Живот и филозофија Питагоре

Ко је био Питагора, први човек који је себе називао филозофом, и какве он везе има са Исусом а какве са масонеријом?

Док је Мнесарх, Питагорин отац, био у граду Делфи у вези са својим трговачким пословима, он и његова супруга, Партенида, одлучили су да консултују делфско пророчиште да ли Мојре подржавају њихов повратак у Сирију. Када је Питонеса (Аполонова пророчица) села на златни троножац изнад зјапећег отвора пророчишта, није одговорила на питање које су поставили, већ је Мнесарху рекла да је његова супруга трудна и да ће родити сина којем је суђено да надмаши све мушкарце у лепоти и мудрости и који ће својим животом пуно придонети добробити човечанства. Мнесарх је био тако дубоко импресиониран пророчанством да је променио име своје супруге у Питазида, у част питијске свештенице. Када је дете рођено у Сидону у Феникији, био је то син – као што је пророчиште рекло. Мнесарх и Питазида су дете назвали Питагора, јер су веровали да је предодређен од стране пророчишта.

Многе чудне легенде су сачуване у вези Питагориног рођења. Неки су тврдили да он није био смртник: да је био један од богова који је узео људско тело како би дошао на свет и поучио људску расу. Питагора је био један од многих мудраца и спаситеља антике за које су тврдили да су рођени безгрешним зачећем. У свом делу Апокалипса, Годфри Хигинс пише:

„Прва упадљива околност  у којој се историја Питагоре поклапа са историјом Исуса је да су они били рођени у готово истој земљи; први се родио у Сидону, други у Витлејему, оба у Сирији. Питагорин отац, као и отац Исуса, био је пророчки обавештен да његова супруга треба да роди сина који ће бити доброчинитељ човечанства. Обојица су рођени када су њихове мајке биле ван куће, на путовањима: Јосиф и његова супруга отишли су у Витлејем на попис, а Питагорин отац путовао је из свог пребивалишта, Самоса, у Сидон, због својих трговачких послова. Питаида (Питазида), Питагорина мајка, била је у вези са аполонском утваром, или духом Бога Аполона, или Бога Сола, (наравно, то мора да је био свети дух, а овде имамо Духа Светога), који се касније појавио њеном супругу и рекао му да не сме општити са својом женом за време трудноће – прича очигледно иста као она која се односи на Јосифа и Марију. Због тих нарочитих околности Питагора је био познат по истој титули као и Исус, наиме, син Божији, и мноштво је претпостављало да је под утицајем Божанске инспирације.“

Овај најчувенији филозоф рођен је негде између 600. и 590. године пре Христа, а дужина његовог живота процењује се на близу сто година. Питагорина учења указују да је био темељно упознат са правилима езотеризма истока и запада. Путовао је међу Јеврејима и рабини су га упутили у тајне традиције Мојсија, законодавца Израела. Касније је есенска школа вођена углавном у сврху тумачења питагорејских симбола. Питагора је био инициран у египатске, вавилонске и халдејске Мистерије. Мада неки верују да је био Заратустрин ученик, није сигурно да је његов учитељ тог имена био Бог-човек којега сада дубоко поштују Парси. Иако се извештаји о његовим путовањима разликују, историчари се слажу да је посетио многе земље и знања стицао код многих учитеља.

„Након што је стекао сво знање које је било могуће научити од грчких филозофа и, вероватно, постао иницијант у Елеусинским Мистеријама, отишао је у Египат и, након много неуспеха и одбијања, коначно успео да осигура иницијацију у Изидине Мистерије које су држали свештеници из Тебе. Затим се овај неустрашиви ‘столар’ запутио у Феникију и Сирију, где су му поверене Адонисове Мистерије, а прелазећи у долину Еуфрата задржао се довољно дуго да буде упућен и тајну науку Халдејаца, који су још увек боравили у близини Вавилона. Напослетку, направио је свој највећи и највиши историјски подухват, прошавши кроз Медију и Персију у Хиндустан, где је остао неколико година као ученик и иницијат учених брамина из Елефанте и Елора.“

(Видети Древно слободно зидарство (Anicent Freemasonry), Френка К. Хигинса, 32°)

Питагора подучава жене (илустрација из књиге „Приче о највећим народима“, Чарлс Франсис Хорн, Едвард Силвестер Елис, 1901.)

Питагора подучава жене (илустрација из књиге „Приче о највећим народима“, Чарлс Франсис Хорн, Едвард Силвестер Елис, 1901.)

Аутор додаје да је име Питагора још увек сачувано у записима брамина као Јованчарја (Yavancharya), Јонски Учитељ. За Питагору је речено да је био први човек који је себе називао филозоф. Пре тог времена мудри људи су себе називали софои[1], што је тумачено као они који знају. Питагора је био скромнији. Он је сковао реч филозоф, коју је дефинисао као онај који покушава да открије.

Вративши се из својих лутања, Питагора је основао школу, или као што је то понекад називано, универзитет у Кротону, гледали су га попреко, али након кратког времена су они који су имали важне положаје у околним колонијама тражили његов савет у питањима од великог значаја. Он је око себе окупио малу групу искрених ученика које је упућивао у тајну мудрост што му је откривена, а такође и у основе окултне математике, музике и астрономије, које је сматрао троугаоним темељем свих уметности и наука.

Када је имао око шездесет година, Питагора се оженио једном од својих ученица и у том браку имали су седморо деце. Његова супруга била је изузетно способна жена, која не само да га је надахњивала током његовог живота, већ је након његовог убиства наставила да шири његове доктрине.

Као што је то чест случај с генијима, Питагора је својом искреношћу стекао како политичке, тако и личне непријатеље. Међу онима који су дошли ради иницијације био је један који је, због тога што је Питагора одбио да га призна, одлучио да уништи и човека и његову филозофију. Служећи се лажном пропагандом, овај незадовољник је окренуо свести пука против филозофа. Без упозорења, група убица се спустила на малу скупину зграда у којима су велики учитељ и његови ученици живели, запалила грађевине и убила Питагору.

Извештаји о филозофовој смрти се не слажу. Неки кажу да је био убијен са својим ученицима, други да су га, док је бежао из Кротона са малом групом следбеника, његови непријатељи заробили и живог спалили у малој кући у којој су одлучили да се одморе преко ноћи. Други извештај наводи да су се ученици, нашавши се заробљени у запаљеној грађевини, бацили у ватру и од својих тела направили мост преко којег је Питагора побегао, али само да би недуго након тога умро од сломљеног срца због туговања над очигледном неплодношћу његових настојања да служи човечанству и просветли га.

Статуа Питагоре у луци у Питагориону (Фото: Gerhard Huber)

Статуа Питагоре у луци у Питагориону (Фото: Gerhard Huber)

Из Historia Deorum Fatidicorum:

Питагора, први филозоф

Док је био млад, Питагора је био ученик Ферекида и Хермодама, а у адолесцентним годинама постао је познат по јасноћи својих филозофских појмова. У висину је премашивао шест стопа; његово тело било је савршено обликовано попут Аполоновог. Питагора је био персонификација величанства и моћи и у његовом присуству сви су се осећали понизно и уплашено. Како је постајао старији, његова физичка снага се повећавала, а не слабила, тако да је, кад се приближио стотој години, заправо био у најбољим годинама. Утицај ове велике душе на оне око њега био је такав да су Питагорине речи хвале испуњавале његове ученике екстазом, а један је починио самоубиство јер се Учитељ у једном тренутку наљутио због нечега што је урадио. Питагора је био тако дирнут том трагедијом да се више никада никоме није нељубазно обратио нити је о икоме нељубазно говорио.

Његови преживели ученици покушали су да овековече његове доктрине, али су свуда били прогоњени и данас је остало врло мало тога што би сведочило о величини овог филозофа. За Питагорине ученике је речено да му се никад нису обратили или га назвали његовим именом, већ су га увек називали Учитељ или Тај Човек. То је можда због тога што се за име Питагора веровало да је састављено од одређеног броја посебно распоређених великих слова са великим светим значењем. У часопису Реч (The Word) објављен је чланак Т. Р. Пратера (T. R. Prater) у којем се показује да је Питагора иницирао своје кандидате путем одређене формуле скривене међу словима његовог имена. То би могло да објасни зашто је реч Питагора била тако високо цењена.

После Питагорине смрти његова школа се постепено распала, али су они који су имали користи од њених учења дубоко поштовали успомену  на великог филозофа, као што су за време његовог живота поштовали њега лично. Како је време пролазило, Питагору су почели сматрати Богом, а не човеком, а његови расути ученици били су међусобно повезани својим заједничким дивљењем трансцедентном генију њиховог учитеља. Едуард Шире[2] у свом делу Питагора и делфске Мистерије (Pythagoras and the Delphic Mysteries), наводи следећи догађај као илустрацију другарских веза које су уједињавале чланове Питагорејске школе:

„Једног од њих, који беше клонуо од болести и запао у сиромаштво, прихватио је неки гостионичар. Пре него што ће умрети, он је на вратима гостионице нацртао неке тајанствене знаке (пентаграм, без сумње) и рекао домаћину: ‘Будите спокојни! Један од моје браће намириће мој дуг’. Годину дана након тога, неки странац је, док је пролазио поред те гостионице, видео знаке на вратима и рекао домаћину: ‘Ја сам питагорејац; један од моје браће је овде умро; реците ми колико вам у његово име дугујем’“.

Питагора окружен студентима, детаљ са фреске „Атинска школа“ у Апостолској палати у Ватикану, Рафаело Санти, 1510-1511.

Питагора окружен студентима, детаљ са фреске „Атинска школа“ у Апостолској палати у Ватикану, Рафаело Санти, 1510-1511.

Френк К. Хигинс, 32°, следећим кратким прегледом даје изврстан сажетак питагорејских начела:

„Питагорина учења су од највишег трансценденталног значаја за масоне, пошто представљају нужан плод његовог контакта са водећим филозофима целог цивилизованог света и мора да представљају оно у чему су се сви слагали, огољено од свих корова контроверзи. Стога је одређени став, који је Питагора заузео у одбрани чистог монотеизма, довољан доказ да је у суштини исправно предање о томе да је јединство Бога било врховна тајна свих древних иницијација. Питагорина филозофска школа била је, у некој  мери, такође низ иницијација, јер он је тражио од својих ученика да прођу кроз низ ступњева и никад им није дозвољавао да лично ступе с њим у контакт, све док не би достигли више разреде. Према његовим биографима, било је три таква ступња. Први ступањ ‘Mathematicus’ (Математичар), обезбеђивао је његовим ученицима вичност у математици и геометрији, који су тада, као што би биле и сада да је масонерија правилно утувљена у главе, биле темељ над којим је подигнуто сво друго знање. Други ступањ ‘Theoreticus’ (Теоретичар) бавио се површном применом егзактних наука, и, коначно ступањ ‘Electus’ (Изабрани), који је кандидату давао право да прође напред у светлост највећег просветљења које је био способан да упије. Ученици Питагорејске школе били су подељени на ‘егзотерике’ (exoterici), или ученици спољних разреда и ‘езотерике’ (esoterici), након што би прошли трећи ступањ иницијације и добили право на тајну мудрост. Ћутање, тајност и безусловна послушност били су основни принципи тог великог реда“. (Видети Древно слободно зидарство)

 

Из књиге: Менли П. Хол, Тајна учења свих епоха: Енциклопедијски преглед масонске, херметичке, кабалистичке и розенкројцерске симболичке филозофије, Београд, Метафизика, 2013.

 

Менли Палмер Хол (1901-1990) је канадско-амерички филозоф, астролог, мистик и професор. Оснивач је Института за филозофска истраживања у Лос Анђелесу, САД.

_______________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] У оригиналу стоји sages – „мудраци“, од старофранц. sage (XI в.), од гало-романског sabius, од лат. sapius, од sapere и „имати укус, имати добар укус, бити мудар“. Пошто се првобитно примењивало као Seven Sages – за седам грчких мудраца, определили смо се да на овом месту користимо грчку реч софои (σοϕοί ) из грчког назива за те мудраце – хои хепта софои (οί έπτά σοϕοί). На другим местима у књизи реч sage је превођена са мудрац. (Нап. прев.)

[2] Едуард Шире (Édouard Schuré) (1841-1929) – француски филозоф, песник, писац и музички критичар. Аутор је више књига поезије, романа, драма, филозофских есеја и радова посвећених езотеријској мисли, а најпознатији је као аутор дела Велики посвећеници (Les Grands Inités, 1889, код нас је објављено у издању Новог дела, Београд, 1989) у којем је описао путеве које су следили неки од античких филозофа у потрази за дубоким езотеријским сазнањима; библиографска референца на коју се аутор овде позива није засебно Ширеово дело, већ поглавље књиге Велики посвећеници (нап. прев).

 

Извор Нови Стандард