Да ли је Доналд Трамп упрскао?

Трампова реторика и понашање одбијају умерене и неодлучне бираче, што озбиљно доводи у питање његове шансе за реизбор

Да, они који мрзе Доналда Трампа напумпавају причу о Украјини преко сваке мере у свом силовитом напору да га уклоне са функције свега пар месеци пре избора – или да макар понизе њега и његове присталице тиме што ће изгласати импичмент у доњем дому Конгреса.

И јесте, многи од тих првобораца против Трампа годинама су свесрдно настојали да униште његову председничку каријеру тзв. истрагом Рашагејт, за коју ће се испоставити да се базирала на неистинитим претпоставкама и непровереним наводима. И да, тачно је да Трамп има право кад јадикује да ниједан његов претходник на месту председника никада није био изложен тако бескрупулозним политичким нападима какве је он поднео од стране политичког, државног и културног естаблишмента у САД.

СУШТИНА ПРИЧЕ
Али све ово не погађа у суштину приче о америчкој председничкој политици – а суштина је да председницима следују све заслуге за позитивна догађања у држави, и критике за све оно што не ваља. А човек који је најодговорнији за тренутну збрку око импичмента, која цепа Америку на делове, јесте управо Трамп. Његови напори да утиче на владу стране земље да додатно појача истрагу о његовим главним политичким опонентима били су толико неодговорни, недопустиви и несмотрени, да он сада мора да се постара за сав неред који је из тога проистекао.

Да ли његови непромишљени потези достижу ниво који завређује отказ у нашем председничком систему? У уобичајеним околностима, вероватно не. Али ово нису уобичајени дани за Америку. Земљу су дубоко поделиле различите струје политичке острашћености, таквог интензитета и толико укорењене како вероватно нису биле никада још од периода Грађанског рата. На столу није ништа мање до сама дефиниција нације и питање – каква ће земља бити САД у наредних 20 и више година.

Државна елита и њихове најватреније присталице (које наступају као глобалисти, имају развијен антинационалистики инстинкт, и све дубље презиру националне границе) желе да преобликују државу кроз спрегу масовне имиграције, глобалног капитала и острашћеног инсистирања на разноликости, притом све ово намећући батином политичке коректности и злоупотребом одређених речи и појмова.

Мигрантски протест испред Беле куће и парола Нисмо илегални уљези, ми смо људска бића”, 10. април 2013.

Трампове присталице пак не виде због чега би се они прећутно повиновали пред овом трансформацијом која ће их по свему судећи оставити на маргинама догађања, а њихову заоставштину разбити на парампарчад. Требао им је јунак, шампион, а нико под небеским сводом америчке политике није деловао заинтересован за ту улогу – све до појаве Трампа.

Но, у питању је захтевна улога, која изискује велики посао, те излагање политичким опасностима услед сурове решености елите да неометано настави свој пројекат трансформације земље. Свако ко би им се нашао на путу морао је бити уништен. А Трамп им се нашао на путу.

ИСТИНСКИ ИЗАЗОВ
То је пред њега поставило истински изазов. Морао је да покрене и мотивише своје природне бираче реториком и иницијативама које би њима биле пријемчиве и да истовремено довољно прошири базу гласача како би могао да оформи владајућу коалицију (аутор реч „коалиција“ користи да опише стабилну већинску подршку у бирачком телу; прим. прев.) . Показало се да тај посао није био баш мачији кашаљ.

Један од добрих примера је некултивисаност и сировост Трампове реторике. С једне стране, та је реторика имала улогу да пробуди његово природно бирачко тело јер исказује поносити пркос према обалској елити која је у великој мери угњетавала многе Американце из централних делова земље, нарочито по питању имиграционе политике. Али уколико Трамп не обузда ту сирову реторику у којој нема трагова учтивости, то би могло да одбије неодлучне гласаче који су му потребни за владајућу коалицију. Његова неспособност да пронађе баланс по овом питању допринела је томе да није успео проширити базу својих гласача изван пројектованог рејтинга који се креће око 40 одсто. Ниједан председник никада до сад није био поновно изабран са тако малим процентом подршке.

Исто тако, али на много већем нивоу, Трамп је морао да покрене своју базу гласача и да истовремено наративом о нацији и њеној будућности, као и неким успешним иницијативама (пре свега везано за пореску политику), на своју страну намами нове присталице. Засад није успео да пронађе пут до њих у некој значајнијој мери.

Што нас поново враћа на драму око његовог опозива. Шарл Дегол је једном приликом рекао да државник може бити одлучан и истрајан, али уколико не разуме дух свог времена, пропашће.“  А дух нашег времана прожет је поделама, злобом и инстинктом за политичким убијањем. Широко је распрострањен осећај да је међу грађанима Америке завладао менталитет борбе на живот и смрт.

НИКСОНОВА ПОУКА
Ово је опасан развој догађаја по америчку државу и многи њени грађани су тога поптуно свесни. Сваки напор да се изађе из кризе захтеваће вођство које је у стању да се издигне изнад отровног политичког живота нашег доба. Притом не говорим о клишеизираном „општем зближавању“ и потреби да се два сукобљена пола нађу на некаквој измаштаној златној средини. Говорим о формирању већинске коалиције која ће бити у стању да управља државом.

Френклин Рузвелт никада није тежио да споји подршку радничке класе коју је имао са подршком власника индустријског капитала, којима се супротставио као „силама себичлука и оличењима пожуде за моћи.“ Штавише, одбацивао је „кратковиде богаташе“ који су га презирали, изјавивши: „Поздрављам њихову мржњу.“ Исто тако Роналд Реган никада није тежио било каквом сједињавању са припадницима естаблишмента Демократске странке који су га мрзели; он је једноставно усисао њихове некадашње бираче и кооптирао их у његову нову, моћну коалицију.

Роналд Реган и Доналд Трамп, Бебери Хилс, 15. јануар 1990.

Међутим, ниједан од ових великих председника не би успео у својој намери да се упустио у необуздано понашање које би сасвим сигурно одбило неодлучне гласаче, који су били неопходни за њихове нове коалиције. Разумети време у којем живимо, како је Дегол напоменуо, значи бити свестан да ће у овом подмуклом окружењу којим доминирају бескомпромисне борбе наши погрешни потези бити искоришћени од стране опозиционих снага.

Управо ту врсту грешке је учино Доналд Трамп са својом украјинском иницијативом. Уместо да остане изнад својих политичких непријатеља како би их могао напасти убедљиво и веродостојно, он је покушао да им приреди оно што су они приредили њему током истраге о руском мешању. Сада се налази на нишану импичмента, што ће му у последњој фази његовог председничког мандата умногоме ограничити могућност проширења базе од 40 одсто подршке, што му је неопходно да би добио потребну већину за реизбор.

Са људског становишта, овакво понашање је можда разумљиво. У политичком погледу, то је озбиљна брљотина. Ричард Никсон је рекао своју најбољу реченицу када се нашао пред највећим понижењем за једног председника у америчкој историји: „Никад не заборавите, други вас могу мрзети – али они који вас мрзе неће победити осим уколико и ви не почнете да мрзите њих, па кренете сами себе да уништавате.“

 

Роберт В. Мери је дугогодишњи вашингтонски новинар и аутор више књига, од којих је последња Председник Мекинли: Архитекта Америчког столећа.

 

Превео Лука Угрица

 

Извор The American Conservative