Da li je Donald Tramp uprskao?

Trampova retorika i ponašanje odbijaju umerene i neodlučne birače, što ozbiljno dovodi u pitanje njegove šanse za reizbor

Da, oni koji mrze Donalda Trampa napumpavaju priču o Ukrajini preko svake mere u svom silovitom naporu da ga uklone sa funkcije svega par meseci pre izbora – ili da makar ponize njega i njegove pristalice time što će izglasati impičment u donjem domu Kongresa.

I jeste, mnogi od tih prvoboraca protiv Trampa godinama su svesrdno nastojali da unište njegovu predsedničku karijeru tzv. istragom Rašagejt, za koju će se ispostaviti da se bazirala na neistinitim pretpostavkama i neproverenim navodima. I da, tačno je da Tramp ima pravo kad jadikuje da nijedan njegov prethodnik na mestu predsednika nikada nije bio izložen tako beskrupuloznim političkim napadima kakve je on podneo od strane političkog, državnog i kulturnog establišmenta u SAD.

SUŠTINA PRIČE
Ali sve ovo ne pogađa u suštinu priče o američkoj predsedničkoj politici – a suština je da predsednicima sleduju sve zasluge za pozitivna događanja u državi, i kritike za sve ono što ne valja. A čovek koji je najodgovorniji za trenutnu zbrku oko impičmenta, koja cepa Ameriku na delove, jeste upravo Tramp. Njegovi napori da utiče na vladu strane zemlje da dodatno pojača istragu o njegovim glavnim političkim oponentima bili su toliko neodgovorni, nedopustivi i nesmotreni, da on sada mora da se postara za sav nered koji je iz toga proistekao.

Da li njegovi nepromišljeni potezi dostižu nivo koji zavređuje otkaz u našem predsedničkom sistemu? U uobičajenim okolnostima, verovatno ne. Ali ovo nisu uobičajeni dani za Ameriku. Zemlju su duboko podelile različite struje političke ostrašćenosti, takvog intenziteta i toliko ukorenjene kako verovatno nisu bile nikada još od perioda Građanskog rata. Na stolu nije ništa manje do sama definicija nacije i pitanje – kakva će zemlja biti SAD u narednih 20 i više godina.

Državna elita i njihove najvatrenije pristalice (koje nastupaju kao globalisti, imaju razvijen antinacionalistiki instinkt, i sve dublje preziru nacionalne granice) žele da preoblikuju državu kroz spregu masovne imigracije, globalnog kapitala i ostrašćenog insistiranja na raznolikosti, pritom sve ovo namećući batinom političke korektnosti i zloupotrebom određenih reči i pojmova.

Migrantski protest ispred Bele kuće i parola Nismo ilegalni uljezi, mi smo ljudska bića”, 10. april 2013.

Trampove pristalice pak ne vide zbog čega bi se oni prećutno povinovali pred ovom transformacijom koja će ih po svemu sudeći ostaviti na marginama događanja, a njihovu zaostavštinu razbiti na paramparčad. Trebao im je junak, šampion, a niko pod nebeskim svodom američke politike nije delovao zainteresovan za tu ulogu – sve do pojave Trampa.

No, u pitanju je zahtevna uloga, koja iziskuje veliki posao, te izlaganje političkim opasnostima usled surove rešenosti elite da neometano nastavi svoj projekat transformacije zemlje. Svako ko bi im se našao na putu morao je biti uništen. A Tramp im se našao na putu.

ISTINSKI IZAZOV
To je pred njega postavilo istinski izazov. Morao je da pokrene i motiviše svoje prirodne birače retorikom i inicijativama koje bi njima bile prijemčive i da istovremeno dovoljno proširi bazu glasača kako bi mogao da oformi vladajuću koaliciju (autor reč „koalicija“ koristi da opiše stabilnu većinsku podršku u biračkom telu; prim. prev.) . Pokazalo se da taj posao nije bio baš mačiji kašalj.

Jedan od dobrih primera je nekultivisanost i sirovost Trampove retorike. S jedne strane, ta je retorika imala ulogu da probudi njegovo prirodno biračko telo jer iskazuje ponositi prkos prema obalskoj eliti koja je u velikoj meri ugnjetavala mnoge Amerikance iz centralnih delova zemlje, naročito po pitanju imigracione politike. Ali ukoliko Tramp ne obuzda tu sirovu retoriku u kojoj nema tragova učtivosti, to bi moglo da odbije neodlučne glasače koji su mu potrebni za vladajuću koaliciju. Njegova nesposobnost da pronađe balans po ovom pitanju doprinela je tome da nije uspeo proširiti bazu svojih glasača izvan projektovanog rejtinga koji se kreće oko 40 odsto. Nijedan predsednik nikada do sad nije bio ponovno izabran sa tako malim procentom podrške.

Isto tako, ali na mnogo većem nivou, Tramp je morao da pokrene svoju bazu glasača i da istovremeno narativom o naciji i njenoj budućnosti, kao i nekim uspešnim inicijativama (pre svega vezano za poresku politiku), na svoju stranu namami nove pristalice. Zasad nije uspeo da pronađe put do njih u nekoj značajnijoj meri.

Što nas ponovo vraća na dramu oko njegovog opoziva. Šarl Degol je jednom prilikom rekao da državnik može biti odlučan i istrajan, ali ukoliko ne razume duh svog vremena, propašće.“  A duh našeg vremana prožet je podelama, zlobom i instinktom za političkim ubijanjem. Široko je rasprostranjen osećaj da je među građanima Amerike zavladao mentalitet borbe na život i smrt.

NIKSONOVA POUKA
Ovo je opasan razvoj događaja po američku državu i mnogi njeni građani su toga poptuno svesni. Svaki napor da se izađe iz krize zahtevaće vođstvo koje je u stanju da se izdigne iznad otrovnog političkog života našeg doba. Pritom ne govorim o klišeiziranom „opštem zbližavanju“ i potrebi da se dva sukobljena pola nađu na nekakvoj izmaštanoj zlatnoj sredini. Govorim o formiranju većinske koalicije koja će biti u stanju da upravlja državom.

Frenklin Ruzvelt nikada nije težio da spoji podršku radničke klase koju je imao sa podrškom vlasnika industrijskog kapitala, kojima se suprotstavio kao „silama sebičluka i oličenjima požude za moći.“ Štaviše, odbacivao je „kratkovide bogataše“ koji su ga prezirali, izjavivši: „Pozdravljam njihovu mržnju.“ Isto tako Ronald Regan nikada nije težio bilo kakvom sjedinjavanju sa pripadnicima establišmenta Demokratske stranke koji su ga mrzeli; on je jednostavno usisao njihove nekadašnje birače i kooptirao ih u njegovu novu, moćnu koaliciju.

Ronald Regan i Donald Tramp, Beberi Hils, 15. januar 1990.

Međutim, nijedan od ovih velikih predsednika ne bi uspeo u svojoj nameri da se upustio u neobuzdano ponašanje koje bi sasvim sigurno odbilo neodlučne glasače, koji su bili neophodni za njihove nove koalicije. Razumeti vreme u kojem živimo, kako je Degol napomenuo, znači biti svestan da će u ovom podmuklom okruženju kojim dominiraju beskompromisne borbe naši pogrešni potezi biti iskorišćeni od strane opozicionih snaga.

Upravo tu vrstu greške je učino Donald Tramp sa svojom ukrajinskom inicijativom. Umesto da ostane iznad svojih političkih neprijatelja kako bi ih mogao napasti ubedljivo i verodostojno, on je pokušao da im priredi ono što su oni priredili njemu tokom istrage o ruskom mešanju. Sada se nalazi na nišanu impičmenta, što će mu u poslednjoj fazi njegovog predsedničkog mandata umnogome ograničiti mogućnost proširenja baze od 40 odsto podrške, što mu je neophodno da bi dobio potrebnu većinu za reizbor.

Sa ljudskog stanovišta, ovakvo ponašanje je možda razumljivo. U političkom pogledu, to je ozbiljna brljotina. Ričard Nikson je rekao svoju najbolju rečenicu kada se našao pred najvećim poniženjem za jednog predsednika u američkoj istoriji: „Nikad ne zaboravite, drugi vas mogu mrzeti – ali oni koji vas mrze neće pobediti osim ukoliko i vi ne počnete da mrzite njih, pa krenete sami sebe da uništavate.“

 

Robert V. Meri je dugogodišnji vašingtonski novinar i autor više knjiga, od kojih je poslednja Predsednik Mekinli: Arhitekta Američkog stoleća.

 

Preveo Luka Ugrica

 

Izvor The American Conservative