В. Вулетић: Живот у наративу

У Србији данас не постоји ниједан наратив, осим оног о диктатури чији су протагонисти заглављени у деведесетим годинама прошлог века

Свако повремено, а понеко и стално, остане заглављен у неком времену и некој причи у којој живи и одатле посматра свет око себе. Људи заглављени у прошлим временима могу изгледати симпатично као остарели хипици, а понекад могу бити трагикомични, па чак и опасни као Илија Чворовић. Живот и литература пуни су верских фанатика, „лудих” научника, идеолошких верника, острашћених и разочараних љубавника, пасионираних пецароша, бициклиста и голубара. Свима им је, међутим, заједничко да је посвећеност наративу у коме су заглављени, а одређује њихов светоназор, јача од здраворазумског односа према свету и животу што их окружује.

Граница између здраворазумског и доктринарног погледа на свет није увек јасна. Различити дискурси покушавају да се наметну здраворазумским чињеницама и многи у томе успевају. Дешава се да људи проведу живот у причи коју су прихватили и за њих она представља саморазумљиву стварност. Као што је познато, Бог помаже онима који верују у њега. Многобројни су примери успешних наратива. Религијски наративи и након хиљада година надахњују и управљају поступцима милиона људи. Идеолошки наративи, такође, имају снагу да стварају уверења која често пркосе здравом разуму.

Посебно су занимљиви националистички наративи јер су битно обележили деценије за нама, али и време у којем живимо. Наратив о домовинском рату битно одређује хрватски национализам данас. Наратив жртве је у корену босанског национализма. Оба ова национализма, осим тога, негују наратив о Србима агресорима и оба се снажно подстичу из државног апарата.

Србија тренутно нема свој националистички наратив. Косовски мит је био у корену српског национализма пре сто година. Располућен између југословенског и великосрпског дискурса национализам као државни наратив у Србији поражен је крајем прошлог века. Заправо у српском друштву данас не постоји ниједан велики наратив. Социјалистички идеолошки дискурс темељно је проскрибован. Либерални, мада утицајан у интелектуалним круговима, никада није имао структурну основу на којој би ојачао и постао саморазумљив, а конзервативни нема пророке и озбиљне протагонисте. Порази у ратовима деведесетих бацили су сенку на сваки вид националне нарације. Чак је и патриотизам сумњив, а изражавање љубави према Србији неретко се доживљава као израз повампирења великосрпске идеологије.

Интересантно је да, упркос значајној медијској подршци, актуелни режим није створио ниједну велику причу која би га чинила препознатљивим. Уместо тога, њега карактерише прагматична усмереност ка низу покретних циљева. Компромисно решење косовског питања; економски развој базиран на страним инвестицијама и инфраструктурним пројектима; прикључење Србије Европској унији, регионална стабилност заснована на равноправности српског народа и још мноштво специфичнијих задатака – то јесу значајне теме и прагматични циљеви, али нису приче које имају снагу да покрећу масу.

Заправо једини наратив који у Србији данас има своје активне пророке је прича о диктатури. Његови протагонисти су заглављени у деведесетим годинама прошлог века. Не постоји рационалан разлог нити критички аргумент који би довео у питање уверење оних који су прихватили тај наратив. Као и сваки, и овај наратив је искључив. Дијалог који доводи у питање постулате тог наратива је неприхватљив за његове протагонисте. Указивање на чињенице које сведоче супротно, доживљава се као релативизација наратива и строго се анатемише. Лајтмотив тог наратива није нов – „Ко друкчије каже/ тај клевеће и лаже/ и нашу ће осетити пест..”

Они који живе у наративу диктатуре у свему виде доказ свог уверења. Оно што, рецимо, здравом разуму делује као жалостан пример бахатог понашања појединаца на власти из перспективе наратива о диктатури је израз систематског терора. Инциденти који наилазе чак и на осуду највиших представника власти наводе се као круцијални докази постојања диктатуре. Последице процеса дугог трајања и глобалних кретања као што су миграције из економски неразвијених ка развијенијим подручјима Европе и света представљају се малтене као трагање за политичким азилом и бег иза гвоздене завесе. Свака, посебно гласно изговорена, глупост ако подржава наратив слави се као интелектуални домет и израз моралне врлине.

За пророке наратива о диктатури свет живота представља кужно место и сваки контакт са њим доводи у питање моралну чистоту. Додир са људима и стварима који нису у сагласју са наративом представља табу. Бојкот парламента и избора мање има везе са изборним условима, а више са бригом о заштити наратива о диктатури. Излазак на изборе под било којим условима не долази у обзир јер би довео у питање брижно грађен наратив. Мада здрав разум каже да је за опозицију боље да у парламенту има посланике него да их нема, из перспективе наратива о диктатури ствар изгледа другачије. Што већа победа владајуће странке тим јаче уверење у исправност тезе да се власт не може заменити на изборима већ само побуном и револуцијом.

Ако нас је, међутим, историја нечему научила то је да су корист од оваквих погледа на свет имали само њихови пророци. Мученика ако их се сете на дан борбе против диктатуре, сете се, а ако не – ником ништа.

 

Аутор Владимир Вулетић

 

Насловна фотографија: REUTERS/Marko Djurica

 

Извор Политика, 08. октобар 2019.