berlinom saslušao „koncert“ Staljinovih orgulja koje su zasvirale po njegovom tenku kao po limenom dobošu?

AUTONOMAŠKI NOJEVI
S potpunim izuzimanjem autora Slobodana Bjelice i Milana Micića, delimično Ranka Končara i Marijane Pajvančić, može se reći da ostali autori priloga pate od vrednosne pristrasnosti i ciljne predodređenosti zaključaka. Važno obeležje je selektivno suženje vidika i suženje građe, ideološka determinisanost radi opravdavanja vojvođanskog autonomaštva, u kom cilju se brkaju sadašnji pojmovi i kaleme istorijskim pojavama titovskog doba. Zasnivanje vojvođanskog autonomaštva na AVNOJ-evskim načelima je, naravno, nemoguće. Dragomir Jankov je u ovom zborniku obesmislio iluziju vojvođanskih autonomaša da svoju današnju ideologiju mogu predstaviti kao borbu za istorijski kontinuitet AVNOJ-evskih odluka, i u tome se nalazi jedini konstruktivan politički značaj ovog zbornika.

Vojvođanski autonomaši su baš na polju antifašizma sveli sopstveni vidik do autizma. Optuživanje srpskog nacionalizma i Mihailovićevih četnika za fašizam i „kolaboraciju“ argumentuje se jednim sporazumom sa nemačkom zaraćenom stranom. Naravno, „zaboravljaju“ da je pored istih sporazuma i operativnih dejstava protiv JVuO i Brozova NOV imala slične sporazume sa Vermahtom, ali i predstavnike u glavnom gradu NDH, o čemu je pre više decenija (još u doba SFRJ) činjenice objavio Brozov general Mišo Leković.

Skaredno je što vojvođanski autonomaši kao „ikonu“ antifašizma promovišu Radomira Konstantinovića. Konstantinović je, bar određeno vreme u svom životu, bio oduševljenik propagandiste Musolinijevog fašizma, čuvenog antisemite i psihijatrijskog slučaja – Ezre Paunda. Konstantinović se javno divio Paundovom prijateljstvu sa Musolinijem i njegovom ljubavnicom!

Najgore je što vojvođanski autonomaši ni danas ne žele da vide da Ukrajinom na putu evrointegracija vlada hunta neonacista koju u šaci drži povampirena Vafen SS Haličina. Ne zanima njih to što u Estoniji, Letoniji i Litvaniji godinama javno marširaju SS veterani i neonacisti, što u Mađarskoj sahranjuju Šandora Kepira kao nacionalnog heroja, a vladajuće stranke u Vojvodini godinama trpe ili čak pomažu reviziju istorije Drugog svetskog rata (osim kad se otkriva istina o antifašizmu JVuO).

Kapetan Dušan Radović „Kondor” (u sredini), komandant Zlatiborskog korpusa JVuO, sa svojim komandantima brigada gazi zastavu Trećeg rajha koju su njegovi borci zarobili u borbi 1943. godine

Međutim, pošto se sve dešava u EU ili u vezi sa politikom njenog proširenja, jednostavno biraju da ignorišu realnost. Kad je u pitanju stvarna obnova nacizma i fašizma u EU, naši autonomaški nojevi će svoje glave iz zone peska stidljivo izvući tek ako o tome nešto pomene neki marksistički filozof hrvatskog porekla iz Berlina.

 

Naslovna fotografija: Tanjug

 

Dušan Kovačev je publicista iz Zrenjanina. Autor je preko 300 naučnih radova, rasprava, istraživanja, eseja, komentara, prikaza, prevoda i drugih radova (kompletan spisak možete pronaći OVDE). Posebna oblast njegovog interesovanja su politička, pravna, kulturna, privredna i socijalna sadašnjost Vojvodine i njena istorija. Živi i radi u Beogradu.

 

Izvor Novi Standard