Р. Мароевић: Косовски графити Аљбина Куртија

Шарање по зидовима, говори у судницама и по трговима довели су Куртија од статуса аутсајдера до главног кандидата за премијера

Лице Аљбина Куртија тек се назирало кроз завесу дима који се накупио између столова бурегџинице у центру Приштине док је говорио о големој неправди коју према Албанцима чине међународни службеници док из џипова, с висине, гледају на пролазнике као какви колонијални управници. Од десетак људи који су седели за околним столовима забављени храном или кафом, привукао је пажњу тек неколицине.

Покрет Самоопредељење био је стар свега неколико дана и Куртијеве канцеларије налазиле су се, суштински, на местима на којима се задесио. Иако је био релативно препознатљиво лице на косовској политичкој сцени, тек недуго пре тога одлучио је да формира политичку странку, истовремено левичарску и снажно национално опредељену, те једнако привржену независности Косова и уједињењу са Албанијом.

Озбиљно супротстављање потезима међународних управника и најава борбе против корупције која је полако разједала послератно Косово, међутим, у годинама које су следиле постале су најснажније политичко оружје Аљбина Куртија.

Ватрено крштење покрета Самоопредељење било је уистину паклено – за неколико сати сукоба Куртијевих присталица и Унмикове полиције убијене су две, док је рањено стотињак особа, махом демонстраната. Румунски полицајци су, наводно, гуменим мецима пуцали директно у лица учесника протеста, чиме је суштински почела ера жестоких сукоба присталица Самоопредељења са полицијама УН и ЕУ, те косовским властима. Аљбин Курти је, по трећи пут у политичкој каријери, завршио иза решетака.

Сукоби са полицијама су постајали све жешћи, па су Куртијеве присталице у само једном дану уништиле 28 џипова Еулекса, што је резултат којем су током косовске кризе успели да се приближе само Срби из Митровице, који су неколико година раније за пар сати запалили 25 возила Унмика.

Током једних таквих демонстрација, повређена је и тадашња америчка амбасадорка у Приштини Трејси Ен Џејкобсон, после чега га је Филип Рикер назвао „кловном који жели да буде насилан“. Ништа боље мишљење о Куртију, у то време, нису имали ни остали западни званичници, сматрајући га за проблематичног кавгаџију без јасног политичког концепта и ваљане подршке међу Албанцима.

Недуго пошто га је међународна заједница прецртала са списка потенцијалних решења за невоље које су се гомилале у врху косовских власти, Курти је на првим изборима на којима је Самоопредељење озбиљно учествовало освојио 12 одсто гласова и најавио скок у хијерархији на косовској политичкој сцени. Популарност му је додатно појачала чињеница да је кампању платио тако што је продао стан у Приштини. Гомиле младих, разочараних годинама празних обећања су се или исељавале са Косова или прилазиле Самоопредељењу.

Политички поредак на Косову био је неповратно промењен, пошто је уздрмана доминација Демократског савеза Косова, који је без већих проблема односио победе на изборима, али ни у једном тренутку није успео да заиста и преузме власт из руку некадашњих герилаца који су је оружјем запосели средином јуна 1999. године.

У међувремену, Самоопредељење је покренуло бојкот српских производа на Косову, који је окончан пошто су активисти Куртијевог покрета сурвали неколико шлепера у јарак поред пута и тиме навукли на себе гнев међународне заједнице, косовских власти и Београда. Тврдили су да та акција није била уперена против косовских Срба, као и да нико није повређен. Возачи камиона које је руља извукла из возила пре него што су шлепери завршили у ливадама крај пута свакако нису имали претерано разумевања за такву „ненасилну акцију“.

У новој подели политичких улога, Самоопредељење се одлучило за серију жестоких акција, које су почеле почетком октобра 2015. године, када су Курти и група посланика његове странке бацили сузавац током седнице косовског парламента и изазвали додатни гнев ионако нимало им наклоњених међународних званичника.

Побунили су се против Бриселског споразума и демаркације са Црном Гором, тражећи да влада одустане од тих споразума. Прикључио им се и шеф Алијансе за будућност Косова Рамуш Харадинај, који је на заседањима комисије за демаркацију мапама гађао шефа тог тела. Популарност Самоопредељења наставила је да расте.

Партије проистекле из Ослободилачке војске Косова недуго затим су покренуле озбиљну пропагандну акцију против Куртија, тврдећи да се, у време док су се они борили са српским снагама безбедности, шепурио по Приштини, глумећи представника студената. Одговорио им је да је од самог почетка говорио да неће узимати оружје у руке, те да ће циљеве покушати да постигне политичким средствима.

Иза решетака је био неколико пута. У октобру 1997. године ухапшен је први пут као један од лидера студентског покрета који је организовао серију демонстрација у Приштини. Годину дана касније почео је да ради у канцеларији Адема Демаћија, који је у то време представљао глас ОВК у Приштини.

Ухапшен је у Приштини у априлу 1999. године, а годину дана касније осуђен је на 15 година затвора због тероризма и рушења територијалног интегритета СР Југославије. Судијама се обратио речима: „Може ми судити само суд мог народа. Не признајем овај суд као што не признајем ни Србију ни Југославију.“

Курти се на сличан начин обратио судијама у Приштини шест година касније, рекавши да се неће бранити пред „колонијалним органима Унмика“. Те године, осуђен је на 11 месеци затвора, али је одмах пуштен јер је то време провео у притвору.

Шарање по зидовима, говори у судницама и по трговима, сузавац и каменице довели су, постепено, Куртија од статуса аутсајдера косовске политичке сцене до главног кандидата за премијера. Питање које чека одговор је да ли су дани после победе Самоопредељења његов политички врхунац или наредна степеница у каријери.

 

Аутор Раде Мароевић

 

Насловна фотографија: EPA-EFE/GEORGI LICOVSKI

 

Извор РТС, 10. октобар 2019.