F. Rodić: Mračna strana istorije

Da li su pored svih primera iz regiona baš Srbi progonitelji s mračnom prošlošću?

Mnoge vrednosti i vrline krase prostor Vojvodine, a jedna od njih je upornost, jer kada 26 nacionalnih zajednica složno žive na istoj teritoriji i tu teritoriju doživljavaju kao svoj dom, onda je to rezultat upornosti, marljivosti i odanosti, rekao je predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor u Briselu, na sada već tradicionalnom predstavljanju potencijala severne srpske pokrajine.

Gotovo istovremeno, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević, izjavio je na komemoraciji žrtvama Drugog svetskog rata streljanim u Jajincima, da „iz Srbije i od strane Srba niko nikada nije proteran, a kamoli zatvaran i ubijan zbog svoje različitosti, a to nije ni u našoj političkoj tradiciji“. Na ovu izjavu, kao oparena, reagovala je Inicijativa mladih za ljudska prava ocenjujući da je ministar „slagao“ i da je „uvredio sve žrtve režima Slobodana Miloševića i njegovih saboraca i saveznika devedesetih, na prostoru cele bivše Jugoslavije“.

Istina je, Đorđevićeva izjava nije najpreciznije formulisana i ako tražimo dlaku u jajetu, može se osporiti. Jasno je da su neki Srbi nekada učestvovali u nekim zločinima, uključujući tu i proterivanje raznih ljudi, njihovo zatvaranje i ubijanje. Jasno je, međutim, i to da je Đorđević izgovarajući ove reči mislio na ono što je među Srbima pre opšte mesto, nego sporadično otpadanje od opšteg pravila. U tom smislu, Srbi su se uvek (i pored mestimičnog brukanja devedesetih) ponašali više nego viteški. Makar od 1885. kada su njihovi postupci bili takvi da su ovekovečeni natpisom „Budi human kao što je bila humana Srbija 1885“ u holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi, preko Drugog svetskog rata, pa do dana današnjeg i načina na koji se ova zemlja i ovaj narod ophode prema migrantima.

Čak i za vreme rata u Bosni, kada je bilo srpskih zverstava, mnogi su Muslimani, odnosno Bošnjaci, utočište potražili i dobili upravo u Srbiji. O tome svedoči i nekadašnji komesar za izbeglice Dobrica Vulović, autor tri toma knjige Srbija, zemlja izbeglištva, a mogli bi da posvedoče i Inicijativi mnogo bliže ličnosti poput Dinka Gruhonjića, ili Nedima Sejdinovića.

„Gotovo ceo politički, vojni i policijski vrh Srbije osuđen je pred Tribunalom u Hagu za kampanju zločina i etničkog čišćenja nad kosovskim Albancima. Vojislav Šešelj osuđen je pred istim sudom za zločine protiv čovečnosti u Hrtkovcima, u Vojvodini, odakle su proterivani građani hrvatske nacionalnosti, dok su dokumentovani brojni etnički zločini u Sandžaku za vreme rata koji nemaju sudske epiloge“, navela je ova nevladina organizacija u svom saopštenju.

Vrlo su zanimljivi argumenti koje ovi mladi ovde navode. Ako idemo njihovom logikom, s obzirom na to da Hag nikoga iz Hrvatske nije osudio zbog kampanje zločina i etničkog čišćenja, onda to znači da se „Oluja“ nije ni dogodila i da odande niko nije ni proteran, niti izbegao. Ako je tako, kako kaže haška „pravda“, kako je moguće da je Srba u Hrvatskoj 1991. bilo 581.663 (12,2 posto stanovništva), a 2011. 186.633 (4,36 posto), dok je broj Hrvata u Vojvodini pod okupacijom zločinačke Srbije između 1991. i 2002. pao sa 105.406 (1,08 posto) na 70.602 (0,94 posto), što je pad manji od onog zabeleženog između 1981. i 1991. godine (sa 1,60 na 1,08 posto). Ovo smanjenje je još manje ako se uzme u obzir da se 1991. među Hrvate računalo i oko 16.000 Bunjevaca koji se 2002. više nisu tako deklarisali.

Proterivanje Albanaca, odnosno plan „Potkovica“, kako se u međunarodnoj zajednici ova operacija srpskih vlasti predstavljala, još je smešniji argument, iako je zbog toga osuđen „gotovo ceo politički, vojni i policijski vrh Srbije“, jer se vrlo brzo ispostavilo da se radi o zapadnjačkoj laži i propagandi koja je služila u početku kao opravdanje za početak NATO agresije na SRJ, a potom kao alibi za počinjene zločine. Nećemo sad detaljnije ulaziti u ovu priču, samo ćemo navesti primer iz sela Randubrava čije su fotografije sa izmenjenim datumima poslužile natovcima kao dokaz srpskih zločina.

Šaip Redžepi iz ovog sela svedočio je u nemačkom dokumentarcu „Sve je počelo jednom laži“: „Stanovnici su otišli iz sela 25. marta, nakon početka NATO bombardovanja. Oko 8 sati uveče data nam je naredba od strane OVK da evakuišemo narod. 26. marta nije više bilo stanovnika u selu.“

O tome ko je, kako i koliko proterivao, na koncu, najbolje pokazuje pogled na statistiku na kojoj teritoriji živi koliko pripadnika nacionalnih manjina, ali i odgovor na pitanje gde, koliko i kako postoje problemi s povratkom izbeglica. U tom kontekstu Srbija se pominje samo kao država koja je primala izbeglice, koje ni danas ne mogu da se vrate u svoje domove. Uključujući i Gruhonjića i Sejdimovića za koje smo sigurni da bi otišli iz ove odvratne Srbije samo kada bi imali gde da se vrate.

 

Naslovna fotografija: Terry Feuerborn

 

Izvor Pečat, 11. oktobar 2019.