Organizovani (samo)zaborav protiv vulkana istorije

Zašto Srbi kao narod nisu pogodni za globalistički eksperiment sa brisanjem istorije iz školskih programa koji se razmatra u Švedskoj?

        „Sve se neprestano srozava (…) Nazirem dan kada ćemo čitati samo telegrame i molitve“
Emil Sioran

Švedski odbor za obrazovanje kani da iz školskih programa izbaci svu istoriju do XVIII veka i da pažnju učenika viših razreda, uzrasta od 13 do 15 godina, usmeri na Holokaust, Hitlera, Drugi svetski rat i postmodernistički period s kraja prošlog veka. Kao dovoljan i opravdan razlog za ovaj svojevrsni kulturološko-istoriografski i civilizacijski suicid naveden je nedostatak vremena za učenje istorije u školama. Obrazovanje mladih Šveđana u budućnosti predviđa, međutim, da se veća pažnja i značaj posvete proučavanju klimatskih promena, migraciji i pitanjima vezanim za polove.

Stari Grci i Rimljani, uostalom kao i drugi istorijski narodi u Evropi među koje spadamo i mi Srbi, sadržajem ovog predloga unapred su „razoružani“ u pokušajima njegove kritike, pa čak i one krajnje dobronamerne. Na jednoj strani ne samo što je ovo švedsko unutrašnje pitanje, dakle čisto švedska stvar, već su tamošnje prosvetne vlasti pokazale nesumnjivu spremnost i odlučnost u davanju ličnog primera, pa su tako predložile brisanje iz udžbenika i najslavnijeg perioda svoje istorije. Naime, Odbor za obrazovanje procenio je da švedske školarce ne treba opterećivati izučavanjem razdoblja od 1611. do 1718. godine, kada je Švedska predstavljala veliku evropsku i imperijalnu silu. Tako bi i imena svih Gustava od kralja Adolfa II, preko Karla X, XI i sve do onog XII, preko noći pala u zaborav.

CIVILIZACIJSKO SROZAVANjE
Drugo je pitanje da li bi u poodmaklom procesu švedskog samoodricanja u zaborav pale i najnemoralnije stranice švedske spoljnopolitičke istorije na kojima je zapisano da je ova zemlja u poslednjoj četvrtini XVII veka za novac ulazila i u tuđe ratove. Da je za pare podržala francuskog kandidata za poljski presto, dok je na unutrašnjem planu vladala opšta korupcija, lenjost i nemar državne administracije. Konačno, da li bi se iz pamćenja drugih naroda, poput Rusa, mogla recimo istisnuti bitka kod Poltave, kada su na Vidovdan 1709. trupe Petra Velikog, Aleksandra Menšikova i Borisa Šermetjeva do nogu potukle švedsku vojsku pod komandom Karla XII. Kada su švedskoj državi trajno oduzeli status velike evropske sile, a Šveđanima ozbiljno zapretili da će ih  srozati na nivo obamrle nacije.

Revizijom nastavnih planova Švedska je preduzela još jedan krupan korak u pravcu civilizacijskog srozavanja, dajući tako značajan doprinos sveopštoj i globalističkoj kretenizaciji zapadnog društva. Ali ni to nije dovoljno da se brzo dopre do krajnjeg cilja – do atomizovanog društva i do potpuno obezboženog i samoživog pojedinca, koji nema nikakvu predstavu ni o bližim precima, a kamoli o svom potomstvu.

Proslava Nacionalnog dana Švedske (06. jun) u Stokholmu (Foto: Bengt Nyman)
Proslava Nacionalnog dana Švedske u Stokholmu (Foto: Bengt Nyman)

Koga ne zanima šta je bilo u prošlosti, taj ne mari ni o onom što može da se desi u budućnosti. Otuda, sva mudrost, znanje i iskustvo ovog sveta mogli da stanu u jednu kratku istoriju antihrista. Praznoglavi potrošač koji misli da se njegov identitet ogleda u njegovoj tetovaži. Izgubljena i otrovana duša, koja za sebe veruje još i da je izuzetna. Da od njega počinju i s njim završavaju kalendar i vaseljena. To bespolno, nesigurno i uplašeno biće koje živi život bez smisla i čeka smrt bez nade.

Međutim, da bi dospeo do svog konačnog cilja, savremeni liberal-ignorant, u Švedskoj ili bilo gde na planeti Zemlji, prvo bi morao da poništi zvanični kalendar i uvede novo računanje vremena, koje počinje od njegovog rođenja i završava se njegovom smrću. Jakobinci u Francuskoj i boljševici u Oktobarskoj revoluciji posezali su za istim principom revolucionisanja kalendara i protivprirodnog ubrzanja vremena. Ozvaničili su nove kalendare u kojima se vreme računalo ne od pre i posle Hrista, već od 1789. i od 1917. Pošto je u njihovim neodrživim kalendarima sve počinjalo od njih i njihovih (zlo)dela, onda su i pod njihovim lažnim zastavama građanskih i ljudskih prava i sloboda, bratstva, jedinstva i/ili klasne ravnopravnosti, nakratko pogaženi vekovi prošlosti prvo francuskog, a potom i ruskog naroda.

NEPRIMENjIVO NA SRBE
Ali su zato u dva maha započinjani veliki progoni Hrista i hrišćanske kulture iz Evrope, svrgavanje monarhija i objavljivanje rata domaćinu u porodici. Pošto se zadovoljavaju samo izbacivanjem iz udžbenika one istorije koja je starija od osamnaestog veka, savremeni švedski jakobinci i boljševici nisu ni do kolena svojim pretečama i uzorima iz Francuske i iz Rusije. Ipak, u poređenju sa onim nesmajnikom, naturalizovanim Amerikancem koji je proglasio kraj istorije, švedski prosvetni zakonodavci deluju kao tvrdokorni tradicionalisti opterećeni istorijom, koji se grčevito opiru brisanju sećanja na ono najvažnije što se sa njima i sa drugima događalo od početka predpretprošlog veka.

Uprkos svemu na Srbe se, pak, teško može računati u ovom poodmaklom procesu globalističke kretenizacije, u kome Švedska upravo prilaže svoj obol. Kao prvo, mi smo na sopstvenoj koži iskusili da nema nikakvog kraja istorije. Da je istorija vulkan koji svakog časa može da proradi. Da nam realno zapreti fizičkim istrebljenjem i duhovnim zatiranjem. Kao drugo, Srbi veruju da Bog još nije digao ruke od njih. Da je pravedan i kad ih zasluženo kažnjava. A kažnjavani smo uvek kada bismo se od Hrista otpadili i kad smo grehovali. Ako nijedna druga, onda nas ta vera još drži u životnoj snazi i pomaže nam da razlikujemo dobro od zla.

Na ovakav narod neprimenjiv je „švedski obrazovni model” u udžbenicima istorije. Čak i kad bi mu izostavili Svetog Savu, Svetog velikomučenika cara Lazara, cara Dušana, Miloša Obilića, sve Nemanjiće, vožda Karađorđa i Miloša Velikog, Njegoša, Svetog vladiku Nikolaja, Andrića, Dučića, Crnjanskog, Slobodana Jovanovića, đenerala Dražu Mihailovića, Svetog đakona Avakuma i Svetog Vukašina (Mandrapu)… Čak i kad bi uspeli da mu zvanično otmu Teslu, Pupina i Milankovića i ostavili samo Josipa Broza Tita, on bi u kolektivnom pamćenju, preko narodne pesme ili uz gusle, sačuvao ne samo sećanje na sve navedene velikane srpske, već bi dobro upamtio i Kosovsku bitku za krst časni i slobodu zlatnu iz 1389. Kao i dva genocida nad njim počinjena u prošlom veku. Kao i nad njim izvršeno najveće etničko čišćenje u posleratnoj Evropi.

Srpski vojnik celiva ikonu u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu prilikom osvećenja zastava Vojske Srbije, 22. april 2015. (Foto: spc.rs)
Srpski vojnik prilikom osvećenja zastava Vojske Srbije celiva ikonu u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, 22. april 2015. (Foto: spc.rs)

Tu ništa ne pomažu ni najgrublja prekrajanja prošlosti, ni nametnute izmene u sadržaju udžbenika istorije, ni izbacivanja i brisanja iz nastavnog programa vekova srpske istorije… Sve dok, ne daj Bože, i poslednji Srbin ne bi sišao sa istorijske scene. A i taj bi, čvrsto verujem, životom svedočio da smo bili zavetni, liturgijski i stari evropski narod.

 

Radovan Kalabić je književnik, istoriograf i predsednik žirija Udruženja književnika Srbije za dodelu „nagrade Janko Veselinović za najbolji istorijski roman na srpskom jeziku“. Autor je 12 knjiga, među kojima su „Srpska emigracija“, „Grofovska vremena“ i „Ravnogorska istorija“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard