Војвођански „антифашизам” и аутономашки нојеви

Зашто је зборник „Антифашизам – АВНОЈ – аутономија“ симболички почетак аутономашког „антифашизма”, утемељеног у титоистичкој митологији?

Сваки покушај идентификације наших аутономних покрајина с неким страним примерима је теоријски неодржив.
Александар Фира, Уставно право (1979)

 

Данашње војвођанско аутономаштво изгледа сасвим неугледно. То је скуп неколико салонских и партијских групица у расулу и Чанкове ЛСВ у коалицији са Вучићевим СНС-ом. Сви они данас себе представљају као некакве настављаче традиција антифашизма Војводине. Истина је да су се антифашизма сетили тек кад су се суочили са крахом своје илегалне европске регије и да је све што о антифашизму знају у ствари напабирчено из титоистичке митологије. Почетак тог њиховог рада представља објављивање зборника  „Антифашизам – АВНОЈ – аутономија“.

Зборник радова „Антифашизам – АВНОЈ – аутономија“  је публикација издата 2013. г, након судски доказаног противуставног и противзаконитог Статута АПВ у Србији, у години обарања противуставних аката о илегалној ВАНУ, илегалном основу финансирања покрајинских намештеника на државном послу и илегалног прикупљања наших новаца поркрајинским административним таксама. Зборник је штампана белешка крика очаја изгубљеног аутономашког покрета који је без супстанце потонуо у живом песку сопственог политикантства, копрцајући се између комунистичког и савременог глобалистичког тоталитарног поретка. Био је то крик утопљеног аутономаштва које се хвата за пену титоистичке митологије.

Штампање зборника, кога је издала „Антифа“ из Новог Сада, финансирала је и промовисала  тадашња илегална „европска регија“ у Војводини. Циљ аутономашког „округлог стола“ био је јасан из поздравне речи потпредседника Скупштине АПВ (тада још по основу противуставног Корхецовог статута) и председника политичког савета ЛСВ, Душана Јаковљева – објава извођења војвођанског аутономаштва из АВНОЈ-евског антифашизма. Јаковљев је на АВНОЈ накалемио „европске вредности“ које је потом поистоветио са Европском унијом.

ОД АВНОЈЕВСКЕ ГЕНЕЗЕ ДО САМОПОРИЦАЊА
Ранко Кончар је несумњиво владао научном методологијом, али је ту методологију до краја користио у служби вредности Брозове партије која је пре четврт века нестала. Прославио се као историчар СКЈ. Ипак, из теза које је у зборнику изнео, пишући о генези и конституисању аутономије Војводине у Србији, јасно је да су неки комунисти из Војводине 1945. године имали идеју да у име Војводине Србији прејудицирају некакво федерално уређење, али је то само релативизовало „конститутивну“ улогу Покрајине тражећи за себе тек аутономију. Наравно, није то била „аутохтона Војвођанска одлука“, пошто туце партизанских избеглица које се крило по Срему и Босни није могло бити никакав носилац воље Војводине, чак ни када су формирали ГНООВ „бирањем“ политички подобних „представника“. Диктатура и терор коју је вршила ОЗН-а и војни режим Ивана Рукавине, уништење класе приватних власника, пљачка имовине, конфискаторни порези у натури, комунистички партијски монизам и утамничење неколико хиљада сабораца на Голом отоку су чињенице које су у Кончаровом раду изостале.

Ни једномислије титовских аутономаша Војводине није постојало. На то указује прилог Слободана Бјелице о „војвођанској свађи током шездесетих година прошлог века“. Војвођански комунисти, запетљани у кулоарским интригама и међусобној мржњи, обраћали су се управо „београдским кадровима“ да „пресуде“ између њихових посвађаних фракција и сами се потом стављали у службу Ранковића.

Иако је зборником требало приказати АВНОЈ као почетну тачку илузије о историјском континуитету „легалности“ аутономашких творевина, тај став је сасвим обесмислио бивши секретар за финансије САП Војводине, Драгомир Јанков. Пошто је његов уобичајени манир био да дозакључује закључке Ранка Кончара, у свом прилогу тврди да се уствари АВНОЈ „огрешио“ и „изневерио Војводину“, јер јој сам није дао оно што титовци Војводине никада нису ни тражили. „Ја нисам нашао да је ПК КПЈ Војводине или било који челник јасно поставио питање: зашто Војводина није федерална јединица?“ Признањем Драгомира Јанкова да војвођански комунисти никада нису тражили федерални статус Војводине, војвођанско аутономаштво је начинило важан, иако случајни корак ка истини.

Књига Драгомира Јанкова (Фото: Купиндо)

Золтан Ђере се прилогом ограничио на питање аутономије Војводине у другој половини претпрошлог века. Наводећи мноштво примера мађарских политичких ставова, аутор је потпуно прећутао радикални националистички централизам мађарских либерала који су укидање персоналне аутономије Срба користили ради асимилационих мера кроз школу и матичне службе Угарске. Аутору територија Војводине не представља посебну територијалну целину док се налази у Угарској. Али, чим је Војводина ван Угарске по њему је посебна целина. Ова теза у прилогу аутора јасно указује на методолошку примену двоструких стандарда.

Маријана Пајванчичћ је размотрила аутономију Војводине у светлу домаће уставности и узора из западне Европе (Италија и Шпанија). Изнела је закључак да је „већина аутора сагласна у томе да су аутономне покрајине облик територијалне самоуправе“. То не противречи актуелном Уставу. Међутим, ауторка је приметила недостатак теоријски обрађене садржине права на аутономију, иако Устав изричито дефинише да је право на аутономију право грађана и да је то право установљено Уставом. У уставном праву упоредна анализа никад није изградила јединствени појам садржине аутономије, али ауторка то не помиње.

Још чудније је угледање на „супсидијаритет“ у расподели надлежности унутар ЕУ, пошто се он по тврдњи Пајванчићеве тиче локалних нивоа власти. Уместо што се говори о „оригинерности“ регионалних надлежности у ЕУ, ваљало би ипак знати да право на аутономију Војводине извире из Устава.

Најзад, не смемо заборавити да је ауторка својевремено одбила да учествује у покушају израде нацрта Основног закона АПВ, али је учествовала у „научним расправама“ о потреби промене Устава Р. Србије и измени статуса Војводине у њој. Ради се о „научним расправама“ без јавно публикованих прилога, у којима редовно не учествују домаћи државни правни факултети, већ страни (немачки) фондови и универзитети, а припуштају се политички подобни приватни правни факултети и стручна лица са територије Војводине.

БЕШЛИНОВА КОНСТРУКЦИЈА
Миливој Бешлин конструкцијом „унилатерално конституисање аутономије“ прикрива политичку идеју малог избегличког друштва Јована Веселинова „Жарка“ коју после ослобођења нису ни формулисали како треба. У САПВ није постојао „национални плурализам“, већ братство и јединство народа и народности. САПВ је, као и сва СФРЈ, одумирала по програму дијалектике историјског материјализма, и после усвајања уставних промена шездесетих година више није могла бити регионална форма државне власти. Као и све државне установе и САП Војводина је претворена у аутономну Друштвено-политичку заједницу која није облик државе.

Устав из 1963. г. није био „компромис између централизма и социјализма“, како тврди аутор, већ „победа социјалистичког самоуправљања“. Још важније, Устав СФРЈ убрзо није био највиши правни акт, јер је то место заузео Закон о удруженом раду – тзв. мајка социјалистичког самоуправљања. Скривен иза парафразирања Марка Никезића, Миливој Бешлин користи Коштуничин израз „суштинска аутономија“. Реформа СФРЈ из 1974. године није била федералистичка, већ конфедералистичка, и то је јавно, још седамдесетих година, у тој истој „реформисаној“ СФРЈ, тврдио Фицрој Маклејн. У САПВ је прокламована аутономија њених народа и народности, радних људи и грађана, али то је de facto била само самосталност ЦК СК Војводине од ЦК СК Србије. Од те аутономије су одустали војвођански комунисти 1987. године, када су одлучили да уместо за Ивана Стамболића гласају за Слободана Милошевића на Осмој седници ЦК СК Србије, па су се потом утркивали ко ће у корист СР Србије одустати од надлежности САПВ.

Миливој Бешлин држи предавање на Филозофском факултету у Сарајеву, децембар 2018. (Фото: sandzacke.rs)

Укидање српске персоналне аутономије у Угарској није 1912. године „сам затражио високи клер“ Српске православне цркве, како је у зборнику навео Димитрије Боаров. Угарска је за митрополита силом поставила јерарха вољног да изда национални интерес сопственог народа, али је тај човек потом патио од клиничке депресије, а потом трагично настрадао. Боаров очигледно не познаје довољно историју Српске православне цркве. Међутим, катастрофалне резултате привреде САПВ, као економски новинар, не би смео да прикрива флоскулом „неефектуираност инвестиција“. Зашто говори о „огромним економским жртвама грађана Војводине“ 70-их и 80-их година, а прећуткује огромне имовинске жртве које су поднели грађани (и сељаци) којима је режим титоваца отео имовину? Каква то средства треба да буду „враћена Војводини по Закону о приватизацији“? Комунисти су привреду и „друштвену својину“ САП Војводине створили отимајући приватну имовину од власника. Економски новинар, који често мери БДП Војводине ради поређења са БДП-ом Београда, није објаснио зашто БДП Војводине опада брже од београдског у доба када је управо Војводина привукла 87 одсто донација ЕУ Србији.

Чудно је да историчар Борис Кршев ограничава своје изворе на оскудне белешке једног Брозовог генерала, чак и ако се ради о генералу Николи Кмезићу. Да је прегледана мало шира грађа, било би јасно да је десетољетка привредног узлета САПВ 1975-1985. године била узрокована доларским зајмовима Запада који су неодговорно подизани и трошени. За катастрофалне ефекте руковођења привредом САПВ осамдесетих година не може бити крива „Плава књига“ комунистичког руководства Србије (која, узгред, није ни објављена). Одговорно је искључиво руководство САПВ кога је сопствени народ одбацио након низа штрајкова, руководство које је потом мислило да ће се спасити тако што ће Војводину „поклонити“ Милошевићу. Није истина да је комунистички терор у Војводини био „лево скретање“. Радило се о системском уништавању приватног власништва ради изградње социјалистичког привредног система. Борис Кршев је, такође, свој прилог запечатио изразом Војислава Коштунице „суштинска аутономија“, али га је применио на Војводину у доба 1974-1988. године.

ОКАСНЕЛО САМОУПРАВЉАЊЕ
Очекивали смо да у прилогу Мирослава Д. Илића, који помиње федерализам у наслову, буде нешто више од антируског става, оспоравања приватизације НИС-а и оптуживања руских специјалних служби. У приложеној русофобији заборавио је да је претежно руска Црвена армија ослободила територију Војводине од нацистичке окупације. Први људи и оснивачи војвођанског аутономаштва четрдесетих били су управо кадрови специјалних служби стаљинистичког режима, као и сам Броз. Ако су Копенхагенски критеријуми везани за владавину права, а европске препоруке се односе на промене „одоздо према горе“, илегални статус „европске регије“ показао је управо супротно. Све је потврдила правна држава Одлуком Уставног суда. АПВ никад није испуњавала стандарде европског региона било којег NUTS нивоа. Због тога је покушано удруживање са мађарским и румунским жупанијама у DKMT регију, али је тај покушај пропао. Међутим, увек се нађе политиколог који неће да види оно што је свима видљиво.

Прилог писца последњег војвођанског уџбеника марксизма и социјалистичког самоуправљања (издатог док је рушен Берлински зид), Радивоја Степанова, тиче се уставног положаја Војводине. Пошто је марксистичка наука давно престала да постоји, он самоуправља по уставном праву. Препоручује какав треба да буде нови Устав Србије, затим му није јасно „треба ли уопште Србији Устав“, па саветује Србији како „није срамота немати Устав“. „Љушћењем проблема“ он би „уставни парадокс“ решио укидањем начела уставности, односно свођењем на начело законитости, да би АПВ поново дошла „у контекст корпуса Устава из 1974. године“, јер за разлику од Србије „Војводини Устав треба“.

Бивши амбасадор СФРЈ у Лондону, Живан Берисављевић је свој прилог попуњавао парафразама Радомира Константиновића. Говорећи о „уставном силовању Војводине“, ипак је открио да су његови страхови од српског национализма засновани на давној паници једног британског дипломате од „црвених четника“. Међутим, и он је заборавио да призна најважније: сви војвођански комунисти су на чувеној Осмој седници директно подржали Милошевића. Бранислава Костић се у свом прилогу бавила антифашизмом. Међутим, не помиње чињеницу да се око споменика слободе у Риги, који је хералдички узор за заставу Војводине, годинама изводи марш ветерана Летонског СС-а и њиховог неонацистичког подмлатка.

Споменик слободе у Риги

Своје километарске реченице зборнику је приложио и Јулијан Тамаш. Саопштио је да се „у животу напримао шамара“, па тврди да „у Европи кроз фашизам нису прошле само још две словенске земље: Русија и Србија, и да управо сада оне пролазе кроз ту фазу“. Откуд онда у Лавову споменик команданту СС дивизије, кад то није ни Србија нити Русија? Требамо ли из Тамашове тврдње да „Србија неће постати Европа све док не иживи своју фашисоидну фазу“ закључити да и нама ваља да се окитимо нацистичким обележјима као Украјинци, надајући се да ће нас тако брже примити у ЕУ? Је ли на слично мислио и бивши шеф ЦК СК Војводине, Бошко Крунић, када се након помињања братства и јединства и титовске борбе позива на речи Гинтера Граса који хвали Броза – Гинтера Граса, бившег припадника вафен СС Фрундсберг, нобеловца који је сам признао да је променио свест тек кадa се унередио пошто је пред Берлином саслушао „концерт“ Стаљинових оргуља које су засвирале по његовом тенку као по лименом добошу?

АУТОНОМАШКИ НОЈЕВИ
С потпуним изузимањем аутора Слободана Бјелице и Милана Мицића, делимично Ранка Кончара и Маријане Пајванчић, може се рећи да остали аутори прилога пате од вредносне пристрасности и циљне предодређености закључака. Важно обележје је селективно сужење видика и сужење грађе, идеолошка детерминисаност ради оправдавања војвођанског аутономаштва, у ком циљу се бркају садашњи појмови и калеме историјским појавама титовског доба. Заснивање војвођанског аутономаштва на АВНОЈ-евским начелима је, наравно, немогуће. Драгомир Јанков је у овом зборнику обесмислио илузију војвођанских аутономаша да своју данашњу идеологију могу представити као борбу за историјски континуитет АВНОЈ-евских одлука, и у томе се налази једини конструктиван политички значај овог зборника.

Војвођански аутономаши су баш на пољу антифашизма свели сопствени видик до аутизма. Оптуживање српског национализма и Михаиловићевих четника за фашизам и „колаборацију“ аргументује се једним споразумом са немачком зараћеном страном. Наравно, „заборављају“ да је поред истих споразума и оперативних дејстава против ЈВуО и Брозова НОВ имала сличне споразуме са Вермахтом, али и представнике у главном граду НДХ, о чему је пре више деценија (још у доба СФРЈ) чињенице објавио Брозов генерал Мишо Лековић.

Скаредно је што војвођански аутономаши као „икону“ антифашизма промовишу Радомира Константиновића. Константиновић је, бар одређено време у свом животу, био одушевљеник пропагандисте Мусолинијевог фашизма, чувеног антисемите и психијатријског случаја – Езре Паунда. Константиновић се јавно дивио Паундовом пријатељству са Мусолинијем и његовом љубавницом!

Најгоре је што војвођански аутономаши ни данас не желе да виде да Украјином на путу евроинтеграција влада хунта неонациста коју у шаци држи повампирена Вафен СС Халичина. Не занима њих то што у Естонији, Летонији и Литванији годинама јавно марширају СС ветерани и неонацисти, што у Мађарској сахрањују Шандора Кепира као националног хероја, а владајуће странке у Војводини годинама трпе или чак помажу ревизију историје Другог светског рата (осим кад се открива истина о антифашизму ЈВуО).

Капетан Душан Радовић „Кондор” (у средини), командант Златиборског корпуса ЈВуО, са својим командантима бригада гази заставу Трећег рајха коју су његови борци заробили у борби 1943. године

Међутим, пошто се све дешава у ЕУ или у вези са политиком њеног проширења, једноставно бирају да игноришу реалност. Кад је у питању стварна обнова нацизма и фашизма у ЕУ, наши аутономашки нојеви ће своје главе из зоне песка стидљиво извући тек ако о томе нешто помене неки марксистички филозоф хрватског порекла из Берлина.

 

Насловна фотографија: Танјуг

 

Душан Ковачев је публициста из Зрењанина. Аутор је преко 300 научних радова, расправа, истраживања, есеја, коментара, приказа, превода и других радова (комплетан списак можете пронаћи ОВДЕ). Посебна област његовог интересовања су политичка, правна, културна, привредна и социјална садашњост Војводине и њена историја. Живи и ради у Београду.

 

Извор Нови Стандард