Зашто је Ердоган покренуо офанзиву у Сирији?

Ердоган је политички уздрман. Сирију у том смислу види као место где се решавају два веома важна политичка питања: курдско и избегличко

У несвакидашњој објави у недељу, Трампова администрација дала је миг за војни упад турских снага у североисточну Сирију, што је означило почетак операције која подразумева обрачун са америчким савезницима Курдима. Војска САД у Сирији, која броји око 1000 војника, „неће подржати нити на било који начин учествовати у овој операцији“. Међутим, из Беле куће стигло је обавештење да ће америчким трупама бити наређено повлачење са турско-сиријске границе, како би се отворио пут за турску армију.

Нашавши се пред бурном реакцијом чак и међу републиканцима, Трамп се изгледа већ у понедељак вратио у рикверц. Али турска војска већ стоји спремна на сиријској граници, а опомене из Вашингтона по свој прилици неће одвратити председника Турске, Реџепа Тајипа Ердогана, да им да зелено светло за покрет. Ради се о томе да је овдашња турска стратегија много више од геополитичких играрија – за Ердогана, питање овог рата је питање његовог самог политичког опстанка.

Заправо, турска политика према Сирији годинама је била важан ланац у карици Ердоганових тежњи да консолидује своју аутократску владавину у земљи. Подржавајући исламистичке побуњенике против Дамаска, Ердоган је ојачао свој религијски кредибилитет у Турској. Услед пада подршке у бирачком телу, Ердоган је био принуђен на сарадњу са антикурдском опозиционом партијом, а пажњу је преусмерио на борбу против курдских снага на сиријској територији. Тај циљ задржао се до данас, али он полако пада у сенку нових, озбиљнијих брига: како се отарасити милиона сиријских избеглица који су доспели у Турску током претходних година и временом постали велики терет за Ердогана. Међутим, ништа не гарантује са сигурношћу да ће грандиозни војни упад у Сирију решити овај проблем.

ПРОМЕНА ПРИОРИТЕТА
Турска је драстично изменила тактике у свом стратешком приручнику за Сирију од избијања грађанског рата 2011. године. Тог пролећа, када су људи први пут изашли на улице Дамаска да протестују против режима Башара ел Асада, Ердоган је био у напону снаге у Турској. Секуларна опозиција била је дубоком понирању, а Ердоган у налету успостављања програма исламизације у турски образовни систем.

Конфликт у суседној Сирији отворио му је могућност да своју агенду прошири и ван земље. У свега пар месеци турска влада напустила је Асада, некада свог блиског сарадника, и стала наоружавати исламистичке побуњенике у обрачунима са Дамаском. Турска је убрзо постала главно уточиште за прогнану сиријску опозицију и сигуран коридор за стабилан проток џихадистичких бораца из страних земаља на сиријско ратиште. Напослетку, Анкара је остала слепа чак и на чињеницу да су борци Исламске државе (или ИСИС-а) с времена на време прелазили у Турску, настојећи да тамо добију медицинску помоћ. Паралелно с тим, Турска је отворила своје границе милионима избеглица које су побегле пред борбама и изградила простране кампове за смештај новог таласа избеглих. То је био скуп подухват, али са моралног аспекта оправдан, говорио је Ердоган – то је чин саосећања и солидарности са сунитском браћом, која беже пред зверствима Асадовог режима. Такав наратив погодио је у срж турске јавности, те је противљење избегличком приливу остало релативно тихо. Све у свему, Турска је прихватила 3,6 милиона избеглица.

Избеглице чекају долазак званичника у избеглички камп Низип у близини Гацијантепа, 23. април 2016. (Фото: UMIT BEKTAS/REUTERS)
Избеглице чекају долазак званичника у избеглички камп Низип у близини Гацијантепа, 23. април 2016. (Фото: REUTERS/Umit Bektas)

Па ипак, у борбама у Сирији нису учествовали само исламистички побуњеници, већ и неколико курдских милитантних јединица. За Ердогана је то била лоша вест. Његова Партија правде и развоја изгубила је 2015. парламентарну већину по први пут за више од десет година, чему је делимично кумовао неочекивани успех партије која представља курдску мањину у Турској, чије крило већ деценијама води сопстевну побуну ниског интензитета на југоистоку земље. Како би се одржао на власти Ердоган је склопио савез са опозиционом партијом крајње деснице, познатом по чврстом отпору курдском национализму. Владини дугогодишњи мировни преговори са курдским милитантима на југоистоку дошли су до изненадног краја.

У складу са тим, променили су се и Ердоганови приоритети у Сирији. Анкара је сада била одлучна да обесхрабри Курде у њиховим напорима да успоставе аутономију у региону који се простире на југоистоку Турске и северу Сирије. Покушаји да се свргне Асад уз помоћ исламистичких елемената пали су у други план пред знатно већом бригом; оспорити Курдима успостављање самосталног региона уз турску границу. У Алепу, последњем упоришту сиријских побуњеника, Турска је почела да регрутује борце који су ратовали против Асада са задатком да уместо њега нападају Курде, утичући тиме на расположивост људских ресурса сиријске опозиције и олакшавајући напредак сиријске војске, која је 2016. године повратила град под своју контролу. Управо те године Турска је послала сопствену војску у северну Сирију, у намери да сузбије тамошње курдске војне операције.

ИЗБЕГЛИЧКО ПИТАЊЕ
До 2017. дошло је до потпуног заокрета у Ердогановом размишљању и ставовима, па је тако Анкара почела да сарађује са Асадовим режимом и његовим савезницима. На запрепашћење сиријске опозиције, Турска, Русија и Иран постигли су договор око формирања тзв. зона деескалације. У теорији, режим и опозиција би морали да поштују ограничени прекид ватре, али у пракси снаге режима оствариле су војне помаке на терену честим кршењем споразума, неретко уз руску помоћ. Заузврат, Дамаск и његови савезници окренули су главу пред покретањем друге турске офанзиве на курдску енклаву Африн јануара 2018. године.

Домаће бриге око избеглица једнако су утицале на промену Ердоганових циљева у Сирији као и бриге око Курда. Турски председник зна да је његова политика отворених врата претворила избегличко питање у потенцијалну рањиву тачку на домаћем плану.  Његова партија је изгубила већину у готово свим већим градовима на општинским изборима 2019. године – што је огроман ударац за систем градске патронаже на којем је Ердоган изградио своју моћ у претходних 25 година. Узрок овог великог пада може се делимично пронаћи у продубљеној економској кризи, али на њега је такође утицало све израженије незадовољство јавности због чињенице да се 3,6 милиона сиријских избеглица и даље налази у држави.

Сиријске избеглице шетају по избегличком кампу, Османије, 17. мај 2016. године (Фото: REUTERS/Umit Bektas)
Сиријске избеглице шетају по избегличком кампу, Османије, 17. мај 2016. године (Фото: REUTERS/Umit Bektas)

Тако Ердоган, самопроглашени великодушни заштитник свих сунита, сада жели да се избеглице врате одакле су дошле. Турске власти покренуле су претраге по кућама и почеле са хапшењима избеглица из Сирије. Држава је покушала да протера избеглице из већих градова, а полиција је успоставила хитну телефонску линију у циљу прикупљања информација о онима који илегално улазе у земљу. Неки су наводно депортовани у сиријски град Идлиб, и поред тога што су борбе тамо интензивиране.

Протерати из земље стотине хиљада, можда чак и милионе сиријских избеглица назад у ратну зону је скоро немогуће, али Ердоган мисли другачије. Његово решење, које је недавно изнео у говору на генералној скупштини УН, јесте да се успостави велика тампон зона уз сиријску границу са Турском. То би била област дужине 480 километара и ширине 47 километара, под турском контролом и ван домашаја курдских снага. Према Ердогановим тврдњама, ова „зона безбедности“ била би дом за два до три милиона избеглица, чиме би се Анкара лишила велике главобоље. Ту би се изградило 200.000 кућа, уз болнице, фудбалске терене, џамије и школе, које би градила Турска, а финансирала међународна заједница, што би обезбедило преко потребан подстрек турском грађевинском сектору у време економске стагнације. Обезбедити средства за реализацију ове идеје је јако тежак задатак, али Ердоган је вољан да иде до краја. У септембру је запретио да ће „отворити капије“ и тако покренути још једну европску избегличку кризу уколико његове замисли не буду остварене.

НЕВОЉА У НАЈАВИ
Ердоганов предлог могао би бити савршено решење за његове домаће невоље, али сигурно је да ће другима створити низ нових проблема. Његов план би послао милионе арапских сиријских избеглица у подручја унутар Сирије већински насељена Курдима – што није случајно, јер са Ердогановог становишта промена етничког састава региона додатно би поткопала Курде. Али тиме би се повећале тензије између Арапа и Курда, додатно подстакао конфликт у региону који је био релативно стабилан и проузроковало масовно расељавање на тим просторима. Према међународним законима, Ердоган не може присилити сиријске избеглице да се врате назад, а већина их се готово сигурно не би добровољно вратила, чак ни у утврђену безбедну зону. Америчка стратегија у Сирији, која се умногоме ослањала на Курде кад је у питању спречавање повратка ИСИС-а, доживела би снажан ударац. С друге стране, овај план је Божији дар за противнике Америке у Сирији – Русију, Иран и Асадов режим – који верују да могу само стајати по страни и посматрати како турски доноси потпуно повлачење САД-а, након чега би они поново освојили те територије, избацивши Турску напоље.

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган
Турски председник Реџеп Тајип Ердоган

Многи амерички конгресмени и сенатори су тога свесни, тако да се Трамп с правом нашао под жестоком ватром – како демократа, тако и републиканаца – због очигледне намере да се помири са турском војном интервенцијом, односно операцијом којој би САД требале одлучне да се супротставе. Чак и републикански сенатор из Јужне Каролине Линдзи Грејем – који је углавном међу онима који најчвршће бране председника Трампа – је запретио санкцијама турској влади уколико њена војска крочи у Сирију. Ердоган је пак вероватно спреман да преузме тај ризик. У питању је његова власт, а то је све што му је сада важно, без обзира што би његов потез изазвао економску одмазду према његовој земљи и нови хаос и патњу за Сирију.

 

Превео Лука Угрица

 

Извор Foreign Affairs