Културни и политички рат глобализма и традиционализма

У питању је древни јаз између глобалне утопије и локалног суверенитета. У последње време снага глобалиста видно опада

Каква је веза између интернационалног стила архитектуре (назив за архитектонски стил који се развио паралелно у Европи и Америци 1920-их и 1930-их година, и постао доминантан тренд у западној архитектури средином 20. века; прим. НС), замишљеног да буде универзална естетика која ће бити употребљена као оружје против националистичких превирања на прелазу 20. века, са данашњом геополитиком? Заправо, већа него што мислите.

Сви смо јако добро свесни тзв. ’културних ратова’ који управо цепају на делове Британију, САД и Европу. Јасно можемо видети пукотину око које су постројене две зараћене стране: са једне стране виjори се барјак идеала просвећености ’неоспоривог разума’ из кога проистичу узори технологије, космополитског јединства и такође ’прогресивне агенде’ тј. прихватањa људских права, права на имиграцију, на различитости, еколошке свести и политика родне равноправности. А са друге стране фронта налазе се они попут филозофа Јохана Готфрида Хердера, који је моћне императоре и освајаче као што је Карло Велики сматрао „злочинцима историје“ који су „истребили аутохтоне народе“. Хердер је био мишљења да је свака култура поседовала јединствени Volksgeist (нем. Национални дух; прим. прев.), или начин живота који је несразмеран са другима.

На крају, међутим, интернационалистичке вредности бивале су прихватане преко сваке мере, и то свесно науштрб ’припадности’. Поука актуелне побуне против глобализације јесте да политичка и културна логика – усађена емоционалном приврженошћу у наше корене и у културно јединствени начин живота који исповеда свако друштво – припада потпуно супротном полу (и димензији), у односу на ’рационално’ и универзалистичко гледиште на економију и технологију.

ГЛОБАЛИСТИ ГУБЕ СНАГУ
Далеко од компромисног надгорњавања, ова два пола се приликом сваког сусрета горко сукобљавају (као што су показали недавни догађаји у британском парламенту). Постоји ли могућност њиховог спајања, односно могућност компромиса? Вероватно не постоји. У питању је древни јаз између глобалне утопије и локалног суверенитета. У последње време снага глобалиста видно опада, док супротна страна приметно јача.

Филозоф Роџер Скрутон објашњава овај заокрет ка ’суверенистима ’: „Ми људи смо, како то Немци кажу, домородачка бића, бића заједнице. Имамо усађену потребу да негде припадамо; да припадамо месту којем ћемо се посветити, баш као и људима који припадају том месту. Ову мисао потцењују они који виде искључиво њену негативну страну – страну која води ка ратоборном национализму и ксенофобији. То су само негативни нуспроизводи нечег позитивног, баш као што је интернационални архитектонски стил био негативни нуспроизвод кредибилне намере да се ублаже баријере и отклони међусобна подозривост коју је на светлост дана изнео Први светски рат.“

Другим речима, стапање у један европски или светски ’претапајући лонац идентитета’ могуће је само по цену губитка корена и посебности наших заједница. Али Скрутонова поента око интернационалног архитектонског стила (тог стила званог „нигде” којим доминирају „стаклене кутије и бетонски тргови“ у којима нико не може пронаћи свој осећај припадности) иде и даље од тога.

Филип Џонсон, амерички архитекта и један од зачетника интернационалног стила

Његова метафора са архитектуром протеже се на глобалистички дух времена у целини: „Докази да ружна и безлична животна окружења воде ка депресији, анксиозности и осећају изолације, који се не могу излечити, присутни су свуда. Ове последице додатно повећава удруживање у некакву глобалну мрежу сајбер-простора. Имамо потребу за пријатељима, за породицом и физичким контактом; имамо потребу да спокојно пролазимо поред људи на улици, да поздравимо једни друге и да осетимо сигурност околине о којој неко брине, а која је такође наша. Осећај за лепоту укорењен је у ова осећања.“

Ево у чему је ствар: Исаија Берлин (британски историчар идеја и филозоф; прим. прев.) заступао је становиште да је космополитизам неостварљив. „Ако су потоци пресушили…тамо где мушкарци и жене нису производ културе, где немају породицу и крвно сродство и где се не осећају ближе са једнима него са другима, тамо где нема матерњег језика – тамо ће умногоме увенути све што је људско.“

КОРЕН ЕМПАТИЈЕ
Та „различита” политичка и културна логика, која је емоционалном приврженошћу и карактеристичним начином живота усађена у наше корене и негована у друштву којем одређени појединац припада – то је оно што се налази у сржи поседовања врлине коју зовемо емпатија, и коју дефинишемо као способност да се прихвати ’различитост’. Негујући осећај за сопствене корене, развијамо и свест о томе да свака култура има специфични Volksgeist, или начин живота, неспојив са другима.

Данашњи Вашингтон ’не разуме’ другост. Чак се и не труди претерно. Они никако не могу да проникну у суштину Ирана (као ни Кине, или Русије). У Вашингтону сматрају да ове државе одбацују ’неупитну рационалност’ коју је европско просветитељство завештало човечанству. Такође, ове су државе наизглед ’ирационално супротстављене’ тој ’прогресивној моралној перспективи’, која је током претходних година усмеравала европску и америчку спољну политику.

Управо тај недостатак емпатије и разумевања за различитости прецизно дефинише вишеструке неуспехе спољне политике Вашингтона. Отуда и ’интернационалистичка спољна политика’ која, попут свог имењака из области архитектуре, представља стил вођења политике који је у потпуности лишен емпатије према људима и местима. И овде се ради о стилу званом нигде (једна политика за све) који захтева глобалну хомогеност и усаглашеност.

Укорењеност те политике у апстрактној, ’непобитној рационалности’, у потпуном је несагласју са Трамповом меркантилистичком спољном политиком. То за последицу има чињеницу да нико не види поенту у преговарању са тако конфликтним међународним чиниоцем (као што су САД), који осцилира у неизвесности између ова два сукобљена пола. Нико не зна са сигурношћу какву политику воде САД, из дана у дан.

НЕПОМИРЉИВИ КОНЦЕПТИ
То можемо илустровати следећим примером: председник Трамп, меркантилиста, жели да САД напусте Сирију. Међутим, његов изасланик за Сирију, Џејмс Џефри, изричити је ’интернационалиста’. Ова два приступа никако не иду раме уз раме у било ком погледу – тамо где се сусрећу, они се сукобљавају и међусобно саплићу. Ево шта Џефри мисли о Трамповом компромису о делимичном одступању из Сирије, уместо потпуног повлачења:

„Постоји извесно смањење броја трупа у Сирији. (Али) ми то (председникову одлуку о повлачењу) надокнађујемо одржавајући веома снажно присуство у Ираку. Надокнађујемо то и јаким ваздухопловним потенцијалом, као и већим бројем припадника снага Коалиције на терену. Проналазимо, дакле, начине да то компензујемо.“

Новинар: „Желим да пређемо сада на присуство снага САД у Ал-Танфу. Приближно 10.000 Сиријаца живи у том забаченом насељу, у великој беди (на делу сиријске територије под управом војске САД-а). Појављују се извештаји да су неки од тих људи већ умрли од глади, иако се на неких 15 километара одатле налази америчка војна база. Због чега се Америка једноставно није активирала и помогла да се обезбеди храна?“

Америчке трупе у сиријском Ал Танфу

„Па пре свега зато што ми заправо и нисмо одговорни за те људе. Сиријска влада је та која сноси одговорност. Међународне организације такође…“

Новинар: „Мислим да би критичари америчког приступа Рубкану (сиријски градић на граници са Јорданом; прим. прев.) истакли да ако већ војска САД контролише овај регион, онда самим тим има и одређену одговорност, као и неке правне обавезе које су утврђене Четвртом Женевском конвенцијом. Али утисак је да ви не делите то мишљење?“

„Најпре што се тиче Четврте Женевске конвенције, ипак бих прво проверио да ли ствари стоје баш тако. Не верујем да ће Пентагон пристати на констатацију да се Четврта Женевска конвенција односи на избеглице из Ал-Танфа. То под један” (…).

Новинар: А притисак на Асада?

(…) „Друго, ми радимо тамо одличан посао. Имамо веома широк програм санкција које води Министарство финансија. Остварујемо врло блиску сарадњу по том питању са ЕУ која спроводи сопствени програм санкција. Блокирали смо сваку могућу помоћ за обнову сиријске инфраструктуре у свим деловима државе које Асад контролише, укључујући ту и помоћ UNDP-а (Програм Уједињених нација за развој; прим. прев.) и Светске банке. Агресивно спроводимо политику против било каквих дипломатских признања Асадове Сирије. На пример, Сиријци нису позвани да се поново придруже Арапској лиги. Дакле ми вршимо што је могуће већи притисак како на Асада, тако и на оне који подржавају његов режим, попут Русије и Ирана. Такође, иако наш циљ није да будемо у североисточној Сирији, ми смо ипак тамо. И то само по себи држи Асадов режим на дистанци. Турска је присутна у северозападној Сирији из својих разлога, али и то држи Асадов режим ван ове територије. Израел се устремио на сиријског савезника Иран, због његових ракетних система дугог домета. Ми дакле вршимо веома јак притисак на Асадов режим.“ (…)“

Новинар: Да ли се САД боре против ИСИС-а у Сирији?

(…) „Мене пре свега занима да ли они (ИСИС) стварају упориште за нови калифат. Држе ли под контролом још територија? Не. Да ли су се инциденти видно смањили услед наших мера у Авганистану и Ираку? Апсолутно јесу. Постоје ли области у којима делује да је ИСИС истрајан, добро утврђен и отпоран, нарочито у Ираку? Да, у одређеним областима. И то је оно што ме брине. (…)

(…) Ова интервенција (напад америчке авијације на базу на реци Тигар) једини је случај којег могу да се сетим у било којој држави да смо спровели једну сићушну војну операцију, или више њих, како бисмо се обрачунали са тим терористима. Већину времена они су у покрету. Знам да се крећу по пустињи Бадија, јужно од Еуфрата, и веома смо забринути због тога. Начињени су одређени кораци против њих, у чије детаље не смем да улазим. Они јурцају наоколо као пустињски номади. Нападају руске трупе. Нападају снаге режима. Нападају иранску војску. Нас се клоне, јер знају шта следи уколико пробају и нас да нападну. (…)

МОРАЛНИ КРАХ „ПРОГРЕСИВИЗМА“
„Прогресивни“ израелски коментатор, у одвојеном чланку под називом Прогресивци су нашли да се остане у Сирији, за сада, похвалио је начин на који су „Пентагон и Стејт департмент успели да успоре повлачење америчких трупа (које је Трамп захтевао) и да траже замену од држава чланица Коалиције (…)  Оно што је можда још важније за прогресивце јесте да ће ова заштита (од стране америчких трупа) спречити тешка кршења људских права, која би у супротном чекала милионе Сиријаца (…). Повлачење са североистока значило би одрицање од трећине територије Сирије коју данас контролишу снаге иза којих стоје САД, где се налази 80 одсто природних ресурса те земље. Тиме би се елиминисале и оне минималне полуге моћи које САД још увек имају за обликовање послератне слике Сирије. Асадов режим, чак и када је био на коленима, није имао озбиљне намере да преговара са опозицијом. Сада када је у победничком духу и кад се осећа знатно моћнијим, много су мање шансе да ће пристати на западне захтеве за реформом државе, или чак одрицањем од власти”. (…)

Ови одломци изведени из образаца америчке политике показују да је Скрутон био у праву када је упозорио на опасност да интернационалисти – услед ружноће и безличности физичке (и интелектуалне) средине која их окружује – изгубе сваки осећај за емпатију и лепоту. Заиста живимо у чудном, дехуманизованом времену, у којем просвећена рационалност налаже да је пожељно одбацити сваки покушај емпатије или разумевања за сиријску ситуацију, те да политичко решење мора бити или техничке (већа или другачија ватрена моћ) или механичке природе (како и у ком смеру померити полуге притиска).

Роџер Скрутон, британски политички филозоф и један од водећих конзервативних мислилаца у свету

Осим тога, видимо и да се сматра ’прогресивним’ ускраћивање могућности људима (обичним Сиријцима) који су погођеним ратним страхотама да се врате кућама и обнове своје животе, чиме их се одузима прилика и да помисле како још увек имају нешто за шта вреди живети (ако не пристану на уступке потчињавања Вашингтонском консензусу). И поред свега неки овај апстрактни идеолошки приступ сматрају високо моралним становиштем које је прва заузела Европа… Није ни чудо што је ’другост ’ уморна од просветитељског рационалног поретка.

Како би надоместили ове празнине које узрокује ослабљена перцепција реалности, САД прибегавају развоју технологије и вештачке интелигенције која треба да попуни рупе. Замисао је да се ’прибављањем великих количина података’ (као што се чини током западних избора, будући да је речено како је 25 ’свиђања’ на Фејсбуку довољно да се добије детаљан политички профил одређеног корисника – некако надомести недостатак саосећајности и прибаве одговори које овај стил ’рационализовања’ не може да пружи.

То су маштарије. Емпатија се не може машински генерисати. Као што Скрутон истиче, она произилази из агрегатног тока индивидуалних живота усклађеног са матрицом архетипских моралних наратива који чине древни скелетон заједнице; који је држе на окупу и дају јој етос. И који чине да буде неспојива са другим заједницама.

 

Насловна фотографија: Алистер Крук

 

Превео Лука Угрица

 

Извор strategic-culture.org