Dve vrste elita u prelaznom periodu

Oduvek u vreme krize stara elita nestaje, a nova nastaje. Kriza rađa elitu, a ova rešava sudbinska pitanja. Tako će biti i ovog puta

Pred srpskom elitom stoje dva sudbinska pitanja: kosovsko i crnogorsko. Rešavanjem prvog srpska elita se određuje u stvarima duhovnosti, metafizike i ideologije. Razrešenjem drugog skicira svoj prostor delovanja, ustrojstvo države i kulturu. U nominalnom smislu srpskoj eliti danas pripadaju članovi raspoređeni na mesta koja nikad nisu upražnjena, a to su prvenstveno oligarhijske grupe koje se ne bave ni prošlošću ni budućnošću već jedino sadašnjošću (sticanjem), dok prema suverenitetu gaje prezriv odnos. Nije teško razlučiti elite koje vide daleko (vaseljenske) i one koje ne gledaju iznad horizonta ljudskog života – oligarhijske, plutokratske, kleptokratske…

Rešavanje dva sudbinska pitanja poklopiće se sa završetkom priprema za mirovnu konferenciju (konferencije) na kojoj će se utvrditi nove interesne sfere i njihovo ekonomsko ustrojstvo. Opit elita Ukrajine, Belorusije, Venecuele, Gruzije i Severne Koreje u poslednjih nekoliko decenija dragocen je putokaz srpskoj javnosti i eliti uoči sveobuhvatnih promena u Evropi.

PUT U NEDOĐIJU
Savremena ukrajinska država po površini je nešto manja od Francuske i ima oko 40 miliona stanovnika. Nastala je na kulturno i religijski neizdiferenciranom prostoru posle više stoleća etničkog, političkog i crkvenog inženjerstva velikih evropskih država i Vatikana. U bivšem SSSR-u Ukrajina je bila važan rezervoar kadrova za negdašnje sovjetske strukture vlasti, ali je zahvaljujući izgradnji boljševičke imperije postala, skoro neosetno, ruska periferija.

Elita ove velike države je oligarhijske prirode i suverenitet shvata kao čistu apstrakciju. Ukrajinski oligarsi iz tog razloga državnost žele da učrvste nesvakidašnjim merama. Prvo su maštali da od Ukrajine načine drugu Francusku, a kasnije da je pretvore u državu koja bi bila poput Las Vegasa i druge Poljske.[1] Otvorili su i diskusiju o uvođenju dolara u platni promet.[2] Odricanjem od suvereniteta ukrajinska elita izbegava mukotrpno usaglašavanje prava i obaveza unutar elite, između elite i naroda, te elite i inostranih centara moći. Vrh Ukrajine ne uviđa da ga zapadne elite podstiču da se o svom trošku bori protiv Rusije, dok se one iz vrtloga krize izbavljaju kako umeju i znaju, čak i saradnjom s Kremljom.[3] Otuda i nesporazumi ukrajinske elite s Kremljom i magnatima u Moskvi s kojima je pre četvrt stoleća delila zajedničke vrednosti – atlantizam, tranziciono predatorstvo i neodgovornost za budućnost države i stanovništva.

Ukrajinsko iskustvo srpskoj javnosti olakšava sagledavanje odnosa Srbije i Crne Gore, kao i budućnosti neoliberalne elite na prostoru bivše SFRJ. Ukrajinska elita i crnogorski glavari imaju isti geopolitički vektor, te ih čeka ista sudbina. Ukrajinsko iskustvo jasno nagoveštava da će srpska elita, gonjena događajima, uskoro morati da izgradi jasnu politiku prema Crnoj Gori, kao što je to već učinio Kremlj prema Ukrajini. Koliko god izbegavala.

OKVIR FAVELE
Na listi žarišta u kojima se začinje novi poredak nalazi se naftom bogata Venecuela (912.050 km2, 31 milion stanovnika), zemlja stešnjena kolonijalnim stegama američkog kapitala. Njena budućnost je maglovita, pošto je postojeći poredak u Južnoj Americi uspostavljen još u XIX stoleću i sankcionisan poznatom Monroovom doktrinom.[4] Elita formirana u poslednjih dva stoleća primerena je latinoameričkom svetu zastalom između feudalizma i kapitalizma. Gledan iz Srbije, južnoamerički svet danas naliči Balkanu pod vlašću Osmanlija.

Predsednik Venecuele Nikolas Maduro sa vojnim zvaničnicima prisustvuje vojnoj akademiji „Zavet lojalnosti“, Karakas, 24. maj 2018. (Foto: Wil Riera/Bloomberg)
Predsednik Venecuele Nikolas Maduro sa vojnim zvaničnicima prisustvuje vojnoj akademiji „Zavet lojalnosti“, Karakas, 24. maj 2018. (Foto: Wil Riera/Bloomberg)

Na čelu južnoameričkih država nalaze se malobrojne elite koje opslužuje srednja klasa: lekari, inženjeri, profesori, umetnici, a štiti je vojska (ukupno 10-15 odsto stanovništva). Duže od jednog stoleća Južna Amerika je u odnosu na zapadne kapitalističke države igrala ulogu koju poslednjih pedesetak godina igraju Kina i istočnoazijske zemlje. Pošto su se SAD u drugoj polovini HH stoleća okrenule Aziji opale su investicije u Južnu Ameriku i tako je srednja klasa izrodila socijalne pokrete. Standard života gornjeg sloja bio je visok, te su njegovi predstavnici, a ne žestoki momci iz sirotinjskih favela, bili kvasac budućih pobuna.

Če Gevarin otac bio je arhitekta a on sam lekar. Latinoamerički polufeudalni režimi započeli su suzbijanje levih pokreta i armijski krugovi preuzeli su vođenje država, što je dovelo do ustoličenja vojnih hunti ili njihovih mekih oblika (od Pinočea do Ortege, Čaveza, Madura, Bolsonara). Takav razvoj umirio je SAD jer su protesti kanalisani u poželjnom pravcu tako da ne ugrožavaju Monroovu doktrinu. Ali posle početka ekonomske krize (2008) SAD su sve manje primarnom emisijom (Fed) pomagale saveznike i klijente, te se rodila ideja o valutnoj zoni Južne Amerike.

Pošto je 2016. zablistao Trampov pokret, Stiv Benon (takođe Dž. Bolton i Dž. Fridman) dali su „pravi“ smer političkim prvacima i glasačima u Argentini i Brazilu, čime je s dnevnog reda skinuto zbližavanje slobodnih država Južne Amerike. Danas je većina elita latinoameričkih zemalja spremna da obnovi vazalni odnos prema SAD. Pripremaju mase da i dalje ostanu jeftina posluga severnoameričkog kapitala, a one posrednici. Sva je prilika da će Južna Amerika ostati zadnje dvorište SAD, bez izgleda da do sredine HHI stoleća zasnuje svoj razvojni region i svetu ponudi nešto novo.

O okretanju SAD južnoameričkom kontinentu svedoči najava da bi Brazil mogao da uđe u NATO pakt.[5] Otuda i ljutit zahtev američkog predsednika Trampa da se ruski vojnici povuku iz Venecuele.[6] Na nevolju američkog Kongresa i Bele kuće, ruski generalštab, koji ima svetskoistorijske nazore, bez oklevanja je 2019. odbio da Venecuelu prepusti SAD.

Razvoj sukoba između venecuelanske elite i Vašingtona posredno pokazuje porast uticaja Rusije. Slanjem vojske u Siriju, Kremlj je pokazao da je sposoban da izvede veliku vojnu operaciju u neposrednoj blizini Rusije. Ali je 2019. otišao i korak dalje projektovanjem moći na udaljenom kontinentu, u dubini protivnika, osloncem na venecuelansku elitu i stanovništvo. Nasuprot tome, SAD se u Ukrajini i Evropi uzdaju u neoliberalne elite direktno suprotstavljene Beloj kući i svetonazorima Trampovog pokreta.

Ministar odbrane Venecuele Vladimir Padrino Lopez drži govor u prisustvu ruske delegacije nakon dolaska dva ruska bombardera na aerodrom Majketija, Karakas, 10. decembar 2018. (Foto: EPA)
Ministar odbrane Venecuele Vladimir Padrino Lopez drži govor u prisustvu ruske delegacije nakon dolaska dva ruska bombardera na aerodrom Majketija, Karakas, 10. decembar 2018. (Foto: EPA)

Otuda će opit Venecuele biti važan za utemeljenje novih interesnih sfera, posebno u Africi i Južnoj Americi. Ako Kremlj uspe da zaokruži svoj diplomatski poduhvat i podstakne socijalni prodor u Venecueli, ruska interesna sfera po prvi put će biti mozaična i teritorijalno nepovezana. Ruska periferija protezala bi se na udaljenim prostorima odvojenim od središne zemlje (npr. Rusija – Kuba, Venecuela, Etiopija; SAD – Rumunija i Poljska) i bila bi samoodrživa zahvaljujući osobitoj ideologiji, a ne samo na geografskim načelima (kopno-more). Nova ideologija bi Kremlju omogućila da uspe u onome u čemu nisu boljševici i Kominterna. Da vladavinu prostorom nadogradi vladavinom vremenom.

ODLUČNA ELITA I JASAN PLAN
Belorusija nema upečatljivu istoriju kao Srbija, Crna Gora, Poljska i druge države sanitarnog kordona (između Baltika i Egejskog mora) na čijem čelu su demokratske i rusofobske elite. U Belorusiji se posle nestanka SSSR-a sačuvala lokalna (sovjetska) elita vaseljenskih svetonazora iako je morala da se odrekne nuklearnog arsenala (Lisabonski memorandum 1992). Prisetimo se da je usred rata Srbije i NATO-a 1999. predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko posetio Beograd i razgovarao sa predsednikom Slobodanom Miloševićem o formiranju Saveza Rusije, Belorusije i Srbije.

Savremena beloruska elita uklonila je predstavnike nacionalista predvođenih Stanislavom Šuškevičem, predsednikom Belorusije od 1991. do 1994. Aleksandar Lukašenko došao je na čelo zemlje i krenuo nasuprot zvanične politike Moskve i Belorusiju smestio u potpuno neprijateljski projekat (liberal Andrej Kozirjev je 1994. bio ministar spoljnih poslova RF). Ali izbegao je direktan sukob s Kremljom i sprečio razgradnju državnog aparata, vojske, socijalnog sistema i nastanak kompradorske elite kao u Gruziji, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj…

Neposredno nakon raspada SSSR-a smatralo se da istočnoevropske države, uključujući i Ukrajinu, imaju povoljnije političke i ekonomske uslove od Belorusije („poslednja evropska diktatura”). Međutim one nisu imale lokalnu elitu, a posle tri decenije pokazalo se da je to u uslovima krize nenadoknadiva slabost. Belorusija, kakav god rasplet u Evropi bio, ima izglede da nađe svoje mesto u novom poretku, dok njene susede čeka neizvesnost. Beloruska elita, predvođena A. Lukašenkom, razlikovala se od elita istočnoevropskih država po tome što nije bila usmerena na stvaranje nacionalne države i rasprodaju sovjetskog nasleđa, već na održavanje geopolitičke i socijalne ravnoteže koja bi joj u budućnosti olakšala dogovor sa novim akterima na svetskoj sceni, pre svega s Rusijom.

Povoljan razvoj događaja na svetskom nivou (Trampova i Putinova najava okončanja liberalizma) i uspešni pregovori s Kremljom o ujedinjenju Rusije i Belorusije omogućiće beloruskoj eliti lagano i bezbedno prisajedinjenje evroazijskom projektu. Politički vrhovi država između Baltika i Sredozemlja imaju samo jednu kartu u rukama – poraz Trampa i Putina. Belorusija ima dve, jače. Prva  je da se beloruska elita integriše u rusku imperiju kao ravnopravna, a druga je da svoj prostor objedini u novo Litvansko kraljevstvo.

Opsežni i zamršeni pregovori vođeni 2019. između Lukašenka i Putina o objedinjavanju Rusije i Belorusije ukazuju na slojevite odnose Kremlja i bivših republika SSSR-a.[7] Ovo potvrđuje i proletošnja smena Mihaila Babiča, ruskog ambasadora u Belorusiji.[8] Kasnije imenovanje M. Babiča za zamenika ministra ekonomskog razvoja Rusije (jun 2019) i prvog zamenika (septembar 2019) omogućava da njegovo iskustvo u Belorusiji bude ugrađeno u metodologiju pregovora Rusije sa ostalim sovjetskim republikama i nagoveštava da je sada na dnevnom redu pronalaženje modela ujedinjenja zainteresovnih država i Rusije.[9] Pregovori o ujedinjenju dovešće do uspostavljanja mehanizma izgradnje velikog prostora koji oprezno osmišljava Kremlj, što posredno potvrđuju i moskovski liberali poput ministra M. Oreškina.[10]

 Predsednici Rusije i Belorusije Vladimir Putin i Aleksandar Lukašenko na zajedničkoj konferenciji za novinare, Moskva, 07. decembar 2018. (Foto: Mihail Metcelь/TASS)
Predsednici Rusije i Belorusije Vladimir Putin i Aleksandar Lukašenko na zajedničkoj konferenciji za novinare, Moskva, 07. decembar 2018. (Foto: Mihail Metcelь/TASS)

Uspe li u naumu, beloruska elita će se naći u novom carstvu i preuzeće deo odgovornosti u pojedinim sektorima politike i ekonomije (agrohemijska industrija, građevinarstvo, vojna industrija). Da se odlučila na izgradnju nacionalne države, beloruska elita bi morala da se odrekne prethodnih četvrt stoleća i da stvori novu ideologiju i suoči se sa pretenzijama suseda, pre svega Poljske. U tom slučaju sadašnja beloruska elita bi izgubila status a uspostavljanje odnosa sa Rusijom nastavilo bi se drugim pravcem, uz više nepoznanica.

Belorusija (207.600 km2 i 9,5 miliona stanovnika) je primer države relativno skromnih resursa koja je zahvaljujući eliti imperijalnih vidika prebrodila velike izazove u poslednje tri decenije. O sposobnostima i težnjama beloruske elite najbolje govori stara anegdota koja kaže da nije važno koliko Lukašenkovih divizija može da pređe granicu u Smolenskoj oblasti (današnja belorusko-ruska granica), već koliko će ih doći do Moskve. I ne čudi što Belorusija danas vojno pomaže Srbiji.[11]

GRUZIJSKO TUMARANjE
Teško je odrediti koje je političko bezumlje veće: crnogorsko, ukrajinsko ili gruzijsko? Šta je nepromišljenije: pretnja Kijeva da će se u Vladivostoku vijoriti ukrajinska zastava, lekcije crnogorskih glavara Srbiji i Rusiji poslate iz sigurne kuće NATO pakta koji se raspada ili gruzijska histerija uperena protiv Moskve?[12]

Gruzija (teritorija oko 60.000 km2 i četiri miliona stanovnika) je nakon raspada SSSR-a obrazovala nezavisnu državu i započela da se udaljava od Moskve. Vremenom je produbljivala antirusku politiku i rezultat je očevidan: 2008. oduzete su joj Južna Osetija i Abhazija (negruzijsko stanovništvo) a danas je pod znakom pitanja opstanak gruzijske države. Gruzijska atlantistička elita nikada nije imala dugu i postojanu saradnju sa SAD (kao jugoslovenska) niti je razumela evroatlantski svet. Uprkos tome, samouvereno je napustila Aziju, u kojoj je hiljadama godina, s verom da može da se održi u ruskom komšiluku ustupajući vojne baze protivnicima Kremlja.

Gruzija je svojevremeno u rusko carstvo uključena da bi se zaštitili pravoslavni hrišćani. Međutim u današnje vreme hrišćanska odrednica Gruzije nema raniji značaj pošto Rusija i Turska odavno nisu na pozicijama od pre dva stoleća. Turska učvršćuje političke odnose s Moskvom, slede je Iran i Azerbejdžan. Osim toga, turska roba traži put do ruskog tržišta na kome je konkurentnija od gruzijske. Istina, još uvek postoji rusko-gruzijska nostalgija zaostala iz sovjetske epohe, ali sve je slabija, jer gruzijska omladina više ne govori ruski jezik.

Demonstranti na protestima sa zastavama Gruzije ispred gruzijskog parlamenta, Tbilisi, 08. jul 2019. (Foto: AP)
Demonstranti ispred gruzijskog parlamenta, Tbilisi, 08. jul 2019. (Foto: AP)

Na predstojećoj mirovnoj konferenciji o budućnosti Kavkaza odlučivaće Rusija, Turska, Iran, a posredno Azerbejdžan i Jermenija, uglavnom nenaklonjeni Gruziji. Kome će biti potrebna nemirna gruzijska teritorija na kojoj se proizvodi biološko oružje ili gomilaju neprijateljske trupe?

RAKETNI SUVERENITET I ISTRAJNOST
Naizgled niotkuda, poslednjih godina u svetskim poslovima pojavila se Severna Koreja (120.538 km2, 25 miliona stanovnika) i njen vođa Kim Džong Un koji pokušava da sačuva državu i izvede dugo očekivano ujedinjenje sa Južnom Korejom (99.720 km2, 51 milion stanovnika). Kim Džong Una na Zapadu smatraju diktatorom, kao njegovog oca i dedu, a Severnu Koreju žigošu kao pariju. Za razliku od korejskih vođa, šefovi država poput Slobodana Miloševića, Sadama Huseina, Moamera Gadafija sarađivali su sa zapadnim demokratijama i upuštali su se u zamašne poslove sa njima. I svi su listom svrgnuti i pogubljeni a zemlje kojima su vladali temeljno razorene – vojno, politički, ekonomski i civilizacijski. Za razliku od odbačenih američkih klijenata, severnokorejske vođe najviše su se oslanjale na svoju vojsku.

Anglosaksonska javnost ogovara severnokorejsku diktaturu a propušta da kaže da je Severna Koreja osvojila najviši tehnološki nivo u sferi odbrane (atomska bomba) dok su Srbija, Bugarska, Rumunija, Poljska i druge istočnoevropske zemlje danas vojno-tehnološki zaostale i nesposobne da brane svoju teritoriju. Severna Koreja je uspela da uz oskudne resurse svoje usko polje slobode (suverenitet) ogromnim naporima stanovništva i osloncem na Kinu pretoči u bezbednost i izvede tehnološki skok. Nije zgoreg podsetiti se da JNA, uprkos pomoći Pentagona i institutima poput Vinče, nije izvela proboj u sferi atomskog oružja.

Ono što južni i zapadni Sloveni nisu mogli u drugoj polovini HH stoleća uspeo je korejski narod, istina u dva odvojena i komplementarna poduhvata: vojno-naučnom (sever) i ekonomsko-tehnološkom (jug). Pošto se ovi projekti međusobno dopunjuju, dve Koreje bi mogle da se ujedine bez oklevanja ako im to bude dopušteno. Naravno, rezultati socijalnog eksperimenta dveju korejskih država sasvim su različiti i usporiće ujedinjenje i nastanak velike tehnološke, vojne i ekonomske sile na istoku Azije. Dve Koreje su mera neuspeha istočnoevropskih država („šampioni demokratije”), saveznika Britanije i SAD u ratu protiv Rusije.

ODLIKAŠI I PONOVCI
Ovlašan pogled na nekoliko država ograničenog suvereniteta jasno pokazuje da je za budućnost naroda važnija državotvorna elita vaseljenskih nazora od veličine teritorije i brojnosti stanovništva. Oligarhijska elita Ukrajine (država veličine Francuske), primer je neuspešne politike jer nije uspela da sačini delotvoran plan za budućnost, da dȁ smisao državi i razgori ukrajinski san što je, recimo, eliti siromašnije beloruske države pošlo za rukom. Jevreji i jevrejska država Izrael kao primer uspešne sprege elite i naroda zasebna su tema. O besciljnosti ukrajinskog projekta posredno svedoči i masovno iseljavanje stanovništva iz Ukrajine.[13] Tamo gde nema smisla, nema nade, a gde nema nade nema ni ljudi, odnosno naroda.

Jugoslovenska revolucionarna elita, koja danas vodi Srbiju, nikada nije imala svoj svetonazor, što najupečatljivije potvrđuje njena politika nesvrstavanja. Grandiozan ali besadržajan pokret zemalja koji je SFRJ organizovala pod mentorstvom SAD protiv SSSR-a, oslonjen na lake dolarske kredite i diplomatsku mimikriju, završio se raspadom Jugoslavije. Čak i venecuelanska elita ograničenih snaga pokušava da zemlju izvuče iz začaranog kruga.[14] Kako stvari stoje, elita u Srbiji jedino želi da sačuva gospodstvo bez obaveza prema Zajednici (Srbija savremenika) i to nagodbama s velikim silama ne mareći za suverenitet i srpski san. Otuda će napetost između Zajednice i srpske elite rasti sve dok se ne uspostavi novi poredak sveta.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prolazi ispod velike zastave Srbije tokom obilaska Gazvoda, 08. septembar 2018. (Foto: Armend Nimani/AFP/Getty Images)
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prolazi ispod velike zastave Srbije tokom obilaska Kosova i Metohije, Gazivode, 08. septembar 2018. (Foto: Armend Nimani/AFP/Getty Images)

U narednih desetak godina pokolenja rođena posle 2000. dobiće jedinstvenu priliku da u zadatim okvirima urede svoj svet i tako odluče da li Srbija ostaje ili izlazi iz istorije. Pred Zajednicom je uzbudljivo putovanje, budući da se stara elita na njega ne sprema, a nova mu se ne nada. Vazda je bilo da u vreme krize stara elita nestaje, a nova nastaje; kriza rađa elitu, a ova rešava sudbinska pitanja. Tako će biti i ovog puta.

 

Slavoljub S. Lekić je profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Autor je više univerzitetskih udžbenika iz oblasti poljoprivrede i stručnih i naučnih članaka iz oblasti semenarstva, geopolitike i geopolitike hrane. Ekskluzivno za Novi Standard.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Videti: Ivan Danilov:  Hitrый plan Zelenskogo: Las-Vegas s privkusom sala. Avrora, 12.08.2019.  https://aurora.network/articles/10-vlast-i-obshhestvo/70619-khitryy-plan-zelenskogo-las-vegas-s-privkusom-sala

[2] Videti: Ukraincы prosяt Zelenskogo sdelatь dollar nacionalьnoй valюtoй. Avrora, 11.08.2019. https://aurora.network/articles/149-jumor/70591-ukraintsy-prosjat-zelenskogo-sdelat-dollar-natsional-noy-valjutoy

[3] Videti: Can Volodymyr Zelensky live up to the expectations he has created? Corruption and the war in the east are tough nuts to crack. The Economist, Sep 26th 2019.  https://www.economist.com/europe/2019/09/26/can-volodymyr-zelensky-live-up-to-the-expectations-he-has-created

[4] Monroova doktrina je zasnovana na dokumentu o američkoj spoljnoj politici iz 1823. a odnosi se na posebna prava SAD na severu i jugu američkog kontinenta.

[5] Videti: Tramp razmilja da Brazil priključi NATO alijansi. Blic, 19.03.2019.  https://www.blic.rs/vesti/svet/tramp-razmislja-da-brazil-prikljuci-nato-alijansi/hg3d63v

[6] Videti: Trump says Russian military must leave Venezuela. The Thomson Reuters, March 27, 2019. https://uk.reuters.com/article/uk-venezuela-politics-usa-trump/trump-says-russian-military-must-leave-venezuela-idUKKCN1R81RH

[7] Petlevoй, V. 2019. Peregovorы Putina i Lukašenko v Soči. O čem oni sporяt. Ot Kremlя trebuюt skidok na gaz i kompensacii za nalogovый manevr v rossiйskoй neftяnoй otrasli. Vedomosti, 13.2.2019. https://www.vedomosti.ru/politics/articles/2019/02/13/794033-peregovori-putina

[8] Halil, A. 2019. Proщaй, Babič: Putin naznačil novogo posla Rossii v Belorussii. Putin smenil posla Rossii v Belorussii. Gazeta.ru, 30.04.2019.  https://www.gazeta.ru/politics/2019/04/30_a_12332431.shtml

[9] Videti: Юriй Barančik: Vozvraщenie Mihaila Babiča. Avrora, 18.06.2019.  https://aurora.network/articles/10-vlast-i-obshhestvo/68656-vozvrashhenie-mikhaila-babicha i Mihail Babič stal pervыm zamestitelem Oreškina. RBK 30.9.2019.  https://www.rbc.ru/politics/30/09/2019/5d923b399a7947450edd7d78

Mihail Babič bi mogao u narednim godinama, prema razvoju prilika, da zauzme poziciju koja odgovara poziciji A. Kudrina u političkom vrhu Rusije.

[10] Videti: Oreškin zaяvil o snяtii voprosov po integracii Rossii i Belorussii.  Avrora, 10.08.2019.  https://aurora.network/articles/163-zajavlenija/70570-oreshkin-zajavil-o-snjatii-voprosov-po-integratsii-rossii-i-belorussii

[11] Srbija dobila četiri aviona MIG-29 iz Belorusije, stižu kad bude završen remont. TV N1. 25.02.2019.  http://rs.n1info.com/Vesti/a463286/Srbija-dobila-cetiri-aviona-MIG-29-iz-Belorusije-stizu-kad-bude-zavrsen-remont.html

[12] Videti obećanje ministra za infrastrukturu  Ukrajine Vladimira Omeljana da će se u Vladivostoku vijoriti ukrajinska zastava: V Kieve poobeщali podnяtь flag Ukrainы nad Vladivostokom. 24.8.2019.  https://lenta.ru/news/2019/08/24/flag ; O ispadima rusofobije u Tbilisiju (s obeležjima paranoje) videti izveštaj: «Gavrilovskaя revolюciя». Estь li «ruka Moskvы» za novыm premьerom Gruzii. Avrora, 5.09.2019. https://aurora.network/articles/10-vlast-i-obshhestvo/71372-gavrilovskaja-revoljutsija-est-li-ruka-moskvy-za-novym-prem-erom-gruzii

[13] Videti: Klimkin predskazal begstvo polovinы ukraincev za rubež. Avrora, 4.08.2019. https://aurora.network/articles/10-vlast-i-obshhestvo/70406-klimkin-predskazal-begstvo-poloviny-ukraintsev-za-rubezh

[14] Videti poruku predsednika Venecuele Madura na Tviteru nakon septembarske (2019) posete Moskvi sa potpredsednikom vlade i nekoliko ministara:  https://twitter.com/NicolasMaduro/status/1178824756327583744

 

Izvor Novi Standard